Kad život režira, ljudi se drže za naslon stolice i netremice slušaju, ponekad ne verujući ušima i sagovorniku, jer njegova priča toliko nevernovatno deluje, da se iz usta prosto otima ono „ala si ga namastio, svaka ti čast“. Miroslav Medurić – Čika, to najbolje zna, hiljadu puta je svojim očima gledao nevericu u očima onih koji su čuli za njegov pad iz aviona sa 2.212 metara iz 1972. godine.

Razlog neverice možda se krije u tome što do dana današnjeg nije obelodanjena priča o šestorici vojnika JNA koji su iskočili iz aviona, i umesto da se bezbedno spuste na obronke Kopaonika, završili su kao mrlje na snegu i kamenju. Svi sem Miroslava, koji je samo zahvaljujući strujanju vazduha, završio u borovoj šumi. Izubijan, izgreban, slomljene noge, ali živ.

Priču o ovom nesvakidašnjem događaju, Miroslav je ispričao jednom od velikana Radio televizije Vojvodina, Bori Otiću, čija emisija „5kazanje“ se uvek gleda bez daha, jer, Borini sagovornici, poput „Čike“, obični, mali ljudi velikih priča imaju šta da kažu.

Tvrdi da je jedini preživeo od šest vojnika

„Retko ko to zna. Ja sam ispao iz aviona sa 2.212 metara. Nisam samo ja bio, bilo je nas šest, ja sam jedini koji je ostao živ. Mi ušli u avion, a ono unutra, kao u klanici. Tamo gde svinje idu, one kuke, tu stoji cev. Mi stojimo, pokačeni za te kuke, i za tu štanglu i stojimo. Tu su vrata, i tu stoji neka lopta, nisam znao jel gvozdena il šta, ne znam i ona je zakačena za prvog (čoveka u redu). Tu ima neka štrankica, brojiš do 10 i vučeš je. Posle smo tek čuli šta je to. Jer, ti kad ispadneš, tebi automatski se otvara padobran. A ovo je ako se ne otvara, da je povučeš, al nemam ti ja pojma“, započeo je Miroslav svoju priču.

Kako je ispričao Bori, u redu je bio četvrti. Da nešto nije u redu, zaključio je čim su iskočili iz aviona.

„Kada su se vrata otvorila, mi nismo mogli da se nadišemo. Ja sam bio četvrti, znam samo da je neko gurnuo nogom tu loptetinu, i mi smo tako poispadali napolje, jedno preko drugog, batrgali smo se. Ne vidim ja ništa, nebo dole, nebo gore. Mislim se, valjda će se padobran otvoriti kad uđem u vazdušni prostor. Vučem ja, brojim ja do deset. Prolazimo mi oblake, vidim ja, jedan ovamo, jedan onamo. Šta sad… Odn’o đavo šalu. Plivaj, makljam rukama i nogama“, priča Miroslav u dahu.

U trenutku kada je video da se jasno vidi crkva, shvatio je da se sve brže približava tlu, a da mu se padobran ne otvara. U tom trenutku, sreća ga je pogledala. Vazdušna struja ga je ponela ka borovoj šumi.

„Odjedared, video sam samo da je crkva ovolicka, tamo kod sunčane doline. Bože, neću valjda pasti na crkvu, pomislio sam. I brate, ja letim, kao u filmu, kao Supermen. Obilazim one što su pre mene pali. A sve vreme vučem, neće da se otvori, pa bog. Ja sam ušao u neku vazdušnu struju, gde me je ona ponela u borove, u šumu. Ovi drugi su padali. Kako su meni posle objasnili, oni gde su ispali, tu su pali. Bio je sneg dubok dva metra i dvadeset centimetara. Kad sam ja ušao u tu stroju, vidim ja, počeo sam da idem ka borovima, samo da se dočepam njih, da se hvatam. Valjda ću se zaustaviti, mislio sam“, rekao je.

Pao na grane guste borove šume

Gusta borova šuma, spasila mu je život. Za drvo se držao padajući naniže što je čvršće mogao, svestan da mu je to jedini spas od sigurne smrti.

„Kad sam se dohvatio prvog bora, hvatao sam se samo tako. Sve su mi se iglice pozabadale u lice, i tu je bila grana, i ona mi polomi nogu, iskrivi me. Ne znaš šta je gore, ovde sneg dva metra debeo, ovde potok i kamenje. Kad sam ja ustao, meni desna noga klampće. Oko mene krv, razbio sam nos. Bilo je to 1972. godine“, prisetio se Miroslav svog pada, tokom gostovanja u Borinoj emisiji pre više od jedne decenije.

U trenutku kada je mislio da je spasen i da je agonija prošla, novi horor film je krenuo da se odvija. Naime, nakon što su po njega stigla ambulantna kola, dogodila se havarija i našao se smešten na nosilima na putu. U tom trenutku, moglo je da dođe do još veće tragedije.

