Bosanska ulica pripada teritoriji Mesne zajednice Mladost. Pod ovim nazivom postoji od 1985. godine, a prostire se od Makedonske do Kozaračke ulice.
Austrougarska monarhija je 1908. godine pripojila sebi Bosnu i Hercegovinu, što je u Srbiji izazvalo opšte ogorčenje.
U Beogradu i celoj zemlji održani su protestni mitinzi i tražena je od vlade aktivnija politika, a sam narod je bio gotov na svako požrtvovanje.
U broju od 8. oktobra beogradska „Politika” objavila je uvodni članak Jovana Dučića pod naslovom „Otadžbina je u opasnosti”, navodi Milivoj Mima Predić u knjizi „Nušić u pričama”, inače zet našeg najvećeg komediografa.
Predić navodi da je Nušić „čim se ’Politika’ pojavila u prodaji, krenuo iz redakcije, koja se onda nalazila na Terazijama, s dobošarom i barjaktarem, put Spomenika knezu Mihailu”.
„Iako razmak od redakcije do spomenika nije bio veliki, na tom kratkom prostoru začas se prikupila ogromna masa sveta… Šetači su napuštali šetnju, trgovačka omladina napuštala radnje i mušterije, a kad je masa stigla pred spomenik, glumci su napustili probu i poleteli na miting. Masa je vikala ’dole Austrija, rat Austriji!’.
„Kad se Nušić popeo na podnožje spomenika, bilo je okupljeno više od hiljadu ljudi i svi su se namah utišali da čuju govor, koji je Nušić počeo onim naslovom iz ’Politike’, kao nekada Danton: ’Braćo, otadžbina je u opasnosti!’ Masa je sve više rasla i zakrčila ceo široki prostor na sve strane oko spomenika.
„To se ponavljalo puna tri dana. Dobar deo te gomile nije se ni noću razilazio, a Nušić je doneo jedan sto i počeo upisivati dobrovoljce (tzv. legiju smrti), koji su imali da pređu Drinu i upadnu u Bosnu… Trećega dana, posle jednog raspaljivog Nušićevog govora, masa počne vikati:’Rat Austriji! Pred ministarstvo, svi pred ministarstvo!’ Nije se imalo kuda. Masa je postala gospodar. Kako se u tome trenutku tu stvorio jedan osedlani beli konj, niko ni do danas ne ume da objasni. Neko donese Nušiću jedan burski šešir, natače mu na glavu, popeše ga na konja i masa krenu pred ministarstvo spoljnih poslova i unutrašnjih dela.
„Kad je masa stigla pred zgradu, nije bila zadovoljna poklicima, već je htela da prodre i u samo ministarstvo i dopre do vlade da joj iznese svoje zahteve. Iz zadnjih redova dopirali su uzvici: ’Ulazi! Šta čekaš?’ Taj se uzvik razvio po celoj gomili i prednji redovi potisnuše Nušićevog konja prema ulazu. Konj nije imao kuda, pođe napred i potisnut od gomile poče se penjati na prvi i drugi stepenik, i to tako spretno, kao da je bio iz cirkusa”, piše Predić.
„U tome trenutku izlete stari ministarski momak, Jovo… pa videći Nušića na konju uzviknu:
„’Ne, pobogu, gospodine Nušiću, s konjem u ministarstvo!’ I uhvati konja za uzde.
„’More pusti, Jovo, nije ovo prvi ni poslednji konj koji ulazi u ministarstvo inostranih dela’, odgovori mu Nušić, ali ipak siđe sa konja i okupi oko sebe glavne manifestante da se s njima posavetuje šta će dalje da počnu.”
Za to vreme, kako navodi Predić, u sali za ministarske sednice, koja je bila s ulice i imala veliki balkon, Ministarski savet je baš zasedao, zajedno sa šefovima svih stranaka, i rešavao šta da preduzme.
„Milovan Milovanović, ministar spoljnih poslova, polete na balkon da vidi kakva je to graja, pa se brzo vrati u salu i uzbuđeno reče pretsedniku vlade, Peri Velimiroviću:
„’Gospodine pretsedniče, napolju je rulja, hoće da prodre u ministarstvo! Eno Nušić na konju pokušava da prodre unutra, zajedno s konjem’!
„Na zahtev mase Nušić se popeo u salu za sednice, gde je rešeno da se pusti sedam predstavnika demonstranata kako bi izneli svoje želje i zahteve.
„Kad je deputacija ušla, pretsednik vlade, Pera Velimirović, stojećki im je izjavio da ovaj težak istorijski trenutak, upravo zločin, boli i članove vlade kao i ceo narod i vlada nije ni malo ravnodušna. Preduzela je sve da se taj zločin ne odobri od velikih sila i mora se mirno čekati da se vidi kako će se događaji dalje razvijati.
„’Dajte mobilizaciju! Dajte rat!’, uzviknu najratoborniji iz deputacije.
„’Pa, mi danas nismo dovoljno spremni’, rekao je vojvoda Stepa, onda pukovnik i ministar vojni.
„Demonstranti se polako rasturiše, ali su se i dalje posle skupljali pred spomenikom i upisivali u ’legiju smrti’. To je trajalo još mnogo dana i manifestacije manjeg obima bila su svakodnevna pojava”, navodi Milivoj Predić u ovom kratkom prisećanju pod naslovom „Na belome konju”, koje svedoči o povremenoj aktuelnosti prošlosti.
(Pančevac)
