Ode leto

Ja sam stekao nove drugare

a sada moram da trpim stare.



Ode leto.



Tamo su bile Goca i Mica,

a sada mama i učiteljica.



Ode leto.



U tom sam mestu gajio nadu,

sad opet živim u istom gradu.



Ode leto.



Beše to život prvoga reda,

a sada opet tabla i kreda.



Ode leto.



Tamo sam jeo šta mi se hoće,

a sada supa, jelo i voće.



Ode leto.



Do deset sam mogao da spavam

i do dvanaest da se izležavam.



Ode leto.



Umesto onih veselih lica

smaraju tetka i komšinica.



Ode leto.



Ma, to je bilo leto bez greške,

ujutro bežim, makar i peške.



Ode leto.



Ne ljutite se, lepo vas molim,

samo trabunjam, mnogo vas volim.

Al’ ode leto!

Dilema

„Ovo školsko gradivo

teško je ko kladivo,

od torbe me bole leđa...”,

rekao je jedan Peđa.



„Školski čas je mnogo kratak

da uradim taj zadatak,

nije laka ta nauka...”,

rekao je jedan Luka.



Šta je teže

torba il’ zadaci?

Dilemu još nisu

razrešili đaci.

Letnji intervju: Ištvan Homonai, aforističar

Lepa vremena u Vojlovici

Ištvan danas

Budući aforističar

DEČJA STRANA: Koje su bile tvoje omiljene igre u detinjstvu?

IŠTVAN HOMONAI: Stvarno ne znam kako sam uspeo da odrastem bez kompjutera, video-igara i DVD-a. Mora da sam sve to što deca sada imaju na tim elektronskim spravicama imao u svojoj glavi; mogao sam da sam osmislim igru i da se satima igram s drugovima nekih vitezova, kauboja i Indijanaca, Tarzana... Toliko smo znali da se uživimo u svoje uloge da smo se danima oslovljavali imenima iz igre.

• Kada si naučio da plivaš?

– U mom detinjstvu Dunav je bio mnogo bliže nego što je sada, nije bilo „Azotare” i „Petrohemije”. Prvo sam naučio da skačem na glavu, zatim da ronim, a tek na kraju, posle mnogo godina, da isturim glavu iz vode i da udahnem vazduh. U to vreme smo bili mnogo samostalniji i bez striktnog nadzora roditelja ili odraslih, ali morali smo često da koristimo sve svoje veštine, i umne i fizičke, da bismo držali korak sa svojim vršnjacima. Nešto ne znati nije bilo tako strašno, ali nešto ne smeti uraditi bila je sramota. Zato sam često radio stvari koje sada ne bih ni u ludilu – od preplivavanja kanala „Azotare” do ronjenja među vrbama i tome slično. Lepa su to vremena bila.

• Kada si počeo da pišeš aforizme?

– Uvek sam maštao o tome da napišem roman. Kao dete sam pisao pesme, i to veoma uspešno. Prve stihove sam napisao u prvom razredu osnovne škole, u vreme kada još nisam znao sva slova. Kako sam odrastao i upoznavao književnost, to sam više bio ubeđen da je sve što je lepo već napisano, i to mnogo bolje od onog kako bih ja to rekao ili napisao. Pripovedanje mi je išlo sve bolje, a aforizmi su mi prvobitno bili kratki zapisi i podsetnici za budući roman. Ti zapisi su bili i vežba za jezgrovito i jasno izražavanje, koje je kasnije bilo lako uobličiti u aforizme. Knjigu „Afor(u)zmi ili ostavi” objavio sam 2003, a roman još nisam.

• Koliko si ih ukupno napisao?

– Imam otprilike 700 aforizama, od kojih je 150 za decu, mada ne bih striktno delio aforizme na dečje i na one za odrasle. Aforizam mora da bude uvek mlad i veseo. Kako sam jednom prilikom napisao – kad pročitaš aforizam smeješ se, kad ga shvatiš zabrineš se, a ako ga doživiš rasplačeš se.

• Da li je teže obratiti se na taj način najmlađćima ili onim malo starijim?

– Pitanje je komplikovano i nadovezuje se na prethodno. Ako si dovoljno iskren, svejedno je kome se obraćaš. Ipak, sama ta književna forma zahteva malo zreliju publiku. Dečica više vole slikovitost, stihove, rimu, ritam i iskaz s jasnom porukom, a aforizam ima poruku prikrivenu u metaforama i parabolama.

• Pored aforizama pišeš pesme i priče za najmlađće.

. – U kratkim pričama, kojima se trenutno bavim, detinjstvo nije zaobiđeno, pa ako se budu svidele deci, svideće se i odraslima.

• Možemo li se u bliskoj budućnosti nadati nekoj tvojoj novoj knjizi?

– U ovom trenutku sam daleko od knjige. To ne znači da ne radim na njoj, već da je u fazi osmišljavanja, pisanja i dorađivanja tekstova pošto volim da se moj iskaz iskristališe i da sve što je višak samo od sebe otpadne. Taj proces je veoma dug i zahteva mnogo iščitavanja, preslušavanja, prepravljanja i ponovnog čitanja. Nažalost, kod svakog čitanja mi se čini da to može bolje i zato napisanom tekstu treba mnogo vremena da ugleda svetlost dana U „Vitezovom” karavanu si mnogo putovao Srbijom i nastupao s popularnim pesnicima. Da li ti je neki susret ostao u posebnom sećanju? – Ponosan sam na prijateljstvo s velikanima naše književnosti Dobricom Erićem i Rašom Popovim. S njima, kao i sa Sašom Božovićem, obišao sam celu Srbiju. Najčešće sam bio vozač i na tim dugim putovanjima čuo sam mnogo toga lepog. Čak i ćutanje u takvom društvu plemenito je i nezaboravno.

