I to se događa

Neobični slikar

Zaposleni u zoološkom vrtu „Budlend” iz američkog grada Sijetla stavili su na aukcijsku prodaju dve slike koje je naslikao jedan njihov stanovnik – orangutan Tovan. Prodate su i to za 410, odnosno 310 dolara.

Kupcima su, pored slika, poslate i fotografije na kojim se vidi ovaj neobični umetnik dok radi.

Prašnjavi tragovi

U francuskom gradu Tulonu lokalni kradljivac je opljačkao pekaru, ali je vrlo brzo otkriven i to na neverovatno lak način. Naime, kad je pod okriljem noći provalio vrata, ispraznio kasu i pobegao nije vodio računa o jednom detalju – brašnu koje se nalazilo na podu pekare.

Čim su policajci došli na uviđaj, primetili su prašnjave tragove i počeli da ih prate. I, naravno, odveli su ih do kuće tog neopreznog lopova.

Nikad nije kasno

Zbog nedostatka novca 1959. (pre 52 godine) Manojlo Stevin Latković iz Zrenjanina morao je da se švercuje u vozu. Nedavno je, pod stare dane, rešio da ispravi tu grešku iz mladosti, pa je na adresu direktora „Železnica Srbije” poslao 1.000 dinara i propratno pismo.

Iako su mu objašnjavali da je prekršaj zastareo, Manojlo je bio uporan u svojoj nameri.

Letnji intervju: Vladimir Graić, kompozitor

Na tronu s „Molitvom”

DEČJA STRANA: Kako provodite leto?

VLADIMIR GRAIĆ: Kao i obično, radno. Skoknem do mora na desetak dana i još odvojim dva vikenda za odmor, a sve ostalo vreme provedem u Beogradu u svom studiju.

• Koje su vam bile omiljene igre u detinjstvu?

– Ha, moje detinjstvo je bilo tokom sedamdesetih godina prošlog veka, a tada nije bilo konzola i kompjutera. Igrao sam fudbal, košarku, a, bogami, igrali smo se i davno zaboravljenih igara poput klikera, janina, „trulih kobila”... Mnogo sam gledao te-ve i čitao. Skupljao sam sličice, naročito fudbalera.

• A šta ste kao dete voleli da čitate?

– Stripove ponajviše, i to Alana Forda, Bleka Stenu, Komandanta Marka, Martija Misteriju, potom „Stripoteku”, „Spunk”, „Politikin zabavnik”. Čitao sam i knjige, naročito izdanja „Plave ptice”.

• Kad ste naučili da plivate?

– S tri-četiri godine. Svako leto sam odlazio s roditeljima u Tučepe, mesto u današnjoj Hrvatskoj. Voleo sam da provodim sate u vodi i nije bilo te sile koja bi me isterala napolje. Ali, onda je došao neki period ranog puberteta u kome sam se poistovetio s meštanima koji se tokom jula i avgusta gotovo uopšte nisu kupali. E, onda me niko nije mogao naterati da uđem u vodu. Sada je sve opet po starom. :)

• Da li je činjenica da je vaš otac bio jedan od najznačajnijih kompozitora u našoj zemlji već u startu opredelila vaš budući poziv?

– Verovatno jeste, mada bilo je i drugih opcija i mogućnosti. Sviram klavir od četvrte-pete godine života i nekako je to bio najlogičniji izbor, pogotovo što imam talenta i da napišem pesmu (bar ja mislim da ga imam). Malo ljudi zna da sam diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i, bogami, neko vreme ozbiljno razmišljao da krenem u tom smeru. Ali, krv izgleda nije voda!

• Kako je otac reagovao kad ste odlučili da krenete njegovim stopama?

– Tata je, čini mi se, bio flegmatičan kada je moj profesionalni izbor u pitanju. Mislim da bi identično odreagovao i da sam izabrao da radim kao inženjer.

• Pravi ste primer one izreke da iver ne pada daleko od klade jer se i vaš sin Aleksandar bavi komponovanjem i bio je autor numere koja nas je 2010. godine predstavljala na „Dečjoj evroviziji”. Da li biste voleli da i njemu muzika bude profesija?

– Da, samo što sam u ovom slučaju ja klada. Saša obožava muziku i neprestano je sluša i peva. Pohađa privatne časove gitare, mada iskreno mislim da će krenuti nekim drugim putem. Ima 16 godina i još ga osluškujem, što se tiče nekog profesionalnog opredeljenja.

