Naš gost Željko Tođeraš, mnogo poznatiji kao Tođa, bezmalo pola veka zabavlja Pančevce (i mnoge druge dobre ljude) suptilnim zvukom svoje akustične gitare i šansonjerskim opusom.

Tođa je rođen je 15. avgusta 1964. godine; odrastao je u Starčevu, gde je završio prva tri razreda osnovne škole, a preostale u „Zmaj Jovinoj” školi, pošto se preselio u grad.

Nakon zajedničkih osnova u školi „Boris Kidrič” maturirao je u Petoj beogradskoj gimnaziji, posle čega je studirao filozofiju.

Međutim, daleko van granica svog grada poznat je kao jedinstveni šansonjerski izvođač i gotovo je nemoguće prebrojati koliko puta je nastupao, počev od književnih večeri do raznih kulturno-umetničkih programa, a maltene nema ugostiteljskog lokala u kojem nije svirao.

Više desetina, pa i stotina puta…

PANČEVAC: Kako je proticalo detinjstvo na selu?

ŽELJKO TOĐERAŠ TOĐA: U Starčevu sam proveo ne samo rano detinjstvo već i tinejdžerske dane tokom raspusta, jer sam rado odlazio u rodnu kuću nakon što sam se sa desetak godina s porodicom preselio u grad. Imao sam tamo dobro društvo, poput Srboljuba Deljanina, Stevana Petrova, Jovice Pavlice… Vreme smo uglavnom provodili u obližnjoj porti pravoslavne crkve, a naročito smo voleli kada je hramovna slava Sveti Pantelejmon, koja baš pada ovih dana. Upravo smo u toj porti „krali” trešnje, ali tadašnji pop Bratić nam to nije branio, izuzev kada bismo bili neprimereno nemirni. Odlazili smo i na Dunav, na pecanje, plivanje, i to s dozvolom ili bez nje, jer smo ponekad radili zabranjene stvari, kao što su skakanje s drveća ili preplivavanje na drugu stranu. Plivalo bi nas nekoliko, poneli bismo gumu u kojoj je bila i lubenica, kako bismo se kasnije osvežili. Kada bismo prešli na drugu stranu, struja bi nas odnela dalje, pa smo morali da se vraćamo peške i po sat i po, to jest da se probijamo po drugoj obali divljeg ostrva Čakljanac. Išli smo bosi po
gustišu, po blatu, kupinama, što je bio veći izazov nego samo preplivavanje.

• Fudbal je bio jedna od velikih preokupacija u ranoj mladosti.

– Igrao sam fudbal, i to veoma dobro, u pionirskom pogonu „Dinama”. Bio sam među boljima, jer sam voleo tu „najvažniju sporednu stvar na svetu” i prošao razne selekcije. Miljenko Marin je bio jedan od trenera, a predavao mi je i u školi i čak bio odeljenjski starešina. On je mene i još nekoliko talentovanih dečaka preporučio Đuriki Papu, čuvenom treneru mlađih kategorija. Počeo sam kao bek, ali kako sam napredovao, tako sam i menjao pozicije i išao napred, na prednjeg veznog ili na krilo. Igrali smo pionirsku ligu, pa smo pobeđivali i vršnjake iz „Zvezde” i „Partizana”. Sve to je potrajalo oko pet-šest godina, do završetka osnovne škole.

• A onda kreće muzika i to traje sve do danas.

– U to vreme i ovamo stiže novi talas, koji se primio kod svih nas tinejdžera, iako sam voleo i standardni rok. Još u srednjoškolskim danima sam svirao gitaru i počeo sam da vežbam. Prvi učitelj mi je bio Rade Purkar, koji mi je zapravo pokazao osnove tokom jednog leta, nakon čega mi je rekao da mogu da nastavim i sam. I stvarno sam primetio da mnoge pesme liče, a harmonija je bila u tome kako da ih uskladiš ritmički sa svojim glasom. I onda je krenula ta lepota muzike i čari života uz nju već u prvom razredu srednje škole. Prvi nastupi su bili upravo na školskim
priredbama, u okviru dana škole, kao i nekih akcija koje su se otprilike zvale „Tito, revolucija, mir”, a i pesme su bile takve: „Računajte na nas” ili „Prva ljubav” od Balaševića. Naravno, i neke partizanske pesme iz NOB-a, pa čuvena „Od Vardara pa do Triglava”. I posle sam malo asistirao u kulturno-umetničkim društvima „Abrašević” i „Stanko Paunović”. Ali veoma rano sam postao muzički potpuno samostalan.

