Pančevačka župa je osnovana 1716. godine. Prvu kapelu dao je sagraditi grof Mersi Klaudijus i ona je 1722. posvećena Mariji Pomoćnici. Kapela je postepeno uništavana nakon ponovnog dolaska Turaka 1738. Druga crkva je izgrađena 1744. o trošku države, i to u čast svetog Ivana Nepomuka. Postojeća crkva je 11. maja 1757. godine posvećena Svetom Karlu Boromejskom. Ova treća zgrada crkve izgrađena je uz pomoć carice Marije Terezije. S ponovnim prodorom u mesto 1780. Turci su je koristili kao ambar. Uz postojeću crkvu 1854. podignuta je kapela, a 1858. i toranj.

Podaci govore o tome da je ova crkva preživela mnogo nedaća u proteklom periodu, ali ju je verska zajednica uvek iznova gradila. Zato se raduju svakom novom prazniku, ali posebno 4. novembru, danu Sv. Karla Boromejskog. Maloj verskoj zajednici u Pančevu crkvena slava znači zajedništvo.

U mirnoj atmosferi

Prazničnu svetu misu služio je Pal Semeredi, župnik u Skorenovcu, dekan južnog dekanata, i to na dva jezika: hrvatskom i mađarskom, zajedno s prisutnom braćom – sveštenicima. Kao gosti bili su prisutni sveštenici Tamaš Maša, župnik u Tordi, Rafo Pinosa, služitelj svete mise u Opovu, Leon Tapai, đakon (koji je potom rukopoložen za sveštenika), kao i Stevan Urošev, pravoslavni pop. Višejezičnost u Pančevu nije karakteristična samo u prazničnim danima, već je prisutna i u svakodnevici vernika.
Teodora Mesaroš, pripadnica verske zajednice, rekla je:
– Spaja nas ovaj praznik, ali ne samo ovaj već svaki praznik. Ovde u južnom Banatu mi smo jedna mala katolička, ali veoma lepa, složna zajednica, u kojoj ima pripadnika više nacionalnosti. Ima nas Mađara, ima Hrvata, Albanaca, Nemaca, a i jedan mladić iz Indije posećuje svete mise. Pokušavamo da budemo složni, da zaista budemo jedna crkvena zajednica ovde. Navikli smo jedni na druge, tako se međusobno prihvatamo i volimo. Kultura drugih zajednica nas međusobno obogaćuje.

Sveštenici su u svetoj besedi na oba jezika pohvalili život biskupa Svetog Karla Boromejskog. Nasuprot tome što je živeo veoma kratko, bio je uzor verske zajednice. Tereza Veber Oravec, predsednica Crkvenog odbora, iznela je svoje misli:
– Primer Sv. Karla Boromejskog nas vodi i podseća nas na to šta nam treba kroz život osim materijalnih dobara i svih tih materijalnih problema koji nas okružuju, kako da duhovno ojačamo i na koji način da prevaziđemo sve te probleme. Kako smo čuli i u propovedi, bilo je nedaća i u vremenu u kojem je živeo naš svetac, koga slavimo danas. Bile su neke stege života, kojih će uvek biti, i jedino na takav, duhovni način možemo da se oplemenjujemo i jačamo, da prevaziđemo sve loše što nas okružuje.

Bolja budućnost s mladima

Tereza je izrazila svoju radost što je jedna grupa mladih vernika redovno prisutna na svečanim i nedeljnim misama i što prihvataju da budu ministranti. Smatra da su ovi mladi ljudi na dobrom putu i osećaju poziv da treba da se nađu u crkvi. Dejan Uršičić, jedan od mladih vernika, kazao je:
– Okupljamo se mi i preko nedelje, a posebno mladi. Svake nedelje bar jedanput nedeljno se okupljamo u crkvi, pa razgovaramo sa sveštenikom o veri, o našim životima, družimo se, tako da kod nas zajednica stvarno živi, Isus stvarno živi među nama.
Rado posećuju i omladinske susrete, nedavno su bili gosti omladine Sremske biskupije u Sremskim Karlovcima.
– Bilo mi je jako drago što smo otišli, jer je prvi put nakon dužeg vremena duhovno siromaštvo nestalo. I onda, kada ste u zajednici s ljudima koji su okrenuti ka svetosti i žele da postanu sveti, jednostavno osećate tu međusobnu ljubav, zbog koje bi nestale sve rane koje imate. To veče nakon svete mise klanjali smo se pred presvetim i ne mogu da vam opišem koliko je bio lep taj trenutak kada smo se svi zajedno zagrlili i dotakli sveštenika, koji izgovara presveto, dok smo mi izgovarali verovanje nikejsko. To je bio toliko lep doživljaj – ispunjava sve praznine koje možete da osetite. Nažalost, posle moramo da se vratimo i u ovu realnost i da nastavimo dalje – opisuje naš mladi sagovornik svoja iskustva.