• Iako ste i pre toga imali stvarno veliki broj hitova, vaša kompozicija „Molitva” lansirala vas je na evropski tron. Pored toga što je Marija Šerifović osvojila prvo mesto na „Evroviziji” 2007, takođće ste te nezaboravne večeri i vi dobili nagradu za najboljeg kompozitora Evrope. Da li se nešto promenilo posle tog istorijskog uspeha?

– Slagao bih kada bih rekao da nije! To je trenutno najveći uspeh u mojoj karijeri i nešto što se nikome drugome nije dogodilo u našoj zemlji. Svestan sam veličine postignutog, ali nisam dozvolio da me to previše ponese. Kada je prošla faza prve euforije oko svega toga, seo sam i sabrao šta se tu sve izdešavalo i rešio da nastavim još jače, svestan da će sad svi hteti da me skinu s tog trona. Ono što mislim da je moj najveći uspeh jeste da se privatno uopšte nisam promenio. Kakav sam bio takav sam i sada.

• Radili ste s mnogo velikih imena. Ko je od pevača najzahvalniji za saradnju?

– Uh, svako ko je hteo da mi veruje, a takvih je malo. Najviše njih dođe s već formiranim idejama o tome šta i kako bi trebalo da se radi i očekuju od mene da ispoštujem njihove zahteve. E, onda ja nemam dovoljno prostora da se kreativno razmahnem. Kada su me pustili da im sam sve osmislim, tada su postizali i najveće uspehe, poput Marije Šerifović, „Flamingosa”, „OK benda”, Maje Nikolić...

• Stvorili ste i veliki broj sjajnih pesama za decu. Kakav je osećaj komponovati za najmlađće s obzirom na to da su oni najbolja ali i najstroža publika i kritika?

– Nema ničeg lepšeg od rada za decu. Što sam stariji, to me sve više privlači. Deca su iskrena, poslušna, ali i neumoljiva. Volim kada ih čujem kako pevaju, kako se užive u tu ulogu. Njihov osmeh nema cenu i to je nešto što me ispuni celog.

• Kakvi su vam dalji planovi?

– Radim mnogo. Puno je pesama u pripremi, za razne izvođače i namene. Sve češće radim za pozorište i te-ve. Pripremam sa saradnicima akciju pod nazivom „Planeta dece – ja hoću i mogu!”. O tome nešto više drugi put.

• Šta biste poručili najmlađćima?

– Deco, uživajte u svom detinjstvu jer je to najlepši period u životu. Igrajte se do mile volje, ali i čitajte, gledajte obrazovne i zabavne emisije, filmove. Slušajte mamu i tatu i nek vam oni budu najbolji prijatelji.

Letnja ljubav

Dok dobuje kiša, mene hvata seta,

prisetim se mora, prisetim se leta,

svoju ljubav prvu ja sam tada srela,

od treme sam onda zadrhtala cela.



Sve je bilo ko u ljubavnom romanu...

More, sunce, plaža, on u prvom planu.

Pamtiću taj susret i vreme i mesto,

na rastanku reče – pisaće mi često.



Pišem setne pesme, brinem jednu brigu,

ne mislim na školu, ne mislim na knjigu.

Zbog ljubavi prve popustih u školi,

a on se ne javlja. Da li me još voli?



Makar mi se javi i reci mi gde si,

da l’ još uvek živiš na istoj adresi?

Okreni telefon il’ napiši pismo,

vremena toliko videli se nismo.

Avgust

Rudi grožđe, berbi se radujem,

još mi leti mašta razuzdana,

samo katkad pomalo tugujem

što bar avgust ne traje sto dana.

Dan za danom ko biser se niže

i škola je sve bliže i bliže.

Ljubav na tabli

Ovo je priča iz jednog sela:

Tamo na tabli u maloj školi

u srcu koje probada strela

piše da Ana Dragana voli.



I celog leta u školi pustoj

ljubav na tabli traje i traje,

a preko noći u tami gustoj

slova od krede čarobno sjaje.



Škola se bliži početku novom,

dolazi opet septembar vedar...

Šta li će biti s ljubavlju ovom

onda kad tablu obriše redar?



Ja zato molim nebeske vođe,

Boga i svece u zlatnom sjaju:

Ako već raspust mora da prođe,

neka bar prave ljubavi traju...

