Pete Olimpijske igre, održane u Stokholmu od 29. juna do 29. jula 1912, ostaće upamćene u istoriji našeg sporta po tome što je među 2.541 sportistom iz celog sveta prvi put bilo i predstavnika Kraljevine Srbije. Bili su to Dušan Milošević, atletičar u trci na 100 metara, i maratonac Dragutin Tomašević. Igre u Stokholmu istorijske su i za naš grad, budući da je na njima učestvovao i jedan Pančevac, doduše kao predstavnik Austrougarske, pod čijom je vlašću Srbija bila u to vreme. Bio je to rvač Stevan Damjanov (1895–1966).

Ovaj sportista je rođen u Izbištu 11. marta 1895, ali je čitav svoj vek proveo u Pančevu. Sport je zavoleo od najranijih dana, a posebno ga je privuklo rvanje. Već u vreme kada je Damjanov bio sedamnaestogodišnjak, niko od njegovih vršnjaka više nije mogao da mu „stane na crtu”. Kako u knjizi „Pančevci na Olimpijskim igrama” iz 2004. godine navodi sportski hroničar Marko Drakšan, glas o kvalitetima najboljeg pančevačkog rvača stigao je čak i do Budimpešte i Beča. Stoga ne čudi što je tek punoletnom Stevanu Damjanovu stigao poziv iz Austrougarske da postane reprezentativac te države na Olimpijadi u Stokholmu. Naravno, takva ponuda se ne odbija, pa je naš sugrađanin, prihvativši je, postao prvi Pančevac koji se ikada predstavio na najvećem skupu sportista svih vremena. Damjanov je bio među najmlađim sportistima na igrama.

„Rvački mečevi su u to vreme trajali jedan sat. Međutim, u polufinalu i finalu nadmetanje rvača odvijalo se do konačne pobede, bez ograničenja vremena. Tako su neke rvačke borbe trajale i čitavih 11 sati! U konkurenciji velikog broja iskusnih takmičara dominirali su rvači iz Švedske i Finske. Za Pančevca Stevana Damjanova važila je čuvena izreka Pjera de Kubertena, dugogodišnjeg predsednika MOK-a: ’Važno je učestvovati’. Zaustavljen je u kvalifikacijama po grupama”, navodi u svojoj knjizi Marko Drakšan.
Loš plasman na Olimpijadi ni Prvi svetski rat koji je uskoro usledio nisu ugasili Damjanovu ljubav prema rvanju. Posle rata on je nastavio da trenira u „Sokolu” i da se takmiči širom Jugoslavije. Radio je i kao trener, pa je tajnama rvanja učio i čitave generacije mladića u ono doba.

„Kada je posle Drugog svetskog rata u Pančevu osnovan Rvački klub ’Dinamo’, pored Miladina Popovića, jedan od trenera bio je i čika Steva. Veliki broj njegovih učenika stigao je do titule prvaka Vojvodine, Srbije i Jugoslavije, u najmlađim kategorijama. Omladinci Rvačkog kluba ’Dinamo’ bili su deset godina zaredom ekipni prvaci Jugoslavije. Pravi tvorac tog uspeha bio je Stevan Damjanov. Ali to nije sve. Stevan Damjanov je bio i trener najvećih legendi jugoslovenskog rvanja, olimpijskih pobednika i svetskih prvaka: Branislava Simića, Stevana Horvata, Borivoja Vukova i drugih”, navodi se u knjizi „Pančevci na Olimpijskim igrama”.

Zanimljivo je da sam Damjanov nije nikada pričao o svom učešću na Olimpijadi, verovatno zbog političkih prilika nakon Drugog svetskog rata, pa upravo istraživačkom radu Marka Drakšana možemo zahvaliti za to što nam je danas poznat ovaj važan delić mozaika pančevačke sportske istorije.

Damjanov je, inače, bio i međunarodni rvački sudija, a sudio je i na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine. Vodio je našu rvačku reprezentaciju na Svetski šampionat u Napulju i na Evropsko prvenstvo u Nemačkoj. Za doprinos unapređenju rvačkog sporta Damjanov je dobio zlatnu plaketu Svetske rvačke federacije u Tokiju 1964. godine, a odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnom zvezdom.
Tek 24 godine kasnije Pančevo je ponovo imalo svoje predstavnike na olimpijadi. Bilo je to 1936. na igrama održanim u Berlinu. Među 4.069 sportista bilo je čak četvoro Pančevaca. Bili su to atletičari Julije Bauer i August Banščak i gimnastičarke Olga Rajković Sedlaček i Angelina Stošić Gopurenko. Svi su se iz Berlina vratili bez medalja.
D. K.