Dvadeset osmi „Vojlovački žetelački dani” održani su u organizaciji mađarskog i slovačkog kulturno-umetničkog društva, s ciljem očuvanja tradicije obeležavanja sećanja na to šta se sve nekada radilo tokom obavljanja jednog od najvažnijih poslova – skidanja žita.

To je ujedno i prilika da se mnogi podsete svoje mladosti i prenesu to sećanje nekim mlađim generacijama, ali i zgodan momenata za malo druženja i relaksacije uz dobar kulturno-umetnički program i bogatu trpezu.

Milan Šupica

Tako je najpre u petak, 28. jula, otvorena izložba ručnih radova i fotografija u dvorišnom prostoru MKUD-a „Tamaši Aron”, gde je potom, od 20 sati, priređen sadržajan kulturno-umetnički program.

Na istom mestu počeo je i glavni dan, u subotu, 29. jula, kada su već ujutro postavljeni štandovi na kojima su svoje rukotvorine izlagale članice udruženja žena i drugi proizvođači. Tačno u podne krenuo je čuveni defile, kada je šarena povorka uz muziku i veselu graju startovala od Mesne zajednice Vojlovica i lagano se kretala ulicama: Janošikovom, Boračkom, Petefi Šandora, Janka Čmelika i Grobljanskom, gde je povorka i završena nakon nekoliko sati.

Milan Šupica

U povorci je bilo i tridesetoro gostiju iz Transilvanije, koji su pristigli u četvrtak, a ostali i do ponedeljka, i za to vreme bili smešteni po domaćinskim kućama.

U međuvremenu je napravljena pauza za okrepljenje ispred prostorija MKUD-a „Tamaši Aron”. Na tom mestu, kao i u sali SKPD-a „Đetvan” održani su tradicionalni žetelački balovi.

Nekad srpovi i snopovi, a danas defile

Defile je protekao, kao i uvek, u veseloj atmosferi, a traktori i prikolice bili su načičkani razdraganim ljudima, koji su pevali uglavnom melodične mađarske i slovačke pesme. Za to vreme su odvažni mladići pucali bičevima, a neki okretniji su zaigrali neke od prepoznatljivih igara sa ovih prostora.

Jednostavno, sve je mirisalo na neko možda teže, ali mnogo lepše i opuštenije vreme.

Jedan od njih je i Lajoš Čontoš iz Ulice Petefi Šandora. On ističe da je ovo druženje raslo iz godine u godinu, ali i da pamti nekadašnje žetve.

Milan Šupica

– Sećam se i vršalice koja je išla iz kuće u kuću i zvala se dreš, a tu je bio i elevator koji je na kamaru dizao slamu, prethodno istresenu od semena. Pleva od semena bi se sakupljala i upotrebljavala za stočnu hranu, kao mekinje za krave i bikove. Mi, deca, išli smo iz kuće i kuću gledali kako se vrše. Bilo je i ručnog košenja i vezivanja slame u snopove, koji su potom donošeni u kuću i spremani u plastove. Vršilo od kuće do kuće, a sve se završavalo uz jaču trpezu, ponekad i uz muziku – kaže Lajoš.

Njegov prezimenjak Ištvan već dugo, oko 35 godina, živi u Beču, a dođe u rodnu Vojlovicu kad se ukaže priliku.

– Poslednji put bio sam na „Žetelačkim danima” pre sedam-osam godina i čini mi se da je sve manje ljudi, jer internet uzima danak. Pamtim neka vremena kada su se ljudi više družili i oko žetve i posle nje – napominje Ištvan.

Julijana Homonai (81) seća se nekadašnje žetve kao lepog događaja, kada bi pleh-muzika svirala žetelačke pesme, obično čardaš.

Milan Šupica

– Vezivali smo žito u snopove i onda bi ga tata pokupio i odneo kako bi to smestio gde treba. To je kod nas trajalo nekoliko dana, jer smo imali malo zemlje. Slabo se slavilo jer su ljudi bili umorni, a kada se sačeka vršalica, jedva se čeka da se sve to završi.

Milan Šupica

Bilo bi i bogatije trpeze, a jednom su nam pomagali neki ljudi muslimanske veroispovesti, koji nisu jeli svinjetinu, pa smo za njih napravili zečji paprikaš, koji su pojeli u slast – priseća se Julijana.

A nakon vršalice – paprikaš

Hilda Balog (70) takođe pamti kada su baba i deda imali žito i kako se radovala kada stigne vršalica, jer se znalo da će biti pilećeg paprikaša i kolača.

Katica Sel bila je na defileu sa unukom Vasilijem od tek godinu i po. Ona takođe pamti kako se nekada išlo prvo na njivu na košenje žita, pa se onda sve to nosilo kući, dok je uveče bio žetelački bal, a omiljena pesma bila joj je „Peščani sat”.

Milan Šupica

Lajoš Šmit se seća stare mehanizacije i srpova, čak i takmičenja na žitnim poljima, kada je sve bilo masovnije, jer su otada mnogi otišli u inostranstvo.

– Pamtim ručno sečenje slame srpovima i konje koji su to vukli, pa su pravljene trake i sve se skupljalo u snopove. Nakon toga je kroz selo išao elevator, koji se kretao od kuće do kuće, a bila je čak i parnjača. Ja sam uglavnom to gledao kod dede, jer sam bio veoma mali. Kada bi se sve završilo, bilo je i nekog skromnog veselja, dok je kod imućnijih to bilo malo izdašnije – napominje Šmit.