Milan Glumac je rođen 12. oktobra 1965. godine u Pančevu, a živeo je u Vladimirovcu do petnaeste godine, kada se zbog školovanja preselio u naš grad, u kojem živi do danas.
Posle osnovne škole završio je srednju pedagošku, a potom i Pravni faultet u Beogradu. Izvesno vreme je radio kao komercijalista u Radio Pančevu, a 2004. godine zaposlio se u Gradskoj upravi kao pravnik u Sekretarijatu za životnu sredinu. Baš taj odgovoran odnos prema prirodi – pored porodice, koju čine supruga Sneža, ćerka Dunja i sin Aleksa – predstavlja i njegovo najvažnije životno opredeljenje.
Uz to što je strastveni planinar i član veoma agilnog društva pod nazivom „Jelenak”, on je organizator i bezbroj volonterskih akcija u vezi sa očuvanjem životne sredine i to ga čini prepoznatljivim ne samo u Pančevu već neuporedivo šire.
Za njegovo ime vezuje se i uređenje pešačkih staza u okruženju Školsko-rekreativnog centra „Čardak”, kao i organizacija jedne od najmasovnijih ekoloških manifestacija na pomenutom mestu, pod nazivom „U bojama ruja”, sa preko 200 učesnika, pre svega osnovaca.

PANČEVAC: Već od ranog detinjstva veliki deo vremena provodili ste u prirodi?
MILAN GLUMAC: Odrastao sam u Vladimirovcu, gde sam proveo najlepši period u životu. Inače sam vaspitavan u prosvetarskoj porodici, jer je majka bila učitelj, a otac nastavnik srpskog jezika. Bilo je to zaista nezaboravno doba, naročito zato što sam, poput svakog normalnog deteta, oko sebe imao stalan kontakt sa životinjama, što s kućnim ljubimcima, što s pticama. Redovno sam odlazio u prirodu, jer mi je Deliblatska peščara bila nadohvat ruke, gde sam najčešće navraćao biciklom. Sećam se i jednog takmičenja u blizini Devojačkog bunara, koje je bilo mešavina poznavanja istorije i snalaženja u prirodi, a što mi je tada bilo veoma bitno – moja ekipa je pobedila. Tada sam i praktično imao prvi susret s Peščarom, koja je bila čista livada, a kasnije je naprasno obrasla glogom. Nekadašnji izgled mi se, naravno, više sviđao, a kasnije sam saznao da se to dogodilo zato što je država zabranila ispašu ovaca.
• Zatim ste se preselili u grad…
– Po završetku osnovne škole, zajedno sa sestrom Oliverom, preselio sam se u Pančevo zbog školovanja, kada smo živeli u stanu koji su roditelji kupili preko zadruge. To i nije bio društveni stan, već su moji podigli kredit, za šta je u ono vreme trebalo stisnuti petlju. Sve u svemu, za mene je prelazak u novu sredinu izgledao veoma stresno, jer sam se susreo s drugačijim načinom razmišljanja i daleko većom konkurencijom, pa je prilagođavanje iziskivalo mnogo truda. Bili smo i bez striktnog nadzora roditelja, ali smo se dobro uklopili i, što je najvažnije, ostali odlični učenici. Nakon zajedničkih osnova upisao sam matematički smer u Gimnaziji, gde baš i nisam uspeo da se ukalupim, pa sam se prebacio u Beograd u pedagošku školu. I ta sredina mi je mnogo više odgovarala, pa sam tamo proveo divnih godinu i po dana.
• Usledilo je zaposlenje…
– Nakon toga sam upisao Pravni fakultet, ali kako sam rano stupio u brak, zarad egzistencije morao sam i da se zaposlim. I to u Radio Pančevu, gde sam kao komercijalista radio na procenat. Inače, suprugu Snežu sam poznavao još iz osnovne škole, ali smo se ponovo sreli kao odrasli i sa 22 godine smo se uzeli i odgajili dvoje dece – Dunju i Aleksu. Bio je to težak period, ali sam ipak uspeo sve da uklopim, pa i da završim fakultet. Kasnije sam otvorio i agenciju za posredničke poslove u reklamiranju, ali nažalost nakon svih očekivanih promena posle 2000. godine i očekivanja da će biti bolje, nije bilo baš tako, pa agencija nije mogla da opstane u uslovima nelojalne konkurencije. Nakon toga zaposlio sam se u Gradskoj upravi Pančevo, to jest u Sekretarijatu za zaštitu životne sredine, što se donekle poklapa s mojim najvećim hobijem – ljubavlju prema prirodi. Tu radim u struci na upravno-pravnim poslovima, koje bih inače mogao da obavljam i u bilo kojoj drugoj službi. U tom smislu, jedna od bitnih stvari je to što smo se izborili za uvođenje monitoring sistema, koji je startovao 2004. godine. U ono vreme to je bila borba za nešto što je danas sasvim normalno. Krenulo se s tri uređaja od donacije iz Italije, a sistem se kasnije razvijao. Tada smo dobili pravu sliku o tome šta se sve emituje iz fabrika, pa je krenula borba da se to smanji, pre svega uvođenjem nove tehnologije. Sve u svemu, sada je stanje malo bolje i dišemo malo čistiji vazduh u našem gradu, iako još uvek imamo prilične količine praškastih materija.

