Zapisi
Fotografije starih majstora
Pančevačke sudije braća Đurić
U devetnaestom veku u Najdašu u Austrougarskoj carevini (danas Rumunija) od oca Georgija Đurića (rođ.1846) i majke Sofije Kostić (rođ. 1858) iz Bele Crkve, koji su brak sklopili 1878. u Beloj Crkvi, rođen je 9. decembra 1883. sin Milan.
Milan je završio Višu trgovačku školu u Novom Sadu, a zatim je 1905. u Budimpešti položio ispit za opštinskog beležnika. Službovao je u više mesta. Oženio se Milosavom (rođ. 1894), koja je završila Višu devojačku školu u Pančevu.
Ona je bila ćerka Tihomira Subotića, pančevačkog državnog matičara i glavnog gradskog arhivara (pomagao 1922. i 1923. godine doktoru Jovanu Erdeljanoviću, naučniku, etnologu, rodom Pančevcu, na prikupljanju podataka za knjigu „Srbi u Banatu”), i Sofije, rođ. Peković, čiji je brat Milan bio poznati pančevački trgovac i gostioničar. Milosavina sestra Olga, druga ćerka Tihomira Subotića, koja je u cvetu mladosti, u 21. godini, na kraju Prvog svetskog rata (1918) preminula, bila je udata za opštinskog beležnika Božidara Popovića i ostavila je za sobom jedinče, sina Milivoja Miku (1914–1982), pančevačkog profesora i boema koji je tako lepo svirao na violini.
Milan Đurić i Milosava Subotić sklopili su brak 22. februara 1914. u Sefkerinu, a u Vranjucu, gde je Milan bio opštinski beležnik, rodila su im se deca: Tihomir (1915) i Vojislav (1917). Po završetku Prvog svetskog rata, u julu 1919. porodica Đurić napušta teritoriju koja sada pripada Rumuniji i seli se na područje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Prvo se, do 1924. godine, nalaze u Izbištu, a zatim radi školovanja dece Tihomira i Vojislava prelaze u Milosavin rodni grad Pančevo. U Pančevu je Milan i penzionisan, a upokojio se 1964. u 81. godini. Milosava je nadživela Milana i upokojila se 1983. u 87. godini. Oboje su sahranjeni na pančevačkom Pravoslavnom groblju ispred Kapele Sv. velikomučenika Georgija.
Tihomir Đurić maturirao je 1932. u pančevačkoj Državnoj realnoj gimnaziji. Predavali su mu i Ivan Potočnjak, akademski slikar i umetnički fotograf, i Vladimir Mošin, vizantolog, ruski izbeglica. Njegovi školski drugovi bili su: Ljubomir Ristić, gradski činovnik i atletski trener, koji je zbog nacionalnog rada obešen od strane okupatora 22. aprila 1941. na Pravoslavnom groblju; Hilda Rehnicer, ćerka čuvenog pančevačkog fotografa; Vera Fišgrund, ćerka poznatog pančevačkog trgovca; Vera Milin, ćerka Nikole, trgovca gotovim odelima, koja se udala za Ivana Pekovića, bankarskog službenika, inače, Milosavinog brata od ujaka...
Tihomir je diplomirao prava na Beogradskom univerzitetu. Gotovo čitav radni vek proveo je na dužnosti istražnog sudije pančevačkog Okružnog suda. Aktivan je član Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva (njegovo ime nalazi se na spomenici izdatoj 1938. povodom stogodišnjice društva). Veoma aktivno radi i na filatelističkom polju.
Član je i časnik Filatelističkog saveza Vojvodine.
Kao rezervni oficir vojske Kraljevine Jugoslavije učestvuje u kratkotrajnom Šestoaprilskom ratu. Izbegao je zarobljavanje. U borbama Jugoslovenske narodne armije na oslobođenju zemlje učestvovao je 1944/45. kao komandir protivavionske baterije 36. vojvođanske divizije Treće armije, pod komandom proslavljenog partizanskog generala Koste Nađa. Kao lakoatletski sudija učestvovao je 1938. godine na Devetim balkanskim igrama u Beogradu. Bio je član organizacije Ferijalnog saveza Jugoslavije. Nosilac je ordena rada sa zlatnim vencem, zlatne plakete i zlatne značke Filatelističkog saveza Vojvodine.
Tihomirova supruga bila je Branka, ćerka Jovana Lakovića, veleposednika iz Sefkerina, nosioca grba Dunavske banovine. Tihomir se upokojio 1991. u Pančevu i sahranjen je u grobnici ispred Kapele Svetog velikomučenika Georgija.
(nastaviće se)
Georgije Milošević
Letnje teme: Priča o dva grada (II)
Kataloniji u pohode
Proslava Svete Tekle, zaštitnice Taragone, protekla je raskošno, kao što i dolikuje bogatom katalonskom gradu. Nakon svečane procesije, koja se kretala od glavnog trga do katedrale, usledio je bogat koktel i svečana večera. Obreo sam se u društvu zvaničnih delegacija iz nekoliko evropskih gradova. Bili su tu počasni gosti iz Francuske, Velike Britanije, Austrije, Italije i Nemačke. Gosti su se skupljali na glavnom trgu, ispred gradske kuće. Okićeni lentama, zlatnim lancima i ogrlicama, paradirali su gradonačelnici i visoko rangirani službenici Orleana, Klagenfurta, Staforda i Pompeje. Naš grad nije imao na raspolaganju nikakve ukrase za svečane prilike, čak ni jubilarnu značku u obliku varoškog grba.
Društvo je bilo šaroliko.
Francusku su predstavljale dve vremešne gradonačelnice iz Avinjona i Orleana.
