Komisija za kulturnu zabavu, rekreativnu delatnost i odmor Udruženja penzionera formirala je 6. decembra 1982. mešoviti hor. Članovi komisije su bili Žika Tajdić, Jelena Biljanić i Branka Belanović, a za predsednika je izabrana Katarina Bucu, dok je glavni inicijator bio učitelj Petar Krstić. Istog dana je u hor upisano dvadeset osam žena i deset muškaraca i za horovođu je izabran Srbislav Dragojević, a za muzičkog saradnika Andreja Šulja. Prvi sastanak je bio zakazan za 13. decembar, a najavljeno je da će se probe održavati svakog ponedeljka u 16 časova. Sve ovo stoji u zapisniku od pre četrdeset dve godine, kada je formiran hor „Zlatna jesen”.

Nije nedostajalo dobrog raspoloženjaFoto: N. S.

I pošto je svaka godina dobra za proslavu, iako nije jubilej, i ovog 6. decembra su se današnji članovi hora okupili u svojim prostorijama u Karađorđevoj 21 da se prisete svojih prethodnika, ali i da se provesele uz pesmu – i svoju i Nade Popaz, uz ples i kolo, uz pićence – i zdravo i ono što zagreva, uz rođendansku tortu – ne veliku jer treba paziti na šećer, uz pričuckanje u hodniku – jer „nije u redu da se unutra dimi”, uz nadvikivanje za stolovima i glasno dobacivanje preko stolova – jer muziku treba nadglasati… I neće nam sigurno zameriti na šali – da je svaka godina za proslavu, jer u pitanju je veselo i duhovito društvo, koje, čini nam se, ne žudi za uobičajenom patetikom kada se pomenu „bake i deke”.

A nije falila ni rođendanska torta

Mi nismo retardirani

U međuvremenu, za nešto više od četiri decenije, „Zlatna jesen” je zabeležila stotine nastupa – od vremena kada se putovalo širom stare Jugoslavije pa do danas, kada nijedna smotra horova penzionera u Srbiji ne prođe bez njih. Idu i svuda gde ih pozovu, da razvesele stanovnike Gerontološkog ili štićenike doma „Srce u Jabuci”… Pamte brojne nagrade.

– Ali bolje je bez takmičenja, jer tada se odmah uplete politika. Mi nalazimo prvenstveno zadovoljstvo u druženju. Ovde ima i oženjenih i udatih, ali i mnogo onih koji su izgubili ili partnera ili partnerku. Pored proba ponedeljkom, tu je uvek neki program. Šalimo se, pijemo kafu, sokiće… – priča nam Dragan Stojanović, predsednik udruženja „Zlatna jesen”, za koga članovi tvrde da je „kriv” što je hor ponovo živnuo.

Od kvaliteta pevanja ne odustaje Rada Lečić, nastavnica muzike koju pamte generacije i iz škole u Kačarevu i iz škole „Mara Mandić” u Pančevu.

– Došla sam ovamo slučajno na poziv moje drugarice Marije Trajković iz Kačareva – i ostala. A pošto je u međuvremenu dirigent preminuo, preuzela sam tu dužnost. I ovde me održava muzika. Od malih nogu sam pevala, svirala, završila sam muzičku školu, upisala solo pevanje na Akademiji, nisam je završila, udala sam se, rodila troje dece, radila u dve škole, a radni vek završila u „Mari Mandić” s mojom divnom decom – u dahu nam je svoj život prepričala Rada.

Njena vižljasta figura već govori da njen „živac” ne miruje ni u penzionerskim danima.

– Moj muž je sportista, i moja deca i unuci. A moj sport je muzika, folklor, pevanje. Ovde je moj trening. Dođem uvek raspoložena, a kući u Kačarevo vratim se još raspoloženija. I meni i njima je ovo lek za dušu. Sve su to dobri ljudi. Ne može neko zao da dođe da peva – prenosi nam svoje uverenje Rada.

A na moje pitanje zašto je tu, Marija Petkov, koja je nekada radila u zajedničkim službama u „Azotari”, samo se slatko nasmejala, a onda je usledio odgovor.