• Predlažem da se za kraj obratiš čitaocima nekim aforizmom.

– Evo jednog: devojčice, nemojte da se ljutite na dečake koji vam se udvaraju – možda ste to zaslužile ili oni ne znaju šta rade. Tu je i drugi: batina ima dva kraja, ali dok me tuku, nikad kraja.

I to se događa

Bumeranzi se zaista vraćaju

Bumerang, tradicionalno lovačko oružje Aboridžina, svojevremeno je nestao iz muzeja rudarskog mesta Maunt Ajs. Na veliko iznenađenje zvaničnika tog grada, nepoznata osoba ga je vratila poštom 25 godina od trenutka nestanka.

Kapital u starom kauču

Ulrike Ajzenhart je svojevremeno kupila na buvljoj pijaci kauč na rasklapanje koji je platila 150 evra. U njemu je pronašla venecijansku sliku s početka 17. veka, koju je prodala na aukciji za 19.200 evra.

Maratonac od 180 kilograma

Keli Najting je težak ravno 180 kilograma, što je poželjna težina za sumo rvanje, sport kojim se bavi, ali je za trčanje maratona više nego velika. Keli je, ipak, u Los Anđelesu hrabro krenuo da trči u najdužoj atletskoj disciplini i uspeo da stigne do cilja 42 kilometra duge staze. Pre njega najteži čovek koji je istrčao maratonsku trku imao je „samo” 124 kilograma

Humani prvaci „Vasine škole”

Zvezdice za Zvezdanu

Veliki je broj akcija koje su prethodnih dana imale za cilj da se pomogne u lečenju Zvezdane Jurice. I prijem prvaka u OŠ „Vasa Živković” imao je humanu notu. Vršnjački tim ove škole, inspirisan akcijom „Nedelja solidarnosti za Zvezdanu”, želeo je da da svoj doprinos tome.

Okupila se vredna grupa koju su činile Dragana Nedeljkov, Lenka Živković, Anabela Fišer, Milica Markov, kao i jedna mama – Radmila Mokan. One su napravile Zvezdanine „srećne zvezdice” i na priredbi za prvake pozvale roditelje da kupovinom zvezdice za iznos koji sami odrede postanu donatori. Akcija kojom je koordinirala učiteljica Irena Mirković je uspela i novac je prikupljen.

Jednako je važno da su prvaci prvog dana u školi naučili da je lepo pomoći drugome.

Devojčice iz vršnjačkog tima su blistale kao zvezdice

Legende našeg sporta – Jasna Šekarić

Krunisana kraljica streljaštva

Poštovana deco, tokom leta u ovoj rubrici ćemo vam predstavljati vrhunske sportiste iz naše zemlje koji su svetski vredne rezultate postizali kad su vaše bake i deke, ili majke i očevi, bili deca. Oni sada uživaju u zasluženoj sportskoj penziji, a vi uživajte u pričama o njima. Da ih ne zaboravimo...

Kada bi bio biran najuspešniji srpski sportista svih vremena, sigurno bi se u najužem krugu našla i Jasna Šekarić. Ova dama je više od dve decenije u samom svetskom vrhu streljaštva, sporta u kom se naša zemlja visoko kotira.

Rođena je 1965. godine u Osijeku. Kako sama kaže, njeni roditelji su obožavali sve sportove i zajedno s njima je pratila prenose takmičenja s raznih meridijana, nekad i do kasno u noć. Već kao učenica počela je da trenira streljaštvo. Na početku je pucala iz puške, a kasnije i iz pištolja, što je disciplina u kojoj je doživela mnogo zvezdanih trenutaka.

Već kao dvadesetjednogodišnjakinja osvojila je zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu, a taj uspeh je ponovila još tri puta. Na svetskim prvenstvima je triput osvojila najsjajniju medalju. I na najvećoj smotri sportista – Olimpijskim igrama – zahvaljujući Jasni slušala se naša himna. Pored zlata iz Seula, ima i tri olimpijska srebra, kao i jednu bronzu. Čak šest puta je učestvovala na najmasovnijem i najznačajnijem nadmetanju.

Jasna je na ovim, kao i na drugim međunarodnim takmičenjima (Svetski kup, „Mediteranske igre”...) oko vrata okačila preko sto medalja! U dva navrata je birana za najboljeg sportistu naše zemlje. Sigurno najveće priznanje dobila je od Međunarodne sportske streljačke federacije, koja ju je proglasila za najboljeg strelca u 20. veku! Uvek je govorila da su je optimizam i vera u sebe vodili kroz život i sport. Najviše zahvaljujući njoj ovaj sport je stekao solidnu masovnost u našoj zemlji, a mnoge njene naslednice već su započele žetvu medalja širom sveta.

Jasna, još uvek aktivna i uspešna, tu je da im pomogne u svakom trenutku.

Uz nju je, ipak, sve lakše.