Zvezdanin dnevnik

Dani punog meseca

U narednih nekoliko brojeva objavljivaćemo dnevničke zapise porodice Jurica iz Kine, gde je mala Zvezdana, zahvaljujući velikom srcu brojnih Pančevaca, otišla na lečenje od Batenove bolesti. Na ovaj način bićemo uz Zvezdanu i dok se na drugom kraju planete bori za život...

Četvrtak, 8. septembar

Dan počinje s mnogo emocija. Strah, nervoza, iščekivanje, sve to me preplavljuje od ranog jutra. Danas će Zvezdana primiti prve matične ćelije.

Jutro, kao i svako drugo, počinje Zvezdaninim osmehom i dobro poznatim coktanjem, što je znak da je gladna.

Nakon doručka slede infuzije koje prima svaki dan do odlaska kući i masaža od 9 sati. Zatim kratka pauza, koju koristimo da popijemo kafu u bolničkoj bašti. Tu možemo da sedimo i provodimo slobodno vreme pričajući s drugim pacijentima.

S nama je došla i porodica iz Smederevske Palanke čije je dete – Miloš – obolelo od iste opake bolesti kao i Zvezdana. Jedni drugima pomažemo, tu smo da prebrodimo teške trenutke kroz koje prolazimo. U 10.45 počinje fizikalna terapija, koja, kako mi se čini, Zvezdani prija, i to zato što je njena terapeutkinja mirna i nežna devojka.

Posle vežbi Zvezdana je prilično umorna i iscrpljena, pa uspeva i da malo odrema.

U 14.30 su došle medicinske sestre da pripreme Zvezdanu. Donose na leđima otvorenu pidžamicu i anesteziju, koja posle pet minuta počinje da deluje. Oko 15 sati stiže i sestra s mobilnim bolničkim krevetom na koji stavljaju mog uspavanog anđela. Odvode je u operacionu salu.

Proces ne traje dugo, svega 15 minuta, i iako nije prvi put, stalno imam osećaj velike nervoze, kao da je Zvezdana čitavu večnost bez mene.

Izvode je iz sale s rečima da je sve prošlo u najboljem redu. Nakon zahvata mere joj pritisak i temperaturu na svakih nekoliko sati. Znali smo da će Zvezdana kao i svaki put prespavati do jutra, tako da smo i njen tata i ja mogli mirno da legnemo i završimo ovaj isuviše naporan dan za nas troje.

Petak, 9. septembar

Zvezdana se napokon budi iz dugog sna. Vidi da joj i nije baš drago što će doručak morati malo da pričeka: probudila se u 9.20, a masaža joj je u 9.30; njen maser ne voli kašnjenja, pa gledamo da ga ispoštujemo. Tokom masaže sve vreme se kikotala na sav glas, što je maseru otežavalo rad, ali nije se pobunio. Jako mu je drago kada vidi da se smeje, jer je prvi naš dolazak ovde zapamtio po Zvezdaninom plaču i nemogućnosti masiranja. Ponovo vežbice, malo odmora i posle toga terapija, koja počinje u 13.45. Inače, Zvezdana je baš i ne voli, jer se tokom jutra već umori.

Potom koristimo malo lepog vremena da prošetamo. Peking je divan grad i danju, ali ja ga više volim noću, kada se upale sva svetla i kada nestane velika gužva. Tada mi se čini da ceo grad sija. Oko 20 sati ulazimo u sobu, a Zvezdana jedva čeka svoju večeru i kupanje, posle kojeg treba da usledi spavanje. Ona ga vešto izbegava glasnim smejanjem, koje mi jedva čekamo da čujemo – ono i nama vraća osmeh na lice i nadu da će sve biti u redu.

Subota, 10. septembar

Priželjkujemo vikend, kada nema mnogo obaveza. Ujutro Zvezdana prima infuziju i posle toga smo slobodni. Nažalost, tokom ovog vikenda nećemo moći da izlazimo iz sobe i da šetamo po divnom gradu jer je septembar jako hladan i kišovit. U subotu i nedelju ostaćemo u sobi i družićemo se s našim drugarima. Mazićemo se sa svojom decom i čekaćemo sinovljev poziv iz našeg dragog Pančeva. Zvezdana se veoma raduje kada čuje svog brata Nemanju. Osmeh joj je tada nonstop na licu.

