Završio je Osnovnu školu „Vasa Živković”, a potom i srednju hemijsku školu, nakon čega se sasvim spontano otisnuo u rokenrol vode, iz kojih više
nikad nije izlazio, iako je u određenom periodu radio kao komercijalista.

Pančevci ga dobro znaju po bravuroznim nastupima u bendovima kao što su „Vervil” i „Bir drinkers”, kao i po brojnim kaver svirkama, ali je njegovo najvrednije životno stvaralaštvo oličeno u sastavu „Sivi”.

PANČEVAC: Kako je proticalo odrastanje u Gornjem gradu?

DEJAN MRKALJ: Stasavao sam u Margiti i imao srećno detinjstvo. Lepo smo se družili pre svega uz veoma maštovite igre, kao sva deca iz osamdesetih godina prošlog veka, od žmurki i fudbala do hokeja na zaleđenom Tamišu, za koji smo pravili klizaljke od rolšua. Pored toga, igrali smo fudbal bajsovima u školskom dvorištu i još mnogo toga. Ipak, nama su automobilčići bili kao suvo zlato ako smo imali po dva-tri komada.

• Veoma rano je krenulo interesovanje za urbanu muziku?

– Za muziku sam počeo da se zanimam u periodu između osmog razreda i srednje škole. Naime, imao sam vikendicu u Vrnjačkoj Banji, a u tamošnjem parku sam upoznao ekipu rokera iz benda pod nazivom „Hogar Strašni”, čiji
me je pevač odveo na probu i dao mi mikrofon da se okušam. Tako sam inicijaciju za rokenrol pevača primio u srcu Šumadije. Tamo sam zavoleo „Atomsko sklonište”, kao i uopšte hard rok. Kada sam se vratio s tog letnjeg raspusta u Pančevo, odlučio sam da s drugarima iz ulice formiram bend „Metalus”, koji su činili Milan Pavlov Pavlika, Vladimir Zurić Zuja i Miroslav Poznatov Miki. Nažalost, ne znam iz kog razloga je otkazana ta prva svirka u hemijskoj školi, ali se potom otvorila prilika da s drugom ekipom – Brejkerom, Kizom, Zecom i Zujom – prvi put nastupim, i to u Novom Selu, 1988. godine. Svirali smo u sali Doma kulture, bez bine i grejanja, a jedan crno-beli televizor je služio kao osvetljenje.

• A onda je došao na red i prvi ozbiljniji bend?

– Kao srednjoškolac, 29. aprila 1989. godine, zamenjujem tada čuvenog Srđana Stefanovića Amera, pevača grupe „Taurus”, koji je otišao na služenje vojnog roka. Taj bend je u to vreme praktično, pored „Heliora”, bio jedina treš metal grupa u Pančevu. Tada se dogodio i moj drugi nastup, i to na prvom hevi metal festivalu u Novom Sadu, u još uvek postojećoj SFRJ. Inače, Amer je kasnije opravdao nadimak i vratio se u Njujork, gde radi kao
tatu majstor, a u međuvremenu sam ga i venčao 2001. godine i redovno se
čujemo sve do danas.

• „Vervil” je obeležio pančevačku rok scenu prve polovine
devedesetih godina…

– Kiza iz „Heliora”, Dejan Kuručev, Dušan Svilokos, Goran Tanasić Tanas i ja kao vokal u leto 1989. godine formirali smo „Vervil”. Svirali smo hard i hevi kavere, ali smo odmah napravili i prvu autorsku pesmu, što je bila prva i jedina stvar te grupe koju sam pevao na engleskom, a tekst je napisao pomenuti kum Amer. Sve je krenulo super, jer smo odmah imali nekoliko zapaženih koncerata u gradu. Interesantno je da je prvi članak u „Pančevcu” o našem koncertu u Studentskom domu napisao Rade Bogdanović, tadašnji gitarista benda „Magnum”, koji danas živi u Sidneju i ima svoj studio, gde komponuje, peva i svira. Imali smo muke kao i većina grupa u tadašnjoj državi, zbog služenja vojnog roka. Prvo nam odlazi Tanas u vojsku, pa Kiza, da bismo 1991. godine učvrstili postavu s Dušanom Svilokosom na solo i ritam gitari i Dolingom Lučijanom na bubnjevima, a Vladimir Zec je bio na basu. U „Vervilu” sam bio od 1989. do 1996. i vrata su nam se otvarala svuda, s mnogo koncerata, nastupa po klubovima i festivalima. Pretežno smo svirali obrade, a bilo je i nastupa na raznim „neobičnim” mestima, poput onog u kafani „Tihi breg” u Omoljici, gde sam iskusio kafanski „štimung”, tako da nikada nisam poželeo da radim bilo šta što se tiče klasičnih narodnjaka. Pojavljivali smo se redovno na televiziji, u emisijama poput „Dodatnog ubrzanja”. Prvi album smo izdali 1991. godine, a 1996. i drugi za „Jugodisk”. Nakon toga sam napustio bend, koji je postojao još oko dve godine.

