Ptice su nesumnjivo fascinantna stvorenja, a među njima se posebno izdvajaju grabljivice, koje, kao predatori, ne samo da su regulatori mnogih životinjskih
staništa već se ističu i zbog svoje lepote i elegancije.

Tu se pre svega misli na impozantnog orla belorepana, a na svoj način su interesantni i sivi soko, najbrži živi stvor na planeti, kao i mišar, vetruška, eja močvarica…

Iako trpe posledice zbog ubrzanog širenja ljudske civilizacije, njih na sreću još uvek ima dovoljno na mnogim mestima, pa i u našem okruženju.

A na njihov značaj treba ukazivati što češće, što to čine pojedini veliki ljubitelji prirode, kao što je uvaženi pančevački ornitolog dr Zoran Manasijević, koji već dugi niz godina posmatra ptice i skreće pažnju na njihovu vrednost.

Prema njegovim rečima, pored ostalih, na ovom području možemo sresti i takve fascinantne vrste kao što je orao belorepan, kojeg on sreće u svojim obilascima okolne prirode.

– Pre desetak dana sam na Tamišu kod železničkog mosta, pedesetak metara severno uzvodno, uslikao jednog mladog, petogodišnjeg belorepana na suvom drvetu iznad vode. Verovatno se tu negde nalazila neka lešina, pa me je pustio da mu priđem dovoljno blizu jer je inače veoma oprezan. Na pomenutom potezu imamo dva para, što se može smatrati zadovoljavajućim brojem za određenu teritoriju – kaže ovaj ornitolog.

Manasijević ističe da je belorepan najveća ptica grabljivica u centralnoj Evropi i spada u grupu morskih orlova.

– Postoje tri vrste; pored ovog našeg, tu je američki beloglavi, to je onaj što je na zastavi SAD, kao i Stelerov beloplećasti, koji živi na Kamčatki, odnosno azijskim obalama Pacifika. To je krupna grabljivica, dužine od 80 do 90 centimetara, s rasponom krila do 2,4 metra, koja su kao daska iliti ponjava s prstastim krajevima. Karakterišu ga pre svega beo klinast rep, zatim krupna glava bele do bledosmeđe boje. Imaju moćne kandže i kljun, koji je kod odraslih žut, a kod mladih ptica je braon, kao i perje bledosmeđe boje kod odraslih i tamnosmeđe kod mladih ptica. Mlade ptice su upadljivo tamnije – kaže Zoran.

Dodaje da ovim orlovima treba pet-šest godina da sazru, pa u prve dve godine života mladi primerci nemaju beo rep, koji je glavna odlika ovog orla.

– To je stvarno upečatljiva grabljivica, čije se glavne populacije nalaze u Skandinaviji, oko fjordova, pa otuda i naziv morski orao. Gnezde se na stenama, liticama, iznad vode i hrane se morskom ribom. Međutim, imamo ih i oko ovih ravničarskih reka, a nekada su bili mnogo zastupljeniji duž Dunava, Save, Tise i Tamiša. Međutim, brojnost im je naglo padala, a od osamdesetih godina se vraćaju, pa sada ima od 120 do 130 parova, što je odlično u odnosu na stanje od pre oko pola veka. Sada je bolja zaštita, a u Evropi su čak uveli i namenska hranilišta, pre svega za mlade ptice, jer one često stradaju tokom zime zato što još nisu vične lovu, te se uglavnom hrane lešinama i ostacima lova odraslih orlova koje uspeju da ukradu. To je razlog njihove velike smrtnosti tokom prve zime života – navodi ovaj ornitolog.

Belorepan je ogromna moćna ptica u okolnim šumama koje se nalaze duž reka, a Pančevci imaju tu sreću da mogu da ga vide skoro svakog dana.

– Ovaj orao traži lišćarske šume, belu i crnu topolu, hrast, vrbu, to jest ono drveće koje ima rašlje, da ta velika ptica ima dobro sletište i uzletište, jer ima dugačka krila i mora da, ako nađe adekvatno drvo, napravi gnezdo od granja prečnika 1,5 metara i dubine, to jest visine jednog metra. I to koriste godinama, a čak naprave više gnezda u blizini i onda ih menjaju po potrebi, ali na jednom mestu su stalno dok ih neko ne uznemirava. Tokom vremena gnezdo postaje sve veće i zato je dobro da to bude na nekom stamenom drvetu. Međutim, ako nemaju gde, prilagođavaju se i ovim plantažnim topolama kojima grane idu pod oštrim uglom i nisu pogodne za gnežđenje – navodi Zoran.

Ova velika ptica se hrani ribom, kao i pticama vodenih staništa.

– Jedu sve – od pileta pa čak i do labuda. Kao što rekoh, ako mogu da dođu do neke strvine, uginule ribe i tome slično, i time se hrane. Sve osmatraju s nekog drveta ili tokom takozvanog planernog leta, a čak mogu da gacaju po mulju i blatu kako bi tražili ošamućenu ribu. Znači, veoma su adaptivni u tom pogledu, ali im zato preti opasnost od zatrovanih lešina. Ugrožavajući faktori su seča šume i šumski radovi u okolini gnezda za vreme reprodukcije belorepana, koja počinje rano, već krajem februara. Početkom marta majka je već na gnezdištu i kreće nošenje. Obično imaju dva jajeta, a interesantno je to što inkubacija ne krene odmah kod oba, pa postoji razlika u uzrastu. Ako ima dovoljno plena, veomo često oba ptića prežive. Zanimljivo je i to da je kod belorepana ženka za četvrtinu krupnija od mužjaka – napominje ovaj prirodnjak.

Pančevci imaju sreće da u zimskom periodu mogu da posmatraju još jednu predivnu grabljivicu.