Ponedeljak, 11. septembar

Zvezdana me je jako iznenadila i u meni probudila još veću snagu i hrabrost – pokušavali su da nađu venu na njenim tananim rukama, što nije bilo nimalo lako, ali ona ni u jednom trenutku nije pustila suzu! Ja sam bila ta čije su oči bile pune suza, ali nisam smela da ih pustim kada sam videla koliko je ona jaka – znam da ona oseti svaki put kada sam tužna.

Danas smo uspeli da malo budemo napolju s njom, a popodne ćemo provesti u sobi.

Utorak, 12. septembar

Dan kada je veliki praznik u Kini i kada niko ne radi.

Dan punog meseca porodica treba da provede zajedno i da kad padne noć i pokaže se pun mesec, svi pogledaju u njega i pomisle na svoje najdraže koji u tom trenutku nisu s njima. To sam i ja učinila: mislila sam na one koji su bili uz nas kada nam je bilo najteže, sve ovo vreme dok se borimo za oporavak našeg deteta; mislila sam na moju porodicu i mog sina, koji mi najviše nedostaje.

Ovaj dan smo iskoristili za nabavku hrane u ogromnim kineskim tržnim centrima i za kratku šetnju i razgledanje Pekinga. Poslednjih dana, kada stigne noć, čini mi se da Zvezdanin dan tek počinje – tada je najraspoloženija, kikoće se, pa celo sledeće jutro provede u spavanju.

Sreda, 13. septembar

Zvezdana je posle kasnog ustajanja imala vizitu. Danas su odlučili da joj pre podne daju infuziju s matičnim ćelijama, pa će ona biti u krevetu.

Po podne ćemo malo prošetati, a ja ću vreme provesti kraj kompjutera, koji mi omogućava da vam približim naše iskustvo tokom narednih mesec dana u Kini. Ali, bez obzira na sve, Zvezdana je ta koja je najhrabrija u celoj ovoj priči! Zbog nje se vredi boriti svakog dana, nema odustajanja, ma koliko god ponekad bilo teško.

Kao i svake srede, polako ćemo se pripremati za sutrašnji veliki dan. Četvrtak – dan primanja matičnih ćelija...

Letnje teme

Oslobodi reč i um

Ove nedelje grad Beograd je, prvi put u svojoj istoriji, domaćin najvećeg i najznačajnijeg skupa pisaca iz čitavog sveta – kongresa Međunarodnog PEN-a. Pod sloganom „Oslobodi reč”, preko 250 delegacija književnika iz 88 zemalja uputiće čitavom čovečanstvu jasnu i nedvosmislenu poruku da su tolerancija, pravo na različitost i sloboda govora i mišljenja najveća dostignuća naše civilizacije i da ne smeju nijednog trena biti sputavana, potiskivana i urušavana.

Nažalost, u Srbiji je danas preostalo tek nekoliko pukotina u medijskoj mreži, kroz koju se, s vremena na vreme, provuče poneka kritička misao. Nad našim podnebljem natkrila se senka cenzure, ćutanja i rezignacije. Sve češće opažamo oko sebe kako se odaje počast nečemu polovičnom, nedovršenom i vulgarnom i kako se obilje nesigurnog, prikrivenog i krnjeg uvažava i obožava skoro do imbecilnosti.

Nešto nije u redu. Recimo, jasno vidim početak. Svi se naokolo dive i aplaudiraju.

A meni nešto smeta, žulja me, osećam snažnu nelagodu.

Svestan sam da treba drugačije. Prepoznam starost novog i besciljnost i jalovost zahuktalog. Proničem u srž stvari i jasno uočavam čvorišta na kojima se ukrštaju velikodušnost i pohlepa, beslovesnost i složenost, saradnja i izazov i davanje i krađa.