• Tada počinju i ozbiljnije svirke…

– Nakon fakulteta i vojske, koju sam služio kasnije kao postapsolvent, počinje i velika kriza u Jugoslaviji, rat, a tu negde i moja putovanja i s njima razna sviranja. Naime, kada sam se vratio iz JNA, zvale su me neke kolege u džez orkestar da sviram ritam-gitaru i opravdao sam njihova očekivanja. Bili smo interesantni, drugačiji od ostalih, imali smo violinu, dve gitare i bas i pevali u tri-četiri glasa. Pored mene, tu su bili i Valentina Tirmenštajn, Zoran Berger i Srđan Jevtić. I onda su počela ekskluzivna angažovanja, pa smo stigli do Grčke. U toj zemlji smo se slučajno obreli, ali je na kraju, umesto odmora, krenuo posao koji je potrajao tri godine. Mahom smo radili na severu Grčke, ali stigli smo i do Atine, odnosno do Pireja, i pamtim spektakularan nastup u tamošnjem noćnom klubu „Prestiž”. Jedna od posebnih svirki je bila na otvaranju svetskog atletskog kupa, uz nebrojene druge ekskluzivne svirke.

• Usledio je i povratak u zemlju…

– Po povratku sam radio intenzivno po gradskim lokalima: u „Blu munu” sam svirao šest-sedam godina, a onda se otvorila priča sa „Šaranom”, gde sam imao angažmane u dva maha, i devedesetih godina prošlog veka, kada smo došli iz Grčke, pa kada se bend rasformirao, ostao sam samostalni izvođač, a potom i od 2000. godine u kontinuitetu deset i jedanaest godina. Svirao sam dugo i u pivnici „Keler”, a da ne pričam o nebrojenim privatnim „tezgama”, raznim povodima. Išlo je dotle da je jedan momak tražio da sviram devojci ispod prozora u Studentskom gradu kako bi se pomirili. I onda je ona odbila da to uradi, pa nam je neko bacio vodu s prozora da nas otera. Međutim, ona se sutradan ipak raznežila baš zbog muzike, pa su se pomirili. Jednom me je jedan tata zamolio da „pomognem” njegovom sinu da zaprosi devojku, pa sam morao da naučim pesmu za tu priliku. Međutim, nisam je znao napamet, već sam držao tekst na stalku. I baš kad sam počeo da pevam, dunuo je vetar i počela kiša, pa je papirić odleteo, a pesma već krenula. I onda sam ja „vrteo” samo refren: „Lutko lepa, ja sam rešen da sa tobom plešem”. Ipak, oni su ušli unutra, dogovorili se, venčali, a mladoženjin tata i ja smo otišli na zasluženo pivo.

• Bilo je tu i raznih dobrih kolega…

– Najbolji saradnik, kao muzičar najvećeg kalibra, bila je pomenuta Valentina Tirmenštajn, a bili smo i veoma bliski prijatelji. Međutim bilo je i mnogih drugih, kao pokojni Oliver Mesaroš, pa moj kum Milutin Bojičić Mizge, Saša Končar, koji je sada u Australiji. Zatim Zoran Berger, Srđan Jevtić, profesor gitare iz škole „Jovan Bandur”, pa džezeri iz Beograda – Dragan Nikolić Amigo i pokojni Miladin Šarac, otac Bebi Dol, a tu su i Nikola Jezić Pindo i Svetozar Šević.

• Šansonjerska muzika kao pribežište…

– Da, uglavnom sam svirao poznate šansonjerske pesme, pre svega izvođača kao što su Đorđe Balašević, Arsen Dedić, Ibrica Jusić, Miladin Šobić. Ali i kao autor imam nekoliko pesama koje sam snimio u nekim piratsko-amaterskim uslovima. Imam i jedan koautorski projekat: neke prevode s ruskog na srpski jezik. Neki su već imali melodije u Rusiji, pa sam ih samo malo prilagodio, a neke sam i sam komponovao. To je na albumu pod nazivom „Kad pršte breze”, što je kombinacija recitovanja i pevanja. Tako na tom albumu recituju Ivan Jagodić i pokojni Petar Kralj. To je jedno izdanje i knjiga sa ce-deom, to možda može da se nađe na „Jutjubu”. I to mi je bila neka performansa za džez zabavnu estradu, u koju sam zbog toga primljen.

• Povratak u Starčevo i kroz muziku…

– Tu pre svega mislim na suorganizaciju festivala „Gašini akordi”, što je bilo veoma uspešno, s mnogo dobrih izvođača iz celog regiona i nezaboravnih događaja. I svaki put kada čujem da to i dalje funkcioniše, veoma mi je drago. Pored toga, svake godine u periodu između Ognjene Marije i Svetog Pantelejmona nastupam na „Danima druženja”, a punih deset godina svakog četvrtka po podne bio sam deo druženja u kafani „Đeram”.

• Tokom tačno šezdeset godina života i četrdeset pet godina muzičke karijere bilo je svirki ne zna im se broj…

– U poslednjih četrdeset pet godina, danima, mesecima, godinama, bile su svake nedelje bar tri-četiri svirke. A ponekad i tri svirke dnevno. Znam da sam samo u Grčkoj imao oko hiljadu nastupa.

(Pančevac/J. Filipović)

REKORDNIH 2.500 LJUDI BILO „U BOJAMA RUJA”: 1.700 dece uživalo na Čardaku! Sve bilo besprekorno, samo se Šumsko gazdinstvo Banat nije proslavilo FOTO

ŽIVO U DOMU KULTURE U KAČAREVU Prvo održano veče poezije 6 pesnika, a potom i cvetna radionica