Privatna arhiva

Nastavio je:
– Ne znam koliko ljudi znaju, ali verovati da na kraju neće biti dobro, nije baš hrišćanski. I onda, kada doživite tako neke trenutke kao ja, o kojima sam vam pričao, sigurni ste da će sve biti dobro i da nećete napraviti neki pogrešan potez, nego da ćete završiti tamo gde treba.

Primer svetog biskupa

Skorenovački župnik Pal Semeredi služi i u Kovinu, Ivanovu i Starčevu. Smatra da je praznik Sv. Karla Boromejskog od velikog značaja.
– Uvek me ispunjava dubokim utiskom kada dođem na ovaj prelepi praznik ovamo, u Pančevo, kada slavimo Svetog Karla Boromejskog, uživamo u velikim vrlinama njegovog života, jer je prepoznao šta dobri Bog traži od njega, kao sveštenika, kao biskupa. I kako može dati jedno autentično svedočanstvo o tome da pripada Isusu Hristu. Mnogo je učinio da se obnovi biskupija, parohijski, sveštenički život, a sve to je uvek počinjao prvenstveno od sebe. Zato je i za mene Sveti Karlo Boromejski veliki životni primer, koga vredi slediti, i moram i ja to da radim, da bih, kao dobar pastir, učinio sve za drage vernike, za drage ljude koji su mi povereni milošću i voljom dobrog Boga. Moja velika poruka za sve nas je da se usuđujemo da budemo sveti, da se usudimo da idemo protiv strujanja ako treba, da ne budemo ti koje nosi struja nadole, već gledajući u Isusa Hrista, učinimo to, makar i sitnim koracima, putem svetosti života koračajući, napredujući ka večnom cilju, a to nije ništa drugo, no večni život – pričao je župnik Pal Semeredi o životu slavljenog biskupa.
Na praznik zaštitnika rimokatoličke crkve u Pančevu, na dan Sv. Karla Boromejskog, pored mesnog župnika Lasla Đuriša na dvojezičnoj svečanoj svetoj misi služili su i sveštenici – gosti. Poruka tumačena svetim besedama je ono što su prisutni mogli da ponesu sa sobom. Svoje misli izneo je župnik Laslo Đuriš:

– Dve besede su mi govorile mnogo o tome kakav je moj život. U poređenju s njegovim životom, imam još mnogo da se usavršavam i napredujem, ali ovaj biskup je tako lep uzor, koga zaista želim da sledim u tome koliko je umeo da se preda Bogu i ljudima dokraja. Ali on je izgubio svu snagu sa četrdeset šest godina, potpuno je dao svoj život, bio je kao sveća koja je dogorela za druge. Naravno, ovo je najlepša hrišćanska poruka, jer smo svi na ovo pozvani: da budemo sveće, da dok gorimo, dajemo svetlost, dajemo toplinu i polako, polako, dogorevamo. Zaista, ovo je najlepša poruka, i Isus je ovo uradio u svom životu, pa je dao sve i odjednom. Ali vaskrsenje je kraj svega, pa… samo napred.
Dodao je:
– Od sredine 1700. crkva je opstala uprkos istorijskim olujama i prirodnim nedaćama, pod zaštitom Svetog Karla Boromejskog. U našoj crkvi je tako, oni koji su crkvu gradili, ili su je dali sagraditi, biraju sveca zaštitnika kako bi bili preporučeni za njegovu zaštitu i da bi njihov uzor uvek mogao biti nadahnuće za vernike. Uvek je dobro imati takav uzor. Mislim da mnogi ljudi žive sa ovim. Svi imamo uzore, pošto nas je dobri Bog stvorio ovakve da bi nam najveći uzor bio Isus.
Na kraju svete mise kojom je slavljen svetac zaštitnik mesni paroh mons. Laslo Đuriš zahvalio je sveštenstvu i vernicima na prisustvu i vrednom radu, a potom je pozvao prisutne na skromnu čast.
Ilona Lečei