– Ne mogu da podnesem više ovu juvenilnu autokratiju. Izgleda da je nepristojno imati preko pedeset, a ne daj bože preko šezdeset godina. Pored toga, ovde sam i zato što se niko ne trudi da nam strukturiše vreme, pa smo rešili da to sami učinimo. Mi smo spremni da i dalje učimo i napredujemo jer to što smo stariji, ne znači da smo retardirani. Mi ne otaljavamo jer ova žena koja nas vodi, Rada, trudi se i da što bolje zvučimo. Dalekoistočnjačke zemlje imaju dugovečniju populaciju baš zato što je njihov kulturološki stav prema starijima drugačiji. Stariju populaciju tamo doživljavaju s respektom, pa je ona uključena u sva socijalna dešavanja – govori nam Marija, možda dajući savet za to šta bismo mogli bar malo da preuzmemo kao iskustvo iz belog sveta.

Ko jednom dođe, ne odlazi

Njihov poslednji nastup na Prvom festivalu tradicionalne narodne muzike publika u prepunom kragujevačkom teatru „Joakim Vujić” ispratila je gromoglasnim aplauzom, a ovaj put pamtiće, kao uvek, i po šali, priči, dobrom ručku i lepim pejzažima. Sve sami finansiraju.

– Trenutno nas ima oko pedeset. Svi smo se dobro uklopili jer ko jednom dođe, više ne odlazi – svedoči predsednik Dragan, koga Pančevci pamte i po dugogodišnjem sviranju u grupi „Mensana”, dok je sada kao penzioner deo orkestarske pratnje „Zlatne jeseni”.

Deo druženja je bilo i nedavno krečenje prostorija u Karađorđevoj 21. Pošto ih niko ne finansira, od godišnje članarine od po 800 dinara plaćaju struju i grejanje. Telefon su otkazali jer za njega ne dostiže. Za krečenje, sređivanje toaleta i klima-uređaja i zamenu slavina obezbeđene su vanredne dotacije.

A tu je uvek da pomogne i Aleksandar Dragojević, vlasnik firme „City Design”, koga često srećemo i kao organizatora atletskih takmičenja. Pomaže i kulturna udruženja, a „Zlatna jesen” je za njega posebna jer je njegov deda Srbislav Dragojević bio prvi horovođa.

– Verovatno mi je on usadio potrebu za društvenim angažmanom. Radio je u školi „Đura Jakšić” kao nastavnik matematike i tehničkog. Bio je i inovator, bavio se i izradom maketa, a jedna od njih je i u Konaku kneginje Ljubice. Ali imao je i apsolutni sluh i svirao je četrnaest instrumenata. Vodio je orkestar „Ima dana”, a onda je osnovana „Zlatna jesen”. Zajedno su obišli celu bivšu Jugoslaviju – priča Aleksandar.

I dok listam Aleksandrov album s fotografijama i člancima o istoriji hora i ćakulam s poznanicima: mojim dragim Bojanom Tirmenštajnom, čelistom, ali i ljubiteljem dobre narodne i starogradske muzike, i Karlom Rancem, nenadmašnim šarmerom i plesačem, koji nije propustio priliku da se kao član KUD-a „Petefi Šandor” odazove pozivu prijatelja, atmosfera u sali se zagreva. Tancuju svi zajedno, i domaćini i gosti, i iz „Petefija”, i iz „Đetvana”, i iz društva „Tamaši Aron”, i penzioneri iz drugih firmi, Rafinerije… Vera Stamenković, nekadašnja komercijalistkinja iz stare „Utve”, priča mi da uživa sa unučićima, ali i da joj baš prija provod s generacijom.

– Ovo je pravi način da se družimo. Budući da volim da provodim vreme s ljudima, dugo sam planinarila i s „Jelenkom”, ali pošto su me kolena malo izdala, ostaje mi moj omiljeni hor – govori Vera.

Zorica Vojka je došla jednom na nagovor drugarice i tu je i ostala.

– Ovde mi je predivno i zbog toga što volim da pevam, i to radim odmalena. Ali družim se puno i s mladim ljudima – govori nam Zorica, koja je bila knjigovođa u Domu zdravlja.

Nažalost, za dužu priču nemamo uslova, jer kreće krešendo – svi zajedno počinju da pevaju. Ritam nosi, kolo se razvija, fanfare najavljuju i tortu… Slikaju mobilnim telefonima i „matorci” – jer nisu valjda retardirani. Imaju i svoju „Fejsbuk” stranicu.

Na pitanje da li bi i za mene tu bilo mesta, pošto sam antitalenat za pevanje, dirigentica Rada mi je rekla da mogu i da pevušim. Znači, za sve ima mesta, pa izvolite.

(Pančevac /Nevena Simendić)

ZLATNA JESEN U NARODNOJ BAŠTI Udruženje penzionera održalo svoj godišnji koncert za sugrađane! Prvi put imali goste iz Kovačice