„Nisam poginuo kad sam leteo, sad ćeš videti drugo zlo. Ja vezan, na nosilima u kombiju, sve stegnuto. Samo što smo izašli, puče prednja guma od kombija. Traže oni nešto, traže, ne znam šta traže, i odjednom oni mene – ‘ajd napolje na nosilima. Sad, ja vezan napolju, na putu, a tu krivina. A tu neka rupetina. Mislim da je bio Ibar ispod, ne znam koja reka. Reko znam da plivam, ako se skrljam dole, kako ću plivati. Gledam ja, ne znam šta oni traže. kad vidim ide kamiončina. Rek’o, nisam poginuo u avionu, sad ću poginuti na putu. Ne znam da l’ da se prevrćem u provaliju, mašem rukama k’o lud, samo da me vidi vozač. Na sreću, čovek stao na vreme“, kaže on kroz smeh.

Molio doktore da mu ne odseku nogu

Kako se kasnije ispostavilo, razlog zbog čega su ga izbacili napolje i ono za čim su tragali, bio je rezervni točak. Kada je saznao o čemu se radi, otkrio je vozačima ambulantnih kola da se on krije iza sedišta vozača, prekriven kožom. Tada su mogli da nastave put dalje, do Beograda i VMA gde su mu doktori spasili nogu.

„Dođemo mi u Beograd, imao sam tad 19 godina. Ulazi sestra, kažem ja, guraj me napolje, umreću ovde. Kažem ja njoj ko sam, da sam sa Kopaonika došao, i ona mi kaže – mi te tražimo. Odatle su me odgurali u operacionu salu. Sve sam gledao. Nisu mogli da mi stave masku, bio sam sav oderan po licu. Bilo je jako strašno. Kad su oni to prosekli, povezali ono sve, samo sam kazao doktoru: „Doktore, samo mi nemoj nogu odseći, sklopi je kako znaš. Ja ću koračati, samo nemoj“. Ovde imam dve ploče“, otkrio je on.

Da mu ljudi ne veruju, ali da je njemu savest mirna, te i da ima dokaze za to, ispričao je u jednoj drugoj emisiji. Naime, Miroslav je dugi niz godina bio predsednik Turijske kobasicijade, pa je jednom prilikom, sem o kobasicama, prodivanio i o padu. Tom prilikom, istakao je imena profesora Papa i Jankulovskog, koji su mu te 1972. godine, operacijom spasili nogu.

„Svi misle da ja lažem. Niko nije gledao kod Bore otpusnu listu, ona je cela istina. Na Kopaoniku ima slika moja, u vojnoj zgradi, nas šest koje nas je major naterao da skočimo, ja sam jedini živi svedok. Slika i na njoj piše „Živi svedok 2.212 metara“. Nemam želju da odem tamo, kad vidim skijaše, nije mi dobro. Nije mi dobro, padobrance i kad vidim“, rekao je on na kraju.

Iako je njegova priča poznata svima u kraju, mnogi mu dan danas ne veruju. Šta vi mislite?

Ljudi koji su preživeli iako im se nije otvorio padobran

Iako je Miroslav Medurić digao ruke od toga da ljude ubeđuje odakle mu povrede na nozi i kako je umalo poginuo na odsluženju vojnog roka, zapravo je preživljavanje u slučajevima kada se padobran ne otvori moguće i dešavalo se ranije i sa većih visina od 2000 metara. U skoro svim slučajevima u pitanju su ljudi koji su, kao u Miroslavljevoj priči, pali na nešto što im je u zadnjem trenutku ublažilo pad.

Vojnik u Drugom svetskom ratu preživeo je pad iz borbenog aviona tako što je pao kroz kupolu železničke stanice u Francuskoj. Vojnik Alan Mekgi je imao preko 28 šrapnela od mitraljeza protivničkog aviona, a uz to i polomljene kosti, ozbiljna oštećenja nosa, oka, plućnog krila i skoro potpuno odstranjenu desnu ruku ali preživeo je.

Vojnik Stiven Alkemed takođe je preživeo vazdušni okršaj u Drugom svetskom ratu iako mu je padobran zapaljen tokom borbe. Dok je letelica gorela on je izabrao da iskoči iz nje, birajući smrt od udara umesto smrti u plamenu. Pao je na borova stabla i uspeo da preživi i to, a i ispitivanja Gestapoa koja su usledila. Ni oni mu nisu verovali, ali vojnik je uspeo da preživi i kraj rata i vrati se svojoj porodici.

I naravno, tu je Vesna Vulović. Srpska stjuardesa je nosilac Ginisovog rekorda za pad sa najveće visine, ona je preživela pad nakon što je bomba eksplodirala u avionu JAT-a.

(Pančevac/Blic/5Kazanje – Bora Otić)