• Pamti se nezaboravna svirka s Borom u Glogonju

– Imao sam s „Vervilom“ sijaset nastupa, pored ostalog i s poznatim muzičarima, pa i s nedavno preminulim Borom Đorđevićem. U februaru
1994. godine trebalo je da svira s njim kao predgrupa ni manje ni više nego u Glogonju, ali se situacija malo iskomplikovala… Sećam se kako nas je najavljivao automobil po ulicama tog sela, da bismo potom došli u salu Doma kulture, u socrealističkom mračnom depra stilu, s „kraljicom peći” i gajbom cepanica za loženje. Trebalo je da Bora peva uz matricu, ali se ispostavilo da dotrajali domski kasetofon izobličava ton, pa nam se velika zvezda jugoslovenske rok scene ljubazno obratila za pomoć. Pitao nas je da li znamo neke pesme „Riblje čorbe”, a ispostavilo se da sviramo petnaestak njegovih hitova. Na kraju sam mu kao vokal pomagao da se priseti nekih stihova koje dugo nije izvodio. Sala je bila krcata, sa više od 500 ljudi u totalnoj euforiji, a Bora je bio zahvalan do neba i pozvao nas je da nastupamo kao njihova predgrupa na nekim od predstojećih koncerata.

• „Birdrinkers”…

– Potom prelazim u veoma popularan klupski sastav na ovim prostorima „Beer Drinkers & Hell Raisers”, s kojim pevam ritam i bluz i numere izvođača kao što su Erik Klepton, „ZZ Top”. Redovno nastupamo u kultnom „Kupeu”, vlasnika Duška Kneževića, gde smo 1997. godine snimili i lajv album sa kaver obradama, koji se zove „Progutaću te glasno”. Mnogo smo svirali i po Srbiji, Bosni i Crnoj Gori, kao i na mnogo moto-skupova. Poznati sugrađanin Ivan Ivačković, kada je čuo našu obradu „Sympathy for the Devil” grupe „Roling stouns”, zvao nas je da učestvujemo u promovisanju knjige o tom kultnom bendu pod nazivom „Umetnost pobune”, pa smo svirali više puta u Britanskoj rezidenciji, kao i u nemačkoj ambasadi i na
„Samertajm bluz festivalu” u Centru „Sava”.

• Sastav „Sivi” predstavlja krunu…

– Paralelno s „Bir drinkersima” osnovao sam bend i hteo sam da se zove „Bledocrno”, ali je saučesnik u ovom poduhvatu i nekadašnji basista čuvenog pančevačkog sint-pop benda iz osamdesetih „Amon Ra” Dragan Domazetovski Dome predložio da se zovemo „Sivi”, što sam rado prihvatio. Pored nas dvojice, tu su bili i Peđa Mihajlović na bubnjevima i Miloš Vuković na klavijaturama. Postavio sam i prve autorske pesme, ali zbog personalnih promena sve je krenulo da se odugovlači. To je period od 2002. do 2004, kada sam malo stao na „muzičku loptu” i zaposlio se u „Fruviti” kao komercijalista. Pre toga sam 2003. godine formirao „Black Sabbath Tribute” s Milošem Kneževićem, Sinišom Hadžiantićem i Vladimirom Ocokoljićem. Kasnije osnivam i drugu postavu „Sivih”, a bend dobija virtuoza s Berklija na violini i gitari – Jožefa Nađa. Krećemo da radimo kavere bendova svuda po Srbiji, kao što su „Depeshe Mode”, „The Cure”, „Simple Minds”, „Duran Duran”, što je bilo jedinstveno za to vreme i imalo je veze s mojim autorskim pesmama. To je tako išlo do 2006, a godinu dana kasnije napravio sam postavu s Borkom Nikolićem i Vladanom Stojanovićem, koji je svirao bubanj, dok je Šole ostao na klavijaturi. Nešto kasnije smo Miloš Knežević, Vojislav Mladenović, Vladimir Ocokoljić i ja napravili kaver band koji se zvao „Der junkers” i svirali smo pesme bendova kao što su „The Hives”, „Strokes”, „Franz Ferdinand”…