Držale su se po strani i nadmeno posmatrale zbivanja i ljude oko sebe. Za njima je neprestano trčao feminizirani mladić, noseći im kišobrane i fotografišući ih kako u pozama ostarelih kaluđerica, tobože, uživaju u sveopštem narodnom veselju i karnevalskoj buci.
Gradonačelnica engleskog grada Staforda bila je oduševljena Italijanima, predstavnicima Pompeje. Veseli i nakićeni Napolitanci demonstrirali su, u najboljem svetlu, duh mediteranskog juga. Ova, takođe, postarija gospa neprestano se kikotala, slušajući vickaste i poletne azure i povremeno povlačila prilično hladnokrvnog muža za rukav, ne bi li se uključio u celokupni teatar, barem sa po kojim škrtim osmejkom.
Valjda je, usled sopstvene raspamećenosti, želela da čitav svet uključi u ludoriju velike karnevalske fešte.
U njihovoj pratnji bili su načelnik uprave grada Staforda i njegova supruga. Tipičan engleski par, baš kao iz dosadnih udžbenika stranog jezika. Porodica Braun u papučama i jorkširskim pudingom na stolu. Bledunjavi, suvonjavi, umereni ljudi, ali spremni na šalu i, takođe, vrlo pristupačni.
Gradonačelnik Klagenfurta bio je markantna figura. Osvedočeni poliglota koji je sa svim drugim gostima komunicirao na njihovom maternjem jeziku. Meni se obratio na slovenačkom, pošto nije znao srpski. Prozvali smo ga Kancelar, jer je odavao utisak čoveka koji suvereno vlada svim političkim veštinama.
Za počasne zvanice iz svih gradova pobratima bio je zadužen gospodin Manolo. Taj šarmanti, dežmekasti Katalonac neprestano je širio dobru atmosferu oko sebe svojim kratkim ali jezgrovitim upadicama, odmerenim šalama i gospodskim ponašanjem. Nutkao je goste tompusima, odličnom domaćim vinom i podbadao Napolitance koji su, zatim, pravili još žešđe ludorije.
Najsimpatičniji član italijanske delegacije bio je lekar endokrinolog, koji je tokom svakog ručka pevao lascivne napolitanske pesme.
Zbog neodoljivog nastupa, svi prisutni za trpezom nastojali su da mu se priključe, barem aplauzima ili šaljivim pokretima, ako ne pevanjem, usled nepoznavanja jezika.
Najviše je u svemu uživala gradonačelnica Staforda.
Ona se kompletno predala magiji raspevanog Napolitanca. Ustajala je, cikala, tapšala, smejala se i pevala zajedno s njim.
Neko vreme sam proveo u razgovoru s glavnim poreskim inspektorom u Taragoni. Nismo razglabali o finansijama već smo pričali o španskoj literaturi. Bio sam prilično iznenađen činjenicom da je katalonski birokrata bio više nego dobro književno potkovan. Čak me je u razgovoru ispravio da je pisac Roberto Bolanjo latinoameričkog porekla.
Usred svečane večere svetla su se pogasila u restoranu. Manolo nas je šeretski obavestio da nije u pitanju kvar i pozvao da s velike terase posmatramo vatromet.
Nikada u svom životu nisam video raskošniji i duži pirotehnički spektakl. Rakete su izletale iz zidova tvrđave, prštale su iz mora, poletale s nekoliko plaža i krovova. Nebo nad Taragonom bilo je prožeto najlepšom i najčarobnijom mogućom vatrom. Sa čašom vina u ruci, na krovu vile muzeja, okružen drugim veselim gostima, pomislio sam kako život može biti interesantan. Sav taj glamurozni večernji sjaj toaleta, zlatnih lanaca, lenti, broševa i značaka bio je gotovo nestvaran. Seo sam na kameni stepenik i pokušao da degustiram trenutak. Bio je opor i zanosan kao i crni širaz koji sam pijuckao.
Nakon vatrometa Manolo je održao pozdravni govor.
Meni je u ime grada poklonio glavu Meduze. Istu statuu dobila je gradonačelnica iz Avinjona kao poklon za tridesetogodišnje bratstvo.
Dakle, Pančevu je ukazana posebna počast. Takođe, dobili smo poziv da učestvujemo, kao prijateljski grad, na dečjim mediteranskim igrama koje će organizovati naredne godine. Zahvalio sam svima i izrekao nekoliko prigodnih rečenica na engleskom.
Bio sam ponosan što delim ove trenutke s katalonskim prijateljima. Članovi opozicije srdačno su pozdravili naš budući savez. Oni nisu pravili nikakve probleme, naprotiv, izjavili su da bismo bili daleko bolje dočekani da su oni još uvek na vlasti i da nema razlike među političkim subjektima kada je spoljna politika kraljevine u pitanju. To je taj osećaj kontinuiteta koji nama na Balkanu toliko nedostaje. Kod nas je opozicija, skoro do juče, bila u zatvoru, a ne na banketu koji priređuje vlast.
Znao sam da neke od tih ljudi možda neću više nikada videti u životu. Sa engleskom delegacijom sam se izljubio, i to tri puta kao što je kod nas običaj. Što je bilo gotovo neverovatno, s obzirom na to da Ostrvljani, koliko je barem meni poznato, ne praktikuju često takvu vrstu socijalnog kontakta.
Damama iz Avinjona i Orleana sam se blago naklonio, što su one propratile kratkim i jedva primetnim podizanjem obrva. Sasvim dovoljno od Francuskinja. Naposletku, pružio sam ruku budućem kancelaru, odnosno gradonačelniku Klagenfurta. On se nasmešio i rekao da ćemo se možda još negde sresti. Na neki način bio je u pravu. Ako ne u stvarnom životu, onda sigurno u nekoj pripovesti.
Nemanja Rotar
