Naš odvažni i plemeniti sugrađanin Dušan Milojkov putuje svojim biciklom od Brisela do Moskve, čime želi da skrene pažnju na talentovanu decu iz Regionalnog centra „Mihajlo Pupin“.

Bez obzira na razne izazove, poput kiše, vetra, jakog sunca, on usput doživljava i nezaboravne trenutke srećući brojne dobronamerne ljude, koje mu na razne načine pomažu do ostvarenja cilja.

Tokom svog putešestvija već je prešao ineteresnentne i lepe predele u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, Švedskoj, a trenutno se nalazio u Norveškoj iz koje se potom vratio u pomenutu Švedsku.

A ovako je, prema Dušanovim opažanjima, izgledalo poslednjih nekoliko dana na Skandinavskom poluostrvu, kada je svakodnevno vozio između 100 i 200 kilometara.

– Kad je rumena zora otvorila vrata jarkom suncu, ono je svojim blistavim zracima oteralo tamu noći. Skroz opušten polako sam se spakovao i isto tako polako pošao prema Elvestadu. Imao sam veliku želju da nastavim putovanje. Lepo je imati želje, ali želje su za neke ljude pokretači za rad, a za druge inicjacije za lenjost. Prvi žive sa jakom verom u sebe, nadajući se da će radom ostvariti sve svoje namere. Drugi ne rade, jer imaju vrlo mnogo želja, a vrlo malo vere u sebe da će ih sve ostvariti, pa ne pokušavaju da ostvare ni jednu. Ovakvi najviše greše u životu – kaže Dule.

On je verujući u sebe, znajući da ovo što radi nikako nije greška, seo na bicikl i zajedno sa svojom senkom krenuo u Elvestad.

– U ovu etapu pošao sam polako, kao brod čiji kapetan nije siguran koliko je rečno korito bezbedno za sigurnu plovidbu. Kada sam se dobro zagrejao nastavio sam srednjom brzinom, a onda sam krenuo “punim gasom”. Osećao sam se kao kapetan svog života i zato mi pripada pravo da komandujem svojoj sudbini. U mašti su mi promicali trenuci iz jučerašnje posete Oslu, posebno sve ono što je uradio kapetan „Kon Tikija“ Tur Hajerdal sa svojim splavom. U muzeju sam pogledao sve fotografije i video materijal sa njegovog putovanja. To je bilo njegovo, a ovo je moje, pomislih. Dok sam vozio prema Aškimu trudio sam se da svoju pažnju zadržim na tim iz muzeja, a one su treperele i rasplinjavale se u mislima. Da bih iz Aškima stigao u Orje često sam zapitkivao ljude gde trebam da skrećem. Tako mi se po stoti put isplatila teorija: „Ko pita ne skita“ – priča ovaj Pančevac.

U Orju se zadržava na benzinskoj pumpi da bi popio pepsi kolu.

– Bio je to trenutak da potrošim poslednji norveški novac. Kada sam gurnuo ruku u džep i izvadio sitninu ispostavilo se da sam već sve potrošio. Radnica, kada je videla na mojim leđima koliko sam kilometara prevezao častila me je pićem posle čega sam krenuo u Arjang. Posle prelaska granice vozio sam trideset kilometara u smeru Karlstada da bih stigao u Arjang, u kojem sam se zadržao taman toliko da se fotografišem ispred statue Trola, lika iz bajke. Nakon toga nastavio sam putovanje prema Segmonu. Priliku što sam bio u Arjangu iskoristio sam za kupovinu jabuka. Ljubazan trgovac mi je sa visine svog dostojanstva hvalio sve u prodavnici. Trgovci su, zna se, hvalisav svet, i uglavnom sam na takve trgovce dovde nailazio pa sam od njega kupio četiri jabuke. Polako sam uživao u njihovim blagodetima. U nastavku vožnje, posle Tvenga naišao sam sa desne strane puta na ogromno jezero. Na njegovoj obali pojeo sam preostale dve jabuke što je potvrdilo da trgovac nije bez razloga hvalio svoju robu. Jabuke su mi ujedno bile večera, pa sam stigavši u Segmond pomislio kako ću naći hotel, ali tako mala mesta to nemaju, pa sam ponovo morao da spavam na klupi jedne autobuske stance. Kad sam legao pokrio sam se preko glave, savio se u vidu kifle, te sam u svojoj uobrazilji počeo da prikupljam letimično slike iz današnjeg dana i da ih spajam u jednu celinu. Na kraju je tu ispalo svašta lepo, s najjačim utiskom da je sve to tako zato što je tako trebalo da bude. Nakon toga ubrzo sam zaspao, i poslednja misao bila mi je kako bih voleo da i sutra bude lepo vreme – kaže ovaj sugrađanin.