Žive legende našeg sporta – Zoran Moka Slavnić

Beogradski šmek na terenu

Poštovana deco, tokom leta u ovoj rubrici ćemo vam predstavljati vrhunske sportiste iz naše zemlje koji su svetski vredne rezultate postizali kad su vaše bake i deke, ili majke i očevi, bili deca. Oni sada uživaju u zasluženoj sportskoj penziji, a vi uživajte u pričama o njima. Da ih ne zaboravimo...

Košarka, naš najtrofejniji sport, iznedrila je mnoge asove koji su napravili više nego uspešne karijere i doneli našoj zemlji mnogo medalja s najvećih svetskih takmičenja.

Ljubitelji te atraktivne igre pod obručima divili su se majstorijama Koraća, Kapičića, Dalipagića, Kićanovića, Đorđevića, Divca, Danilovića, Bodiroge i mnogih drugih sjajnih igrača. Ipak, ako se za nekoga može reći da je bio najveći šmeker na terenu, to je svakako nekadašnji plejmejker naše reprezentacije – Zoran Moka Slavnić.

Još kao šesnaestogodišnjak zaigrao je za „Crvenu zvezdu” i bio jedan od najzaslužnijih za blistavo razdoblje tog popularnog kluba. Za reprezentaciju je debitovao relativno kasno, u 24. godini, ali je uspeo da se okiti velikim brojem medalja u dresu s najdražim grbom. Igrajući na najodgovornijem mestu u timu, poziciji graditelja igre, zajedno s asovima poput Ćosića, Dalipagića, Kićanovića i Delibašića, doneo je našoj zemlji tri evropska zlata, kao i titulu svetskog prvaka. I 1980. najveći san svakog sportiste – zlatnu olimpijsku medalju. I to usred Moskve, na terenu našeg najvećeg rivala – reprezentacije Sovjetskog Saveza.

Pored ovih najsjajnijih, Moka je osvojio i po jednu srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu i Olimpijadi, kao i jednu bronzu s prvenstva Starog kontinenta.

Jednom prilikom je najbolji strelac te generacije Dražen Dalipagić izjavio da je, bez obzira na to ko je sedeo na klupi, pravi trener bio Slavnić. Fenomenalno je dirigovao ovim orkestrom dok su navijači uživali u simfoniji na terenu. Inteligentnim potezima, pravovremenim proigravanjima i lucidnim idejama izluđivao je protivničke igrače. A slično Šekularcu u fudbalu ili Slobodanu Živojinoviću u tenisu, demonstrirao je onaj čuveni beogradski mangupluk kojim je stavljao do znanja da je to sve ipak igra. I dan-danas se pominje odbojkaško dodavanje između njega i Kićanovića u finalu Evropskog prvenstva u Liježu 1977. godine.

U „Crvenoj zvezdi” je, kao jedna od ikona kluba, igrao deset godina. Oblačio je i dres „Huventuda”, „Kazerte”, „Šibenika” i, verovali ili ne, „Partizana”.

Posle izvanredne igračke karijere počeo je da se bavi trenerskim poslom. Vodio je „Partizan”, „Crvenu zvezdu”, „Jugoplastiku”, „Šibenik”, „Atlas”, kao i neke strane klubove. Bio je i selektor u kratkom periodu. Iako nije osvajao trofeje kao u igračkim danima, može se pohvaliti da je kao trener prvi pružio šansu tada klincima, a kasnije velikim igračima kao što su Rađa, Kukoč i, verovatno, najtalentovaniji evropski igrač svih vremena – Dražen Petrović, koga je sa samo 15 godina ubacio u prvi tim „Šibenika”.

Kada su mu rekli kako je on zaslužan za Petrovićev uspeh jer ga je tako mladog gurnuo u vatru, Moka je skromno odgovorio da je Dražen bio takav talenat da bi on sam sebe stavio u tim ko god bio trener. A jednom prilikom je dan posle operacije slepog creva pobegao iz bolnice da bi s klupe vodio „Crvenu zvezdu” koja je igrala finale plej-ofa protiv „Jugoplastike”. Nije razmišljao o mogućim zdravstvenim posledicama. Važno mu je bilo da bude uz svoje pulene.

Jer, kad je Moka tu, sve je, ipak, drugačije!