Stalno mi govore hrapavi glasovi omnipotentnih donosilaca odluka iz tmine (nadao sam se da više neće biti tvrđava ni zamkova, svih tih neprobojnih centara moći iz kojih, umesto dobrih ideja, emanira kafkijanski košmar neodgovornosti i nihilizma): ovo je savršenstvo. A ja vidim da nije. I nekako mi je krivo što tako vidim. Još mi je deda zborio pod starom krošnjom lipe: „Treba pustiti da svako radi kako radi. Ako je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš. Što je više njih u zabludi, sve si više u pravu”.

A ja tako, jednostavno, ne mogu. Prislonim uho na tle kao Indijanac i učim sebe slušanju. Mnogima je to uspevalo i vredelo. Slušam šta govori ova banatska zemlja. Valja joj verovati. Ona ne priča ništa napamet. Onda me obuzme neka ludačka čežnja za daljinama i odjurim tako u noć.

Niti me ko moli, niti me ko zove, niti pominje, pogotovo šmiranti koji žive napamet.

Iz godine u godinu zemljom se prolama urlik o pobedi, a sve je manje hleba i snage u ljudima. Gledam tihe, plave i mokre letnje ulice. U ludim vizijama ležao sam podno Neronovih nogu dok je on, zagledan u plamen, nežno dodirivao liru i pevao o propasti Rima. Družio sam se s ribarima i vukao se po pristaništima na kojima se utučene devojke nude tako jeftino. Na šarenim lađama smo putovali do Rodosa dok nam je mediteranski vetar nadimao jedra.

Kao kroz maglu, protutnjao je razbarušeni Balzak na biciklu, noseći u jednoj ruci buket cveća. Iz mračnog haustora je izronio Bodler, rekavši mrzovoljno: „Mi smo slobodni dok plamte ove vatre u našim srcima.

Kada dogori drvo, valja namah prestati postojati. Ništa užasnije od bestrasnih i bezobličnih ljudi, nespremnih za veliku radost i veliki bol”.

I moje oči uprte u dugi zid prekriven bršljanom ispituju, ali ne priznaju ništa.

Ne boje se nikog i ničeg i praštaju i zatvaraju se tiho, gotovo neprimetno. Sve razumeti, međutim, nije i sve oprostiti. Pesnik Branislav Petrović kaže: „Mi smo počinili mnoge zločine, samo da bismo ličili na očeve, samo da bi nas majke volele.

Mali zločinci, što propusti da kaže Apoliner, volim vas”.

A neko, na domaku svitanja, razmačinjući zavesu od laveža pasa, ubacuje reči u iglene uši: „Živi tajna. Daleko preko sedam brda od mene.

Daleko preko sedam brda u meni”.

Oduvek sam se čudio onima koji su svoju privremenost proglasili svetim znamenjem. Čudio sam se onima vešto dresiranim da misle zajedno. Zato, valjda, i prezirem horove. Uzalud ih pitam o sudbini zlatokrilih ptica, o nežnostima mekog detinjeg zagrljaja. Nemo posmatraju moje napore da oživim jedno usnulo pleme.

S mesta gde se gasi i tone slobodna ljudska misao širi se u talasima samoća svega što živi.

Za nama će doći jedno bolje stoleće. Iskopniće mržnje pospanih glupaka, usahnuće velike sebičnosti, nestaće umor i zadah prašine. Nestaće grozdovi podlih namera, a pakosnici će se survati u bezdno. Ja to slutim, jer slutiti još jedino znam.

A tebi, dragi moj Fedre, poručio bih još samo ove stihove Jovana Hristića: „Živeli smo u vremenima sasvim očajnim. Od tragedije pravili smo komediju, od komedije tragediju; a ono pravo: ozbiljnost, mera, mudra uzvišenost, uzvišena mudrost, uvek nam je izmicalo. Bili smo negde na ničijoj zemlji, ni mi sami, ni neko drugi; uvek tek za korak-dva udaljeni od onog što jesmo, onog što bi trebalo biti. O, dragi moj Fedre, dok budeš šetao sa vrlim dušama, po Ostrvu blaženih, spomeni ponekad i naše ime. Neka se njegov zvuk rasprostre zvonkim vazduhom, nek bar pođe ka nebu koje nikad ne dostiže, nek nam se bar u vašem razgovoru duše odmore”.