Kada i kako prošlost pređe u sećanje? Svakim danom doživljavamo razne stvari, ali će samo neke od njih postati uspomene. Zapitajte se kada ste poslednji put pojeli sladoled na kugle, vozili bicikl ili popili neki sok koji ste ranije obožavali. Lična, sentimentalna sećanja zadržavaju se nešto duže u nama i najčešće ih iznova oživljavamo kroz fotografije i dnevnike. A kako se sećamo društvenih procesa i događaja koji su obeležili neku eru ili epohu?

Inspiracija za ovaj tekst došla je uz „Jutjub” kanal „Jaffarski”, koji svakodnevno objavljuje reportaže i isečke iz emisija iz doba Čehoslovačke. Jedan od najzanimljivijih primera jeste prilog iz 1984: „Višak belog luka – šta s njim”. Samo dve godine kasnije, 1986, emitovan je prilog „Nestašica belog luka”. Izgleda da se ili drugovima previše dopao beli luk dve godine ranije, ili unutrašnje mane privrede nisu mogle da predvide kako će potrošnja teći u realnom svetu. Spektar tema pokrivenih u objavljenim video-snimcima govori o društvenoj angažovanosti novinara da pokrije sve „male” priče iz svakodnevnog života.
Video-snimci kao što je „mizerni kvalitet socijalističkih proizvoda” iz 1980. ili čak oni stariji poput „nema ko da popravi žičaru” iz 1961. govore u prilog kritičke svesti novinara, ali i uredništva.

Stvarnost ili iluzija

Takođe, interesantno je to što su, po pravilu, u svim klipovima o nestašici neke robe, od malinovke do lekova, novinari dobijali izjave od tadašnjeg rukovodstva nadležnog za ta pitanja. Iako je tema gotovo nebrojeno, različitih izjava i aktera takođe, sećanja su nužno uža. Zbog tih detalja koji najbrže padaju u zaborav, naša sećanja su često veoma polarizovana.

Ogledalo toga jeste odeljak s komentarima gde tinja večna vatra prepirke o „zlatnim vremenima”. Drugovi očajnički brane zlatna vremena, dok gospoda govore o tamnici naroda. Tu dolazimo do pitanja: kako se stvaraju kolektivna sećanja? Da li emocija koju nosimo iz nekog perioda stvara argumente, ili je obrnuto? Nauka je na stanovištu da kolektivno sećanje igra značajnu ulogu u izgradnji našeg identiteta, odnosno našeg viđenja nas samih, pa smo zato skloni da argumente koji nam idu u prilog podvlačimo, a one druge zanemarujemo. Da li su zlatna vremena bila zlatna pre svega zato što su tada autori komentara verovali u tadašnje ideje, ili su bili mladi i zaljubljeni?
Koliko su zapravo naša sećanja naša, a koliko o važnim istorijsko-političkim događajima govorimo kroz ustaljene priče, takozvane narative?

Prozor u Čehoslovačku

Narativi o „tamnici naroda” ili „zlatnim vremenima” nude već spremne argumente i laki su za korišćenje. Ali narativi nisu naši, nismo ih mi sami smislili. Pokušajmo da se setimo na teži način. Odvojmo malo vremena da stanemo i razmislimo koja je naša uloga bila u toj istoriji, šta smo lično smatrali ispravnim i u šta smo verovali. Ne da bismo se pravdali drugima, već samo da bismo sami sebe bolje sagledali. Čuvena rečenica psihologa Palova: „Čitajte stare knjige da dobijete nove ideje, čitajte nove knjige da čujete stare ideje” može biti primenljiva i ako se reč „knjige” zameni sa „sećanja”.

U međuvremenu, video-sadržaj na kanalu „Jaffarski” svakako je sjajan prozor u život Čehoslovačke i dostupan je u svakom trenutku onlajn, na „Jutjubu”. Tamni i kratki novembarski dani su idealni za gledanje tih klipova i upoređivanje sa sopstvenim iskustvima i sećanjima na odrastanje i život u našoj bivšoj socijalističkoj federaciji. Isto tako, bilo bi sjajno kada bi se arhive vesti iz novinskih kuća iz Jugoslavije digitalizovale i ponudile besplatno na neko novo prosuđivanje javnosti.

Miona Pavlov