• Snimanje autorskih radova s „Multimedijom”…

– Sa „Sivima” ponovo krećem da radim aktivnije 2010, kada mi se priključuje Dušan Gnjidić na bubnjevima, pa Marko Stefanović na klavijaturi i pomenuti Vojislav Mladenović. Ubrzo ulazimo u studio kod Vlade Georgijeva kako bismo snimili bubnjeve za prvi album. Polako krećem da finalizujem prvi album, ali 2011. godine Gnjidić odlazi na brod s bendom „Kaktus Džek”, a dolazi fenomenalni Željko Roland Roksi iz Beograda, gde sam se već preselio 2006. godine. Opet se menja postava, pa se priključuju i Milorad Lukić Mićko na bas-gitari, Aleksa Vukelić svira solo gitaru, a Marko Stefanović klavijature, dok sam ja na gitari i pevam. Nastupali smo tri-četiri godine u tom sastavu i mnogo svirali, pored
ostalog i na beogradskom „Demo lajv festu”, kada smo, prema oceni stručnog žirija, osvojili treće mesto. Tu smo zainteresovali izdavača „Multimedija mjuzik”, koji nam 2014. godine objavljuje prvi album na svim svetskim digitalnim platformama za prodaju muzike, a album nosi naziv „7” i na njemu je bilo isto toliko pesama. Osmislio sam ceo dizajn za album i idem do takvih detalja da sam čak i imena pesama uspeo da stavim u jednu
rečenicu: „Sve, Jedno, Da li zna, Zanesena, U naručju usnulih, Pozajmljen, Svetli grad”. Napokon zatvaram taj krug koji je otvoren 2002, a pored oficijelnog izdanja, „Sivi” su se do tada pojavljivali i na nekim kompilacijskim ce-de izdanjima. Od 2016. nastupam po beogradskim i pančevačkim klubovima i kafićima na akustičnoj gitari, najčešće s Roksijem na perkusijama, a često i s drugim poznatim muzičarima, kao što su Ivan Ristanović Rista, Borko Nikolić, Dragan Domazetovski Dome. Od 2015. do 2021. godine pevao sam i u tribjut bendu „Atomsko sklonište”, čije se mnoge svirke pamte na moto-skupovima širom Srbije.

• Ubrzo stiže i drugi album u novoj postavi…

– Drugi album „Sivih” sam ponovo realizovao s „Multimedija mjuzikom” 2022. godine, kada smo izdali i video-singl za pesmu „Bledim” i obeležili dvadeset godina postojanja benda, a spot smo snimali u „Kupeu”, gde smo imali i svoj prvi samostalni koncert. Nakon toga u aprilu 2023. izašlo je i ce-de izdanje tog albuma, koji se zove „9”. Tu mi se priključuje nova postava, koju čine mladi i talentovani momci: Dimitrije Despotovski na basu, Uroš Anđeleski na bubnjevima i Marko Jovanović na klavijaturama. Prošlog leta smo krenuli redovno da nastupamo, pored ostalog i na „Danima Vajferta”, na obeležavanju šezdeset godina rokenrola u Pančevu i u Vršcu, a svirali smo i kao predgrupa sastavu „Aerodrom”, ispred Kulturnog centra. Sve u svemu, kada je moje bavljenje muzikom u pitanju, sve što sam radio, radio sam isključivo zbog čiste ljubavi prema rokenrolu, prema ljudima s kojima sam delio binu, kao i prema onima koji su sve to ispratili.