U sećanjima igumenije manastira Ćelije, susret sa budućim svetiteljem u detinjstvu odjeknuo je kao tih proročki glas. Njeno monaštvo i duhovno vođstvo u manastiru Ćelija, danas su blagoslov za mnoge vernike koji traže utehu i mir.

U tišini detinjstva, kada je Beograd bio prekriven sjenama rata, jedna devojčica iz Cerske ulice nosila je u srcu nevidljivi pečat sudbine koju je tek trebalo da otkrije. To dete bila je mati Glikerija, koja će kasnije postati duhovna svetlost za mnoge vernike, a njena priča počinje susretom sa svetiteljem čije su reči oblikovale njen put ka monaštvu.

Mati Glikerija se seća tog sudbonosnog trenutka kao da je juče bio, jasnih sećanja i topline koja je obuzimala njeno srce:

– Negde 1945. ili 1946. godine, u vreme okupacije, vreme Nemaca, u našoj Cerskoj ulici u Beogradu, nas 5-6 devojčica, igramo se… Osmehujući se, naiđe čovek obučen u crno od glave do pete. Pita da li znamo da se prekrstimo, a mi mu u glas odgovorimo da znamo. Pitali smo ga ko je on, a on je odgovorio da je sveštenik naš.

Taj sveštenik nije bio niko drugi do sam Sveti Jakov Tumanski, tada još uvek svetovnog imena Radoje Arsović Arsa, a njegovo prisustvo, kao i reči koje je izgovorio, ostavili su dubok trag u srcu mati Glikerije, tada devojčice:

– Pitao je da li želimo da nas nauči jednu pesmicu. Tako nas je naučio da pevamo: ‘Deca pevaju, pevaju, a ljudi slušaju, slušaju.’ To je melodija Radoja Arsovića Arse, kako je bilo svetovno ime Svetog Jakova Tumanskog – priseća se mati Glikerija s nežnošću.

Iako tada nije ni slutila da će jednog dana obući monašku mantiju, reči Svetog Jakova su već tada bile proročke.

– Govorio je: „Imaju u Beogradu dve bliznakinje, koje će otići u manastir.“ To sam ja i moja sestra. Mada nismo bliznakinje, ona je starija od mene tri godine, ali ja sam bila malo krupnija, pa je delovalo kao da smo bliznakinje – pripoveda mati Glikerija za „Religiju“, s osmehom na licu, dok se seća tih bezbrižnih dana.

Rođena kao Gordana Janjić 30. decembra 1934. godine u Beogradu, na Čuburi, mati Glikerija je, kada se zamonašila, mnogo vremena provela uz svog duhovnika, avu Justina. Upravu nad manastirom Ćelija preuzela je 1962. godine, a pod njenim rukovodstvom manastir je postao veliko gradilište i duhovno utočište za mnoge vernike.

Pored narodne trpezarije i Crkve Svetog Jovana Zlatousta, podignute su i grobljanska kapelica, a stara Crkva Svetih arhangela Mihaila i Gavrila je renovirana 1991. godine. Manastir Ćelija danas je mesto gde mnogi dolaze da se pomole i nađu utehu, a sve to zahvaljujući ljubavi i posvećenosti mati Glikerije.

Mati Glikerija sa vladikom braničevskim Ignjatijem i sa sestrinstvom iz Ćelija
Njen duhovnik, Sveti ava Justin, ostavio je najdublji trag u njenom monaškom životu, dok je Sveti Jakov, kao božanski glasnik, uneo je u život mati Glikerije nit koja će je voditi kroz godine, sve do trenutka kada je spoznala svoju duhovnu misiju. Iako tada nije pomišljala na monaštvo, njegov blagoslov i stihovi koje im je tada poklonio, ostali su urezani u njenoj duši, postajući deo njenog svakodnevnog molitvenog života.

Svake godine, na praznik Svetih Zosima i Jakova, mati Glikerija dolazi u Manastir Tumane, gde počivaju mošti ova dva svetitelja, da im se pokloni. Ta poseta za nju nije samo puko hodočašće, već i trenutak susreta sa samom sobom, sa detetom koje još uvek nosi u srcu, devojčicom koja je nekada pevala pesmu naučenu od svetitelja, a koju i danas s radošću peva sa svojim sestrinstvom, ni ne sluteći da će te reči postati svetionik njenog duhovnog života.

Njena priča nas podseća da se duhovni poziv ponekad skriva u najneočekivanijim susretima, u rečima koje možda tada nismo razumeli, ali koje sa sobom nose svetlost koja će nas, jednog dana, voditi ka Božijem zagrljaju.

(Religija.rs)