– U pitanju je najbrži živi stvor na planeti – sivi soko, koji, kada se obrušava skupljenih krila s visina, postiže brzinu i do 300 kilometara na sat. Manjih je dimenzija od belorepana, a i kod njega je ženka krupnija, i to otprilike za trećinu. Sivi soko je dug od 40 do 45 centimetara, a ženka nekih pet centimetara više, s rasponom krila od oko 1,1 metar. Ima krupnu glavu i kljun, čak i jedan zubić na vrhu, koji služi za lomljenje vratnih pršljenova kod žrtava, kao što su golubovi, grlice, gugutke, vrane… Služi se i moćnim kandžama, ima i široka prsa i rep, a s donje strane prugice na beloj podlozi – kaže Manasijević.

On ističe da je let sivog sokola prava fantazija.

– Zbog toga su i ugroženi, jer ga golubari ne vole zato što se hrani prvenstveno vrstom ptica koju oni uzgajaju. Njihova karakteristika je da hvataju plen isključivo u vazduhu. Naime, soko u letu koristi efekat iznenađenja, veliku brzinu, moćne kandže i kada udari recimo goluba, on ga tog trenutka ubije na mestu. Dakle, zato ih golubari ne vole i onda koriste one trokrake udice, kao i „furadan” i druge otrove, kojima premažu površinu nekog bolesnog goluba. I kada ga uhvati, soko je završio priču i zato im je populacija u velikom padu, bar kod nas. Procena je da ima od 50 do 60 parova, mada ja mislim da je to mnogo manje. Kod nas na Đerdapu imamo najjaču populaciju ove grabljivice, ali je ugrožena baš zato što zalazi u urbane sredine u potrazi za hranom. Tamo koriste višespratnice kao klisure, kanjone, litice, odakle kidišu na plen, čega u gradovima ima više nego dovoljno, jer golubovi su baš rasprostranjeni – naglašava Zoran.

Sokolovi ne prave gnezdo, već i za polaganje jaja koriste litice ili zgrade, ne koristeći nikakav materijal za gnezdo.

– Imaju veće leglo od belorepana jer polažu od dva do šest jaja i svi ptići su približno istog uzrasta. Isto kao kod belorepana, ženka je u prve dve nedelje uz mlade, a mužjak donosi hranu. Ako ženka ugine u tom periodu, ptići su gotovi jer mužjak nema tehniku da ih nahrani. Mladunci sa otprilike mesec dana počinju sami da uzimaju hranu, a negde krajem maja ili početkom juna počinju da lete i još oko dva meseca, do avgusta, ostaju uz roditelje, nakon čega traže svoju reproduktivnu teritoriju. Sve u svemu, prelepa ptica, a naročito je fascinantna kad lovi. Tada skupi krila i sjuri se s visine, kada uglavnom bude iza sunca da golub bude zaslepljen, i za
tren oka nokautira žrtvu. Često mužjak pozove ženku i u vazduhu joj preda plen – navodi Manasijević.

Među grabljivicama koje se mogu videti u okolini Pančeva su i nešto sitnije ptice, poput mišara i vetruške.

– Mišar je nabijena ptica srednje veličine, od 50 do 60 centimetara, a ime je dobio po tome što se hrani miševima i drugim glodarima. Ima široka prstasta krila, jedri po vazduhu i tromiji je u lovu. Obično kruži iznad njiva, a najčešće ga vidimo zimi, pored puteva, na banderama. Tamo je lociran zato što uvek nešto nastrada na kolovozu, jer se i on hrani i lešinama. Isto se gnezde u krošnjama drveta i ima ih u solidnom broju, iako stradaju zato što se hrane glodarima, koji su takođe često zatrovani. Uprkos tome to je uobičajena ptica – ističe Zoran.

Slična je priča i kada je reč o vetruški, koja je u ovim krajevima najbrojnija grabljivica.

– Vetruška je soko koji ima špicasta krila. Kao i sivi soko, ne pravi gnezdo, već jaja polaže po izvornim staništima, kao što su litice, ili po zgradama, jer se prilagodila životu u okolini ljudi. Ne lovi plen samo u vazduhu, već voli i miševe. Zovu je i tresigaća jer, dok traži plen, treperi u vazduhu u jednoj tački brzim zamasima krila i onda se samo sjuri, malo zastane, osmotri plen i ščepa ga – kaže ovaj ornitolog.

Čuje se štektanje i na Beloj steni

Prema rečima Zorana Manasijevića, u Pančevu ima pet-šest parova orlova belorepana.

– Ima ih u Potamišju i pretpostavljam da kod mosta, jer tu je i deponija, ima dva para. A nekoliko ih je i na ostrvima Forkontumac i Čakljanac. Inače, belorepan se zove još i štekavac jer, kada se oglašava, naročito kada se udvara, izvodi vratolomije u vazduhu, a to njegovo štektanje pamti se za ceo život – kaže ovaj ornitolog.

Mnoge ptice otrovane „furadanom”

Veliki problem predstavlja trovanje životinja, zbog čega često stradaju i ptice grabljivice.

– Naši ljudi to ne rade stručno kako treba, nego koriste taj „furadan” kako treba i kako ne treba. Inače, on je i zabranjen za korišćenje. I zbog toga stradaju i predatori, kao što su belorepan, soko, mišar, vetruška… Belorepan i inače spada u trome grabljivice i više voli da lešinari, što je i glavni razlog zašto je ugrožen, jer često bude otrovan. Veoma često te lešine budu namerno otrovane, da bi bila regulisana populacija šakala, glodara i drugih štetočina – navodi ornitolog Zoran Manasijević.

(Pančevac/J. Filipović)

ZA PANČEVCE NIJE IZNENAĐENJE: Sove ušare opet zimuju u NJegoševoj