Jadransko more razdvaja Balkansko poluostrvo od Apeninskog poluostrva i Dinarske planine od Apeninskih planina. Zemlje sa obalom na Jadranu su Italija, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Albanija.

Godine 1964. dinar je bio konvertibilan, SKJ je održao svoj Osmi kongres, a Vatikan je osudio bikini kao nepristojan i nemoralan. Te godine su Amerikanci za avio-kompaniju „Pan Am”, koja je tokom „hladnog rata” od svih istočnoevropskih zemalja letela jedino u Jugoslaviju, snimili propagandni film o Jugoslaviji.
U uvodnom delu su prikazani snimci nekoliko naših plaža i gradova, a spiker je pitao: „Da li su ovo grčka ostrva? Ili je možda francuska rivijera…”
Prikazani su Dubrovnik, grad-hotel Sveti Stefan, zatim Kotor sa svoja dva zanimljiva ostrva, gledaoci su mogli da vide kadrove i sa Korčule, iz Splita, sa slapova reke Krke, Bledskog jezera, iz Zagreba… U tekstu koji je čitao narator kaže se da veliki broj turista iz Zapadne Evrope „zbog prelepog mora, sjajne hrane, odličnih vina i divnog provoda” svake godine letuje u Jugoslaviji, i ističe da su „jadranske plaže među prvima u svetu videle bikini”!
U socijalizmu, sva deca išla su na more. Slali su nas u odmarališta u Bolu na Braču, Jelsi na Hvaru, Promajni kod Makarske, Jakljanu kod Dubrovnika, Vodicama kod Šibenika. Naše more tada je, najvećim delom, bilo u Hrvatskoj. Otuda je Arsenova pesma „Sa okusom mora, sa okusom soli…”, pevana na hrvatsko-srpskom, naša pesma.
Mi koji smo imali primanja po članu porodice ispod određeneg cenzusa, ili rahitis, letovali smo besplatno. Ostali su plaćali deo, ili punu cenu, jer dosta je roditelja slalo decu u odmarališta, čak i kad su bili u nižim razredima, „da se osamostale”.
Prvi susret s morem bio je kratak. U rano jutro, posle celonoćnog putovanja, kad voz ostavi za sobom Perković i poodmakne ka Splitu, ili ka Šibeniku, neko bi u vagonu viknuo: „More!”, i garavi prozori već bi se okitili grozdovima dečjih glava. More je zaista bilo plavo, uvek plavlje od onog kako smo ga pre tog prvog susreta zamišljali… Onda bi kompozicija opet zamakla za breg i vozili smo se kroz nisko zeleno rastinje sve dok pogled najzad neopozivo ne pukne na modro prostranstvo…
Potom vožnja trajektom do nekog od ostrva i smeštaj u paviljonima. Kartonski koferi ispod kreveta i torbe od skaja na kojima su se ručke tako lako kidale… i već drugog dana u njima ljušture morskih ježeva, loše očišćene, smrdljive.
Donosili smo uz njih, kao „uspomene sa mora”, i lakirane drvene magarce i čaplje, i ramove za slike od nalepljenih školjki, pa su ti predmeti prve jeseni ponosno stajali na regalu, a onda su se selili u fioke i kutije s nepotrebnim stvarima… i tu su negde i danas, jer ko da baci u smeće leto na Jelsi hiljadu devetsto šezdeset i neke?
Sećanja na dane provedene u ovim odmaralištima opiru se uobličavanju, nevažni detalji zauzimaju mesto onome što bi se moralo znati… pa ne pamtim gde sam, u Promajni ili u Bolu, osvojio diplomu „Zlatni delfin” za preplivanih pedeset metara sa zaranjanjem pod vazdušni dušek negde na sredini. („Srebrni delfin” dobijao se za preplivanih 25 metara, bez ronjenja. Ili su to bili „Delfin 1” i „Delfin 2”?) To ne znam, ali zbog nečeg pamtim makarone sa sirom i kompot od šljiva za večeru.
Pamtim i zvuk pištaljke kojom nas je vaspitač slao u vodu, i pozivao na obalu, i maslinovo ulje u običnoj flaši kojim su nas mazali da ne izgorimo na suncu.
Docnije, išli smo na more kao izviđači. Spavali pod šatorima, ujutru dizali zastavu uz „Hej, Sloveni”, podnosili raport u zelenim košuljama i s maramama oko vrata, do plaže išli u koloni po dvoje uz izviđačke pesme, a uveče u amfiteatru kampa prisustvovali priredbama. Trio planinki – muškarci su „izviđači”, devojčice „planinke” – ženski trio, praćen gitarom, pevao je elegiju „Vodnik Baća sedi sam, pored reke…” na melodiju Sajmona i Garfankla „Zvuk tišine”, a onda je počinjala igranka uz muziku s razglasa. Kićo Slabinac, Mišo Kovač i Meri Cetinić, pesma „More”.
Još kasnije, već sam u izlizanim farmerkama i kožnim sandalama, i sedim na uglačanom kamenu ispred palate Sponza u Dubrovniku, u društvu vršnjaka iz svih jugoslovenskih krajeva. I uvek neko na gitari svira „Crnog leptira”, a jednom Ibrica Jusić, lično, „Mačku”.
Posle ponoći, sva ta masa ulazi u autobuse za Kupare. Tamo smo u velikom kampu imali šatore, a preko dana se kupali na plažama uređenim na hridima…
Opet Arsen: „More od olova, nebo od borova”…
Do pre neku godinu, u Beogradu, u kratkoj ulici između Železničke stanice i Balkanske postojala je kafana „Naše more”. Onda je jednog dana, bez najave, prodata, a mreža žuta od duvanskog dima i masne pare iz kuhinje izbačena je, zajedno s ribama izrezanim od papira i uramljenom crno-belom fotografijom Opatije. Bio je to poslednji trag našeg mora.
„Znam da će još biti mladosti, ali ne više ovakve.” Arsen, naravno, i za kraj.
(M. Petrović na portalu N1: „Zašto smo voleli SFRJ: Dani sa okusom mora i sa okusom soli…”)