Organizovano rasulo

Zoran T. Popović

• Kad sam dobio račun od „Elektrodistribucije”, bio sam lud kao struja.

• Došlo je do automatizacije proizvodnje. Radim kao robot.

Misao za ovu nedelju

• Svaki političar je u predizbornoj kampanji dečko koji obećava!

Građanska promatračnica

Krunjenje kukuruza i tišina

Karikatura: Dušan Ludvig

Prvo ovogodišnje pančevačko skupštinsko zasedanje nekim političkim opcijama predstavljalo je novu priliku da pred kamerama lokalne televizije (besplatno) porade na sopstvenom piaru. Apsolutno nema mesta sumnji da u strankama postoje i oni koji su zaduženi za to da snimaju parlamentarne sesije kako bi ostao trag za „efektnim” nastupima za govornicom u velikoj sali zgrade Gradske uprave. To bi moglo da se zove, otprilike, video-kliping.

Bez namere da uvredimo poštenog banatskog seljaka, ima ispred mikrofona i onih što su nezreli i nesposobni i za krunkliping, tj. za ručno obrađivanje klipova kukuruza. Tako čitanje sastava o „ovim-onim” pojavama, koje bi svaka učiteljica što predaje srpski trećem razredu osnovne škole u cilju bodrenja đaka ocenila jakom trojkom, kao i isprazno naklapanje, zauzimaju sve više mesta na sednicama, odnosno smanjuju manevarski prostor onim osobama koje bi da mentalno zdrave dočekaju kraj zasedanja. One, jednostavno, moraju da vise na hodnicima oko sale. Ili – u okolnim kafićima.

U grupi nedorečenih svakako nisu Petar Jojić (SRS) i Predrag Patić (LDP), oni imaju šta da kažu. Mada, prvom se može zameriti da ponavlja opšta mesta, demagogiju o gradu i državi socijalne pravde, svaki put kad izađe pred kolege odbornike, pa se ponekad stiče utisak da je novinaru „Pančevca” da bi dočarao Jojićev govor dovoljno da „prepiše” izveštaj sa sednice od pre, recimo, tri godine.

Iako ume da bude duhovit, Patić je eksplozivno „mrtav preozbiljan” kad se popne do govornice. S obzirom na serioznu prirodu posla, to i nije loše, ali postaje kontraproduktivno kad se paušalno dohvati neke teme o kojoj ne zna baš mnogo. Ovog puta upario je direktora ATP-a i novinare našeg lista na način koji je trebalo da sugeriše da je bilo dovoljno jedno izvinjenje povodom bujice nepristojnosti da bismo ponovo čelnika javnog preduzeća počeli da hvalimo. C, c, Peđa, postoje i faktografski, činjenični pristupi novinarstvu (informacije o popustu na mesečne karte, jeftinom tehničkom pregledu...), čak i kad je reč o firmi koju bi trebalo juče privatizovati, o čemu je na ovom mestu već argumentovano pisano.

Pretpostavljamo da će i oni glasači opozicionih partija biti zadovoljni time što je u ovom broju počelo odmotavanje priče o smeni direktorke „Dečje radosti”. Mada, ko zna, ništa nije lakše nego naći zamerku.

Sve ovo na stranu, lider LDP-a je uglavnom konstruktivan profesionalni političar, šta ćemo sa onima koji bi samostalno da vladaju, šta ćemo sa „sigurnim pobednicima” predstojećih izbora, klapom pljuvača-amatera iz SNS-a. Ispoštovali smo ih i ove nedelje radi građana koji razmišljaju o tome da zaokruže, puj-puj, broj ispred njihove liste. Naprednjačku ideju o tome kako funkcionišu lokalni mediji možete pročitati na strani 14.

Jednako važno je primetiti da i pored oštrih, bogami i sporadično pametnih napada na poziciju, govornika iz vladajuće koalicije na skupštini skoro i da nema. Tu i tamo pojavi se profesor Jovanović ili, tek incidentalno, neko drugi. To u prevodu znači da DS i DSS svoje oponente u političkoj borbi ne shvataju ozbiljno, pa im i na taj „gluvi” način pokazuju da im nisu dorasli. Nadmeno, nema šta.

Uskoro ćemo videti šta o tome misle birači.

Usput zabeleženo

Predlog budućem premijeru

Za tekuću godinu mnogi kažu da će biti neugodna. Prognoze variraju od ekonomske propasti do drevnih predviđanja koja najavljuju smak sveta. Ipak, radosno je počela, a za to su zaslužni naši sportisti, o kojima se ovih dana s razlogom mnogo piše i govori. Dobro došli u zemlju čuda! Između berićetnog januara i letnjeg olimpijskog spektakla – s kog će, nadamo se, medalja stići u naš grad – naslovne strane i udarne televizijske termine zaposeće političari. Izbori su u maju, a kampanja je počela. Neke stranke su već predložile kandidate za mandatare Vlade. Dok smo svi euforični zbog uspeha naših sportista, mogao bi neko od potencijalnih premijera da predloži kabinet koji će sigurno imati stopostotnu podršku građana.

Na primer, za ministra odbrane idealan je rukometni golman Darko Stanić (ko može bolje da nas odbrani), za ministra nauke Vanja Udovičić (da nas nauči kako godinama biti u svetskom vrhu), za ministra rudarstva Ivan Miljković (koliko je samo plemenitog metala „iskopao”)... Nenadu Zimonjiću bi trebalo dati da iz godine u godinu vodi neki nov resor, baš kao što menja partnere u dublu i sa svakim postiže uspehe. Radi ekonomičnosti, Novaku Đokoviću bi trebalo poveriti dva ministarstva – dijaspore (svaki, ali svaki naš zemljak iz belog sveta ga obožava) i kulture (uvek se kulturno izvini Nadalu kad poentira). Naravno, i dame poput Nađe Higl, Maje Ognjenović ili Jelene Janković dobile bi svoje portfelje.