Foto: Privatna arhiva

• Očuvanje životne sredine je jedna od važnih stavki u vašem aktivizmu?
– Treba mnogo više pažnje posvetiti ozelenjavanju, jer mislim da je u tom smislu veoma malo urađeno, a nije da ne postoje mogućnosti za tako nešto. Susretao sam se i s brojnim floskulama da se za to traže neki projekti, a mislim da je najbolji „napisao” čika Jova Zmaj: „Gde god nađeš zgodno mesto, ti drvo posadi”. Rekao bih da je u tom smislu najviše postiglo Kačarevo. S druge strane, imamo urađen projekat vetrozaštitnih pojaseva duž atarskih puteva koji je predvideo milion stabala, a koliko je urađeno, nemam informaciju, jer je to u nadležnosti drugog sekretarijata.
• Jedna od vaših najvećih pasija svakako je planinarenje, a veliki uticaj na vas u tom smislu imali su pojedini Pančevci.
– Taj segment mog života je u punom obimu počeo kada sam se pre dvadesetak godina priključio Planinarskom društvu „Jelenak”. Veliki uticaj na mene u tom smislu imao je i čuveni alpinista Lambros Hudeludis. On se zalagao za to da u fokusu aktivnosti društva bude planinarenje, i to bez ikakvih primesa turizma. Mi smo tu školu preuzeli i trudimo se da se na našim akcijama što duže hoda i osvoji što više uspona. S druge strane, legendarni direktor pančevačke pivare, maratonac i ljubitelj prirode Braca Stojanović povukao me je kada je reč o afirmaciji Peščare. Mislim da je on za svog života učinio neprocenjivo mnogo kada je u pitanju ekologija. Pored toga, moram da spomenem i ulogu predsednika našeg društva Mladena Janjića, uglednog hirurga.
• Mnogo truda uložili ste u afirmaciju Čardaka i Peščare.
– Kasnije sam i sam preuzeo inicijativu, pa mogu reći da sam se sa svojim prijateljima izborio za izgradnju sedam staza na Čardaku u Deliblatskoj peščari, počev od 2009. godine. Tri godine kasnije ustanovljena je i manifestacija pod nazivom „U bojama ruja”, koja je i ranije postojala kao akcija. Mislim da smo mnogo toga uradili, a pored urađenih staza i brojnih akcija, samo ove godine iškolovali smo tri mlada vodiča, pa ih sada ukupno imamo devet. Moram da istaknem da licencu daje Planinarski savez i da nije baš tako jednostavno steći je. Trend je da sve više uvodimo i mlade ljude u upravu, a mnogo ih je i među sto pedesetak aktivnih članova od 300 ukupno, računajući i volontere. Tako nas je samo na poslednjim „Bojama ruja” bilo oko 90. To je i normalno jer je u pitanju jedan složen posao, naročito ove godine, kada smo sve staze pomerili s kolskih puteva i većih staza u šumu. Mislim da su sada mnogo dinamičnije i lepše za oko i dušu. I na kraju moram da istaknem da sve to radimo samo za slavu i opšte dobro, od čega imaju korist svi, počev od ljubitelja prirode, pa do Šumskog gazdinstva i opštine u kojoj se Čardak nalazi.

Društvo za primer

Planinarsko društvo „Jelenak”, osnovano još pedesetih godina prošlog veka, sasvim sigurno spada u najagilnije na ovim prostorima, a Milan Glumac je jedan od najistaknutijih članova, dugogodišnji sekretar udruženja i organizator brojnih akcija.
– Pozivam sve ljubitelje planinarenja i prirode da dođu u prostorije našeg udruženja u Domu omladine, a sastanci su svakog četvrtka od 19 do 20.30. Krajem godine je godišnja skupština, kada se, pored retrospektive, planira kalendar aktivnosti. Za sve ljude dobre volje imamo raznolike akcije – i zimske i letnje, i lakše i teže. Recimo, nedavno smo bili u Maroku, kada smo se panjali na jedan vrh od preko 4.000 metara, a planiramo i Elbrus, najviši vrh u Evropi. S druge strane, pored akcija kao što je manifestacija „U bojama ruja”, nedavno smo šetali klisurom reke Karaš – ističe Glumac.

Foto: Privatna arhiva

Delio vojničke dane sa čuvenim Draženom

Milan je za vreme odsluženja vojske, sredinom osamdesetih godina prošlog veka, imao i priliku da provodi vreme sa istinskom svetskom zvezdom i velikanom jugoslovenskog sporta – čuvenim košarkašem Draženom Petrovićem.
– On je bio zaista veliki posvećenik i neverovatan talenat, a koš mu je bio najprirodnije okruženje. U ostatku vremena bio je izuzetno korektan, dobar prijatelj i najnormalnije je obavljao svoje dužnosti poput svih drugih vojnika. Odlično sam ga upoznao jer smo delili spavaonu – priseća se Milan.

Pančevac/Jordan Filipović