Magluština je okovala nebo nad Pančevom. Imaš utisak da možeš da je sečeš vojničkom ili lovačkom britvicom. Ili listom papira. Ali to nije dobra okolnost: kako javljaju agencije, naš grad je prošle nedelje bio među najzagađenijima u ovom delu sveta. Otud magla. Kažu, od plave boje iznad nas kućna ložišta stvaraju sivu. Takva je i cela slika.

A onda, „rodila” se nedelja, 13. novembar. Da čovek svojim očima ne poveruje: razbistrila se fotka nad pančevačkim glavama, ni traga smogu ili magli, 17 stepeni Celzijusa, sunce vabi da se izađe iz kuće. Još kad je tu poslovni zadatak koji ima veze i s odlaskom u prirodu, možeš samo da kažeš da se spojilo divno end krasno.
Začudo, na strelištanskim ulicama nema živog bića na dve noge. Zato su pretrpane psima lutalicama, koji se bore za komadić hrane. Mada, kad se u obzir uzme da je nedelja, skoro pa vreme ručka, pusti sokaci između solitera i ne treba da budu iznenađenje. Slično je i na Tesli, posle Strelišta drugom najvećem naselju u gradu. Ispred megamarketa dve-tri osobe, a iza deset-dvanaest napuštenih i odbačenih kerova. Tuga…
Ali put nas vodi ka, recimo, salašu. Nećemo da besplatno reklamiramo prostor u okviru kog posluje i restoran. Mesto je malo izvan Pančeva, a dovoljno blizu da može brzo do tamo da se skokne. Ono što je najvažnije jeste da su tamošnji momenti što ukazuju na lepotu prirode – fenomenalni! Naravno, bilo je tu posla za hortiskulpturiste, pejzažne arhitekte, ljubitelje cveća i drveća. Magla ili smog ovde nikada ne zalaze, nemaju šanse protiv onolike lepote.
Najviše gostiju tog nedeljnog popodneva bilo je iz Beograda, takav je bio događaj. Ne veruju svojim čulima. Jedan od njih priča drugom: „Ej, neverovatno je da na pola sata od Knez Mihailove postoji ovakvo mesto! Vidi kako su se ljudi potrudili da od ničega naprave nešto. Nešto specijalno. Pa, ovo je bila pustara do juče. Je l’ možeš sebe da zamisliš da ovde baciš pikavac?”.
Ni drugi nije bio ravnodušan: „Matori, da smo bili pametni, mi bismo otvorili ovakav prostor. Još bolje, živeli bismo na ovakvom mestu. Kome treba ona gradska gužva, krkljanac u saobraćaju i ni ’ćao’ komšiji iz zgrade…”
Iz lokala stiže muzika. Nije novokomponovana smaračina, nego one lepe starogradske pesme, koje prave harmonika i violina. I lep glas, biće da je bariton. Onda su se umešale i daire. Sedenje u ljuljašci, na jastuku, postalo je još ugodnije…
Stigla je i klopa. Na pitanje šta je ispred nas, konobar je počeo da pokazuje znanje francuskog, uneo se, profi. To je trajalo sve dok ga jedan od momaka za stolom nije prekinuo: „Kaži ti nama, brate, šta su sastojci ovog jela u tanjiru?”. Ispade da je u pitanju „file minjon”: juneći biftek, šampinjoni, puter, brašno, crni luk, senf i brdo začina. Pošto se topio u ustima, kada se čovek u beloj košulji s crnom leptir-mašnom vratio s pićem, gosti – kuvari entuzijasti tražili su i recept. Dobili su ga od profija: od filea secnuti tri komada mesa, istucati ih, s jedne strane namazati ih senfom i biberom, pa pržiti na vreloj plitkoj masnoći. U tiganj s prženim file minjonima metnuti crni luk, pečurke, malo soli, bibera, putera i seckanog peršuna, pa se onda u sve to doda brašno i prelije. Kazna za uši: ko će to popamtiti…
Zato je milozvuk i dalje stizao s razglasa. U najavi smaračka nedelja postala je dobra, mekana, topla i dobra kô lepinja u košarici.
S. Trajković