S obzirom na to da bi „ministri” često bili na putu, postavlja se pitanje kako održavati sednice Vlade. I tu ima rešenja – telefonskim putem.

Aktuelna vlada nije patentirala „alo sednice” kao svoj izum, ali ga iz sve snage, kao nijedna pre nje, koristi.

Kako su sportisti-ministri navikli da delaju, a ne da beskrajno pričaju, dovoljan bi bio i tajm-aut da se o svemu dogovore. I sprovedu dogovoreno! Jedino bi ministarstvo sporta moralo biti prepušteno nekom političaru od karijere. Jer svi srbijanski političari-profesionalci sposobni su da kao Dejvid Koperfild stignu i na pet televizijskih stanica istovremeno. Obični smrtnici ne znaju kako u tome uspevaju, ali za ove je to laganica.

Rekosmo – ovo je zemlja čuda!

Mandžurijski kandidati

Predizborna kampanja se uveliko rasplamsala i neke stranke su već obnarodovale imena svojih pretendenata na premijerski položaj. Njihov izbor pomalo asocira na poznati film „Mandžurijski kandidat”, u kom predsedničkom kandidatu tajno ugrađuju čip uz čiju pomoć će grupa moćnika vladati njime, a to znači i celom Amerikom i nadalje, koliko treba...

I naši kandidati verovatno imaju ugrađene te spravice, mada znatno slabije moći od one kojom je bio zakićen potencijalni američki predsednik. Tako će Mlađa, kojeg isturaju Udruženi regioni Srbije, moći mnogo manje da obeća biračima nego pre četiri godine, kada se razmahivao akcijama državnih preduzeća koje će vredeti hiljadu evra po komadu. Pošto je tada istrčao kao ždrebe pred rudu, ovom prilikom će pokušati da pridobije glasače podelom besplatnih tiketa za loto, pa nekom može da se zalomi i glavna premija.

Ministar Ivica, čija je provodadžika Slavka, predsednica srpskog parlamenta, krenuo je oštro. Naročito poslednjih dana, kada je pripretio zatvorom onima koji potpisuju nekakve „antidržavne” apele, ili brecajući se na novinarku koja ga je pitala da li je tačno da program njegovog ministarstva predviđa zapošljavanje više od 600 novih ljudi u posebnoj jedinici. To što se hvalio kako je posle novosadskog rukometnog skandala policija uspešno obavila posao jer je uhapsilapetnaestak bitangi, deluje komično, jer da su na vreme napravljene bezbednosne procene i preduzete odgovarajuće mere, do divljanja „navijača” ne bi došlo.

Konačno, i napredni Toma se okrenuo sindikatima i s liderom najvećeg, Orbovićem, pokušava da uglavi saradnju. Iako ovaj poslednji ima solidno iskustvo u spižđavanju radničkih para jer je prostorije svog rukovodstva uredio mnogo bogatije nego što je skockan Putinov kabinet, ali nešto skromnije od Obamine ovalne sobe, to ne znači da osirotelim radnicima neće preteći koja mrvica. Biće im čak i bolje nego sada pošto će njegov partner Toma besplatno ponuditi recept kako da žive ne uzimajuću hranu i tečnost, pa da ipak iz bolnice izađu deblji nego što su bili kada su u nju doneti.

I to nije sve. Predstoji isticanje kandidata demokrata, jednih i drugih, radikala i liberala. Naravno, svih s ugrađenim čipovima.

Traži se Tarzan

Jedan engleski portir, izmrcvaren surovošću potrošačkog života, odlučio se za neverovatan potez – povukao se u nepatvoreni „mir” džungle i samoproglasio za novog Tarzana! Tako on već mesecima uživa u društvu slonova, majmuna, lemura i ostalih divnih i iskrenih stvorenja.

S druge strane, teško je odoleti utisku da to što je uradio pomenuti frikasti zanesenjak nije u trenucima depresije padalo na um, maltene, svakom od nas. Jer ko je „njih” (neke nazovi ljude) poznavao, ni prašuma mu neće teško pasti.

Posebno ako se zna da u životinjskom svetu zlo kao osobina ne egzistira, što se za homo sapijense nikako ne može tvrditi.

Kralj džungle koji je u nezaborav ušao kao pravednik i zaštitnik dobra i te kako bi nam bio dobrodošao u ova sumorna vremena. (Blago Crnogorcima, njima se ministar poljoprivrede zove upravo Tarzan.) Superheroja u našoj surovoj realnosti i ne naziremo, a potrebni su nam i zato što nas po slovu zakona „štite” žestoke face koje novinarima užasavajuće huliganskim vokabularom „brišu patos” ili nagoveštavaju osnivanje formacija nalik na odrede smrti iz ne tako davnih avetinjskih vremena.

A u svetlu poslednjih odluka o raznim pomilovanjima i simboličnim kažnjavanjima okorelih ubica jasno je da nam jedan gospodar džungle ne bi bio dovoljan. Stoga bi čim pre trebalo u pomoć pozvati diviziju Betmena, Robina, Zagora, Fantoma i, što da ne, Eliota Nesa. Za neupućene, taj hrabar agent je dvadesetih godina prošlogveka počistio Kaponeovo ozloglašeno podzemlje Čikaga i otad Amerika nezadrživo grabi napred.