– Bila je jesen 1995, imala sam četrdeset dve godine i počela sam da pišem roman Ženski rodoslov. Loše sam počela. Mučila sam se sa rečima, toliko da sam poverovala da sam izgubila dar. Jednoga dana, dok sam plačući molila za pomoć Svetog Nikolu, Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskog, u moj um došle su reči: „A zašto se ti, kao žena, ne pomoliš Svetoj Petki?“ I istog časa pred sobom sam videla ikonu Svetiteljke u crvenoj haljini, sa plavom maramom. Do toga časa Sveta Petka nije bila „moja“ Svetiteljka. Čak sam pomalo zazirala od nje, priča Spisateljica Ljiljana Habjanović Đurović koja je pre 20 godina objavila svoj roman Petkana.

Sveta Petka za nju je u tom trenutku bila spas, a da je sudbina učinila svoje, govori i situacija koja se dogodila njenoj kumi tog istog dana:

– Istog dana popodne javila mi se Dušanka Lukić, kuma koja je krstila mog sina. Ispričala mi je da je toga dana bila u Manastiru Sveta Petka u Izvoru (kod Paraćina) i da je tamo odjednom osetila da treba da uđe u prodavnicu i kupi mi ikonu Svete Petke. Moram da napomenem da ona u to vreme nije bila pobožna i da je manastir posetila kao pomoćnik ministra. I sama zatečena onim što joj se desilo, i snebivajući se, pitala me je da li želim da mi donese ikonu.

View this post on Instagram
A post shared by Ljiljana Habjanović Đurović (@ljhdj)

Možete zamisliti moju radost i zbunjenost kada sam otkrila da Svetiteljka na ikoni izgleda isto kao u mom viđenju, i kada smo kuma i ja u razgovoru utvrdile da mi je kupovala ikonu od prilike u isto vreme kada sam se ja prvi put pomolila Svetoj Petki.
Ta jedna pomisao i taj jedan poziv zauvek su joj promenili život, te se spisateljica svim srcem okrenula Svetoj Petki, počela je da odlazi u crkvu na Kalemegdanu i da shvata ovu svetiteljku kao svoju zaštitnicu.

– Naravno, počela sam da odlazim u crkvicu na Kalemegdanu. Prošlo je pet godina. Onda je došao 29. decembar 2000. godine. Petak. U kapeli Svete Petke, dok sam čekala da celivam ikonu nad svetim izvorom, javila mi se misao, kao jasan nalog: „Treba da prestaneš da pišeš knjigu koju pišeš, treba da napišeš roman o Svetoj Petki i naslov treba da bude Petkana!“

Uplašila sam se. Pitala sam se da li je to zaista volja Svetiteljke? Da li smem to da uradim? Da li ću umeti? I prošlo je više od mesec dana dok jednog jutra, budeći se, nisam rekla: „Dobro. Pokušaću.“

View this post on Instagram
A post shared by Ljiljana Habjanović Đurović (@ljhdj)

Dok sam pisala, često sam gledala ikonu Svetiteljke koju sam stavila na pisaći sto. I osećala sam njeno živo prisustvo. Tokom rada dva puta sam je sanjala. U prvom snu dala mi je odgovore na tri pitanja koja su me mučila od moje petnaeste godine. U drugom snu otkrila mi je neke bitne podatke o sebi – ispričala je spisateljica, koja je svoj roman „Petkana“ objavila pre 21. godinu.

Nikada nijednu knjigu nisam napisala brže. Nijednu lakše. Kada je pročitao rukopis, Mitropolit Amfilohije je napisao:
„Ljiljana je ovom knjigom prinijela Svetoj Petki i Hristu Bogu srce i um kao rascvjetali miomirni ljiljan na dar“. A ja sam mu odgovorila: „To nisam ja. To je ona. Ja sam samo hvatala beleške“.

Roman „Petkana“ dobio je i svoje filmsko ostvarenje ove godine, te je i na taj način nastavio da oduševljava publiku, ali Sveta Petka i danas ima velikog značaja za Ljiljanu Habjanović Đurović.

Noć pred polazak, u snu, videla sam ekipu filma u pustinji. I naspram nas Svetu Petku, koja nadvisuje stene i dotiče nebo. Stajala je i gledala nas, i mada ništa nije govorila, znala sam da nam poručuje da će biti sa nama. I zaista, bila je. Ponovo sam, kao u vreme kada sam pisala roman, osećala njeno prisustvo. I ničega se nisam bojala. Išla sam bosa po pesku. Odlazila sam sa mesta snimanja. Skrivena od ekipe sedela sam na stenama, ili na pesku, i molila se, ili sam joj pevala. Bili su to veličanstveni trenuci koji mi i danas, kada ih se setim, pune srce milinom.
View this post on Instagram
A post shared by Ljiljana Habjanović Đurović (@ljhdj)

– Od tada je prošlo dvadeset godina. Sveta Petka ima posebno mesto u mom životu. Molim joj se kada mi je teško. Zahvaljujem joj se kada sam radosna. Dva puta bila sam u Jašiju, i celivala njene svete mošti. Sanjala sam je još nekoliko puta, i to uvek kada je htela nešto važno da mi kaže. Uglavnom da me usmeri i povede da načinim novi korak na putu vere – objasnila je spisateljica.

Velika je moja ljubav prema Svetoj Petki. Velika zahvalnost što me je pozvala pod svoje okrilje. Znam, to je učinila po svojoj milosti i dobroti, a ne zbog moje zasluge. Veliko je moje uzdanje u nju. Baš kao što sam napisala u svojoj pesmi Sa Svetom Petkom kroz pustinju: „Znam, neću zalutati, jer idem za tobom… Znam, neću se zaustaviti, jer me ti vodiš…“

Spisateljica Ljiljana Habjanović Đurović jedna je od omiljenih spisateljica sa naših prostora, koja je 1953. godine rođena u Kruševcu, a čiju su karijeru obeležila brojna književna dela poput „Ženskog rodoslova“, „Petkane“, „Igre Anđela“, „To je ljubav sveta slila“.

Veliku pažnju čitalaca privukla je svojim književnim umećem, a roman „Ženski rodoslov“, koji prati život nekoliko generacija žena i njihove sudbine koje su isprepletane mrežom problema i teškim položajem žena u 19. i 20. veku. Ovaj roman, koji je objavljen pre 26. godina, preveden je na 11 jezika, ipak, malo ko zna da je Ljiljana imala velikih problema dok ga je pisala.