A ta misao mu se i ostvarila, jer svanulo je lepo jutro.

– Ta radost na jučerašnji dan kada sam se probudio zapljuskivala mi je grudi. Čim sam ustao sa klupe razdragano sam pogledao pozlaćene suncem okvire prozora kuća preko puta. Dok se sunce rađalo na ulici nije bilo nigde nikoga. Za to vreme oblaci su bili vunasti, umiljati, čas su zaklanjali sunce pa mi je bilo hladno, a onda, kao da ih je neko oterao, krenuli su dalje da omoguće suncu da me malo ogreje. Cepajući se u daljini ličili su na gomilu vate, na ogromne jastuke iz kojih konstantno ispada perje. Ovakvu sliku gledao sam hiljadu puta i privlačila me je uvek, kao što je privlačila Anrija Matisa, Kloda Monea, Edgara Dega… Takve slike bile su njima pri ruci, kao što je i meni danas bila na dohvat ruke, samo što ja nemam tehniku takvih likovnih genija. Tako nešto ne smem ni da pokušam da stavim na platno, iako sam impresioniran impesionističkim slikarima, ali koristeći tehniku genija koji je izmislio foto aparat, ovako lep prizor stavio sam u memoriju foto aparata, da se sećam gledajući fotografije prepodne na putu u Karlstad. Ta vožnja bila je na neki način borba sa samim sobom, a treba se boriti sa samim sobom – navodi Dušan.

Kada je stigao u mesto Kristineham potražio je supermarket kako bi kupio malo voća.

– Kada sam ga pronašao ušao sam u njega da kupim dve banane tri mandarine i dva limuna. To mi je bilo dosta za osveženje i kratku pauzu pod jednim drvetom. Dok sam pisao sedeo sam na obali kraj jezera i povremeno posmatrao jezersku vodu. Prepuštao sam se pogledu da bih uživao u senkama oblaka koji su se ogledali u njoj. Tišinu nije niko narušavao pa sam na miru slagao slova. Leptir koji je sletao sa cveta na cvet to nikako nije mogao. Tišina je trajala sve dok mi jedan bumbar nije proleteo pored uha. Za to vreme na obalu je sletela jedna ptica, pa za njom još jedna. Pile su vodu pa su zatim odletele. Ovo što sam zapisao nije ništa posebno, ali to što sam drugi put u Švedsku došao svojim biciklom, e to se može nazvati posebnim. Bio sam srećan i sreću su dopunjavale ptice, bumbar i leptir. Putovanje sam nastavio kada su odletele sve ptice, kada su odleteli bumbar i leptir. Moje raspoloženje bivalo je sve bolje, možda upravo zato što sam uživao u bumbarevom i leptirovom letu i cvrkutu prica kraj vode. Možda sam uživao i zato, što sam u sebi imao osećaj radosti stvaranja, uobličavanja doživljaja u ovom danu – zabelešio je avanturista.

Bilo je kasno podne, kada je stigao do Karlskogea, jezera u Kritienhamnu.

