Živopisni hidrosistem kanala i reka Nadel (ili zvanično Nadela), u dužini od oko 80 kilometara, proteže se od Botoša do Ivanova, gde se uliva u dunavski rukavac Zimovnik.
Pomenuti vodotok je za brojne njegove ljubitelje istinski dragulj prirode, a mnogi od njih su u poslednje vreme pokušavali da ga na razne načine vrate u pređašnje stanje (pre industrijskog zagađenja).
Može se reći da se situacija donekle popravila u okolini Starčeva, pre svega zahvaljujući pregalaštvu članova lokalnog udruženja ribolovaca, a rezultat toga je da je tamo počeo lagano da se vraća živi svet.
Pored brojnijih riba, sve češća pojava su i labudovi, koji se i ovih dana bele u mnogim delovima Nadela.
Međutim, zagađenje ne jenjava, ali zato donekle splašnjava entuzijazam onih koji su se poslednjih godina grčevito borili za spas jedne od najšarolikijih oaza prirode u okruženju.
Bilo kako bilo, ova sporotekuća voda je u svojih osamdesetak kilometara lenjog i u poslednje vreme gotovo usahlog toka, na putu za ivanovački Dunavac, možda najživopisnija u delu koji protiče pokraj Starčeva.
A mnogi Starčevci, pre svega žitelji Gornjeg kraja u tom mestu, decenijama su po logici stvari upućeni na tu izdašnu prirodnu ekumenu.
Izdašnu biljnim i životinjskim svetom, kao i raznovrsnim mogućnostima za zdravo odrastanje dece.
Svi oni koji su tamo provodili predivno detinjstvo, uživajući u pecanju, kupanju, klizanju, bili su užasnuti sredinom devedesetih godina prošlog veka, kada je ova riznica počela da kopni i tamni.
Za sve to su „najzaslužniji” bezobzirni zagađivači koji od tada počinju da nehajno i nekažnjeno ispuštaju otpadne vode.
I hemikalije su učinile svoje, pa je Nadel veoma brzo ostao bez faune, dok je sam tok počeo da se gasi, zabaruje i zarasta u razne travuljine.
Sve to su dugo i nemoćno, teška srca, posmatrali pomenuti zaljubljenici, uz poneki jalovi pokušaj da poprave stanje i još jalovija obećanja nadležnih da će doći do nekakvih boljitaka, prevashodno u pogledu odmuljavanja.
I čekali su do pre pet-šest godina, kada su uglavnom sopstvenim snagama i sa ogromnom pokretačkom silom zvanom ljubav, krenuli u bespoštednu borbu za spas Nadela i pod tim nazivom se formalno organizovali u udruženje sportskih ribolovaca, ali osnovni cilj im nije bio da pecaju, već da učine sve kako bi ribe, i život uopšte, koliko-toliko vratili u voljeno mesto sazdano od uspomena.
Jedan od najagilnijih u svemu tome bio je Milomir Miša Jovanović, sada penzioner.
– Uvek sam bio raspoložen da dam doprinos na sve načine, da li prilikom sadnje brestova ili nasipanja zamlje, da li kroz redovno košenje i održavanje izletišta ili kada je reč o poribljavanju – šta god da upecam, donosio sam ovamo, kao i većina drugih članova. Učestvovao sam i u uređenju izletišta na omoljičkoj strani kod nadelskog mosta. Sve u svemu, mnogo vremena smo uložili da bismo ovo napravili. Međutim, ne možemo samo nas dvojica-trojica sve to da održavamo pošto treba veoma mnogo rada da bi sve izgledalo kako dolikuje. Potrebno je kositi travu, zalivati drveće, skupljati smeće. Imali smo dve-tri velike kosilice, koje su se u međuvremenu pokvarile. Nas nekoliko je moralo da kupuje i gorivo i ulje i da popravlja sve to. Nažalost, neće ova današnja omladina da se trudi, a ja bih želeo da se što više njih uključi, da uređujemo ovaj predivan prostor, na koji dolazi sve više ljudi, uglavnom s decom, jer smo imali četiri ljuljaške, koje je neko nažalost odsekao – navodi Miša.
Uprkos svemu i dalje ima mnogo lepih planova…
– Pričao sam s ljudima iz ŠIK-a, koji su voleli da nam pomognu da to izletište od početka do kraja ogradimo, da nam daju jasen, da pobodemo kolčeve i da stavimo one dužne daske ili grane, da se slučajno nekad ne bi neko tu zaleteo i unesrećio. Mesna zajednica nam je nedavno obećala da će komunalno preduzeće to kositi i iznositi smeće, jer mnogo ljudi tu dolazi na izlet, pa čak i brojni stranci – ističe on.
Ovaj Starčevac navodi da se voda vratila u Nadel, ali baš ovih dana se nakupila neka čudna, bolje reći neprirodna pena.
– Na Nadelu donedavno nije bilo vode, izuzev na dva-tri mesta po sredini. Međutim, sada je to veoma velika površina, ali veliki je problem što puštaju te fekalije, koje se gomilaju u obliku pene. I to najčešće vikendom. Iskren da budem, skoro nisam video da je ima ovoliko koliko je ima ovih dana. Kada nema te pene, događa se i da je voda plava – naglašava Miša.
Što se tiče udruženja, on navodi da njega praktično više nema.
– Ljudi ne mogu više da se bore, nemaju sredstava, nemaju volje. Ja recimo imam 73 godine, a meni čak nije ni problem da imamo čime, nego nemamo, jer smo sami kupili jednu polovnu kosačicu i ona se pokvarila. A svake nedelje smo morali da kosimo, i to samo nas trojica: Mile Đorđević, Zoran Vasiljković i ja, a za to treba četiri-pet sati maltene svake nedelje i to je jako veliki posao. Ne znam šta da kažem, možda bi moglo da se vidi sa izviđačima, da se oni angažuju oko toga i tu postave neke svoje bivake – apeluje ovaj ljubitelj prirode.
(Pančevac/J. Flipović)
