(LID) Romulus Roman (1875–1952) jedna je od najistaknutijih ličnosti u kulturnoj istoriji Rumuna iz srpskog Banata. Rođen 1875. godine u mestu Šejtin kod Arada, Romulus Roman je radio kao učitelj u Malom Torku (1894–1896) i Dolovu (1896–1922), gde je vršio bogatu kulturnu aktivnost, osnovavši hor u ovom banatskom selu (1903).

Posle Prvog svetskog rata ističe se kao autor udžbenika za rumunske učenike u Kraljevini SHS, zatim kao urednik „Narodnog kalendara” (1922–1925), kao pisac drama, koje je objavio u svojim kalendarima, a 1922. objavio je i zbirku pesama „U zimskim večerima”. Godine 1923. prelazi u Rumuniju (u Lugož), gde je nastavio da se bavi izdavaštvom.
O životu i delatnosti ovog uglednog kulturnog radnika pisalo je više naših istraživača i naučnika, kao što su Radu Flora, Gligor Popi, Aurel Trifu i drugi. Ovom prilikom ćemo prikazati jedan posebno interesantan dokument koji se čuva u Arhivi Rumunskog pravoslavnog protoprezviterata Pančevo, sa sedištem u Banatskom Novom Selu. Reč je o pismu Romulusa Romana upućenom Trifonu Miklji, pančevačkom proti, od 12/25. marta 1914. godine, u kome su detaljno opisani osnivanje i razvoj rumunskog hora u Dolovu u periodu 1903–1914, problemi s kojima se Romulus Roman suočavao u održavanju hora, nesuglasice s nekim lokalnim učiteljima, kao i drugi momenti u vezi s društvenim, kulturnim, verskim i školskim životom Rumuna iz Dolova početkom 20. veka.

Događaji u vezi s horom

Romulus Roman pominje u pismu da je osnovao ovaj hor 1903. godine, ali da zasluge za osnivanje hora pripadaju i protojereju Trifonu Miklji: „Preuvaženi gospodine, Vi ste me u svoje vreme još podsticali da osnujem hor i pisma koje ste mi poslali čuvam i danas; kao i tada i sada kada je u pitanju ovaj hor, izraziću iskrenu zahvalnost na dobronamernim namerama Vaše ekselencije”.
Instruktor hora bio je Josif Miku iz Kuštilja, da bi po njegovom odlasku rukovođenje horom preuzeo sam Romulus Roman. Tokom godina hor je prikupljao i novac od prihoda od koncerata, sahrana i sl., od čega je crkvi u Dolovu poklonjeno 20 kruna kao pomoć za crkvenu ogradu, a ostatak novca (70 kruna) deponovan je u banci „Sentinela” iz Banatskog Novog Sela. Iz pisma proizilazi da ovaj hor nije imao pravila, pa nije ni zvanično registrovan. Četiri-pet godina nakon osnivanja (dakle 1907/1908) hor je oslabio nakon što su ga mnogi članovi napustili, jer su „neki horisti otišli za Ameriku, a drugi su bili – po njihovom mišljenju – prestari za hor”. Godine 1910. Romulus Roman je optužen od vlasti u vezi s filijalom banke „Sentinela” u Dolovu, o kojoj je brinuo i koja nije bila registrovana po zakonu.
Takođe, vlast mu je zamerala da je skupljao novac za hor koji nema pravila. Da novac ne bi bio oduzet iz banke „Sentinela”, Roman ga je dao na čuvanje svešteniku Marku Boldovini i epitropu crkve. Godine 1913. Romulus Roman je ponovo osnovao hor. Iz Kizeteua (9. decembra 1913) došao je instruktor Konstantin Manea, koji je tokom dva meseca obučavao mlade horiste. Od starog hora ostalo je deset horista, kojima se pridružilo 28 mladih, tako da je početkom 1914. godine hor iz Dolova bio spreman da ponovo izađe na javnu scenu, sa ukupno 38 dobro obučenih članova, koji „s najvećom preciznošću pevaju liturgijske odgovore, ispunjavajući srca naših Dolovčana radošću, ponosom i pobožnošću, i time terajući učitelje da se sve više pridržavaju zakona i vere pradedovske”.

Foto: Privatna arhiva

Odnosi s lokalnim učiteljima

Za ponovno osnivanje hora Roman je dao 300 kruna sopstvenog novca, verujući da će mu ga vratiti nakon što hor prikupi novac od sahrana i koncerata. Ali hor nije vratio novac koji je položio na čuvanje u epitropiji crkve, zbog otpora državnih učitelja. Iz pisma se može zaključiti da su nesporazumi između rumunskih intelektualaca (ne samo u ovom selu) bili veoma izraženi, što je u izvesnoj meri negativno uticalo na razvoj kulturnog života Rumuna na ovim prostorima.
Romulus Roman optužuje učitelje Valerija Petkua (koji je bio i direktor škole) i Teodora Katalinu, državnog učitelja (V-VI razred), da ne dozvoljavaju rumunskim učenicima da idu na časove crkvenog pevanja, koji su se održavali u Dolovu od osnivanja državne škole. Ove časove držao je učitelj koji je bio i pojac u crkvi, prvo Romulus Roman, deset godina, a zatim učitelj Vasile Dolga, koji je decu učio dvoglasnim liturgijskim odgovorima, prazničnim tropima, kao i neke božićne pesme (na primer, pesma „Sunčev zrak”). Naredbom koju je doneo direktor škole Valeriju Petku deci je zabranjeno da idu na časove crkvenog pojanja, a učenicima šestog razreda (njima dvojici), koji su pevali tenor, zabranjeno je da idu na hor.
Romulus Roman dalje piše: „Pitao sam ga šta ga je navelo na to. Odgovorio je da se mora tražiti dozvola od nadležnih organa. Prema tome, prema filozofiji gospodina Petkua, hvaljenje i veličanje Oca nebeskog – koji nas trpi ovde na zemlji sa gospodinom direktorom zajedno – može se učiniti samo uz prethodnu dozvolu. Ovaj nezakonit stav direktora, ponavljam, na snazi je i danas. Hoće li ovo poslužiti kao iznenađenje? Ne, ako se zna da je direktorov kum otac Boldovina i onda niko neće tvrditi da se kumovi mrze, zbog ’sitnih’ stvari. Neka mi je oprošteno, ali nisam mogao da ćutim, jer me boli kada vidim da se ovako nešto toleriše”.
U poslednjem delu pisma Romulus Roman navodi da će, uprkos preprekama s kojima se suočava, nastaviti da radi s crkvenim horom, što je i činio do svog odlaska iz Dolova, 1922. Pismo ima ukupno sedam stranica i predstavlja dokaz borbe kulturnih radnika za kulturni napredak naroda, tako da ima i veliku književnu vrednost.
Mirča Maran