– Potom sam naišao na još jedno prelepo jezero. Ono je bilo ogromno i malo udaljeno od puta pa nisam mogao da osetim miris vode pod sunčevim zracima, jer sam doneo odluku da mu ne prilazim. Predivno sam se osećao ovde u Švedskoj. Srce mi je bilo ispunjeno. Zato je zdravo. Tako ga punim lepotama evo već osamnaesti dan. Verujem, da će, zato što je puno, još godinama kucati, na moju radost i da od nekih srčanih problema neću umreti kada za to dođe vreme. Ako se desi da mi srce oslabi jednog dana i u tome će mi na neki način pomoći ova divna država, jer u njoj je patentiran pejsmejker. Veče je palo već kada sam na kraju dana stigao u Karlskogu. Jedino što mi je preostalo na njegovom kraju bilo je da sam trebao da se pobrinem za večeru i smeštaj. I jedno i drugo pronašao sam kod jednog Kurdistanca – kaže Milojkov.

U ovom gradu on je primetio sam kako Šveđani ne koriste gotovinska sredstva plaćanja već sve plaćaju karticama.

– Dobro je živ sam, otvorio sam oči. Njihovim otvaranjem postajem uvek svestan da život teče. Kada spavam u nekoj sam drugoj dimenziji, a kada sanjam ko zna u kojoj sam. Dok još nisam ustao iz šatora osećao sam kako je život privlačan i obećava. I danas ću otkrivati nove predele i mnoge zanimljivosti. Zato što me je život mamio požurio sam da ustanem. Za doručak mi se jeo med sa mlekom i hlebom, ali to sam mogao da kupim tek kad naiđem na neki supermrket. kada se to desilo kupio sam teglicu meda. Nakon par kilometara sišao sam sa puta i legao na travu da se sladim njime. Uživao sam u slasti i žutim cvetovima maslačaka. Za to vreme pčele su sletale na maslačke. To me je podsetilo na detinjstvo kada sam sa dedom, koji je bio pčelar cedio med u mom rodnom selu Pločici. Sebe sam u trenutku zamislio kao košnicu, u koju su razni ljudi, kao pčele unosili med svog znanja i svojih misli o životu, obilno bogateći moju dušu ko je čime mogao. Često je taj med bio prljav i gorak, jer bilo je ljudi u mom životu koji su priprosti, ali je svakako znanje ipak med. I od tih prostih ponešto sam naučio – priča Dule.

Prema njegovim rečima, tokom ove etape ničega živopisnog nije bilo, pa je samo vozio, najbrže što je mogao, da bi stigao u Sodertalje.

– Dok sam vozio pored puta je sve bilo predusretljivo, tako blisko-sve; drveće, nebo, čak i mesec, mislio sam da će tako biti uvek. Kada sam stigao u taj grad daleki mesec na nebu stajao je visoko ispred mene, činilo mi se da živi svojim posebnim životom, nepojmljivim, ali bliskom čoveku. I do njega je čovek stigao, pa kada je Jurij Gagarin sa četrdeset jednom godinom to učinio meni neće biti teško da posle dvadeset dana i pređenih 2.178. kilometara u svojoj šezdeset prvoj stignem blizu Sedartelja. Za uspeh u nečemu život od čoveka zahteva samo požrtvovanje, to odavno znam, i zato sam se trudio da ostvarim ono što sam isplanirao još prošle godine u Pančevu. Vozio sam polako bacajući povremeno pogled ka mesecu. On je i dalje isto onako visoko stajao iznad predela, tih, zamišljen, a ja sam tiho legao na još jednu klupu lokae bus stanice – razmišljao je tako ovaj posebni sugrađanin završavajući 20. dan neprekidne vožnje.

A pred njim je još mnogo kilometara i raznih uzbuđenja sve dok ne stigne u prestonicu Rusije…

(Nastaviće se…)

(Pančevac/J. Filipović)

Dušan Milojkov spaja Brisel i Moskvu: Pančevački „Kon Tiki“ među vikinzima u Oslu

Dušan Milojkov spaja Brisel i Moskvu: Dolazak iz Švedske u Norvešku