Trebalo je da prođu 73 godine da se kralj Petar Prvi vrati u Pančevo. Šetao je filmskim setom u grubom ratnom šinjelu taj sedi starac, zamišljen i gord. Raspitivao se o brežuljku u parku koji nosi njegovo ime i čudio se zašto je taj proplanak prazan. Spopadala ga je jeza od praznine – jer liči na humku u kojoj je sahranjeno nešto veliko, nešto „grandiozno”.

Čudio se sagovornicima koji su spuštali pogled, izmicali se, kao da ih je stid, kada bi ih upitao o brežuljku. Pomislio je: bože, nekad su me u ovom gradu voleli, kao svuda u Srbiji i Evropi, naročito Francuzi – podigli su mu spomenik u Parizu. Narod ga je slavio kao oslobodioca, a sada muk i sramota. Znao je on kakav mu je narod – hrabar, al’ neprosvećen, naivan, lako ga smlate prevaranti pričama, ideologijama, štapovima i šargarepama. Čast izuzecima, al’ većina je većina. Ali toliko sramote na jednom mestu, u jednom gradu, e, to ga ja brinulo i sluđivalo – mislio je kralj Petar dok je pušio i kroz beličasti dim sumnjičavo posmatrao svoje Pančevce.

Dok je snimao scene u Gradskom muzeju, video je jednom prilikom kameni blok s licima srpskih vojnika, delove postamenta grandioznog spomenika podignutog njemu u čast davne 1932. godine. Odjednom preblede, obli ga hladan znoj i bes. Al’ srdžba ne bi duga. Ražalostio se jer bi mu žao Pančevaca koji u neznanju učiniše gnusobu i sahraniše svoju ogromnu sramotu na njegovom trgu.

Историјски архив Панчево

***

Pančevci su 1932. godine iskazali veliko poštovanje kralju Petru Prvom Oslobodiocu i podigli mu grandiozan spomenik. Čika Pera, kako ga je narod od milošte prozvao, bio je predstavljen na konju u hodu, u uniformi generala s kalpakom na glavi u pozi vojskovođe, okrenutog ga Beogradu. Spomenik je delo vajara Petra Palavičina. Postolje spomenika sačinjeno je od kamenih blokova na kojima su predstavljeni srpske vojvode, figura oslobođenog roba i devojka s maslinovom grančicom – simbol ujedinjenja. Ovaj velelepni spomenik krasio je glavni trg svega dve decenije, da bi početkom Drugog svetskog rata bio porušen po odluci okupacionih snaga. Urbana legenda kaže da su nakon rušenja delove spomenika Nemci odložili na nekoliko lokacija po gradu, ali nisu zahtevali da se oni unište iz poštovanja prema monarhu koji ih je porazio u Prvom ratu. Pančevački omladinci su 1946. godine, u okviru priprema za radnu akciju, prodali metalne delove u staro gvožđe kako bi sakupili novac. Po istoj legendi delovi postamenta završili su u radionici jednog ovdašnjeg kamenoresca koji je trinaest delova spomenika uzidao u svinjac. Kada je posle mnogo decenija pukla bruka u gradu o ovoj velikoj sramoti, pančevački Zavod za zaštitu spomenika je preuzeo ploče, a 2013. godine one su završile u muzeju, u kom su fragmenti očišćeni, konzervirani i izloženi javnosti.

Bilo je više inicijativa da se grad suoči s duhovima prošlosti i da se na istom mestu izgradi replika originalnog spomenika iz 1932. godine. Čak je onomad formiran i Odbor za obnovu. Kada je Pančevo dobilo spomenik vojvodi Stevanu Šupljikcu na trgu ispred Bolnice, ponovo je oživela misao o rehabilitaciji čika Pere. Niko se nikad nije usudio da odbije realizaciju ove ideje, ali za delimično ublažavanje gotovo vekovne sramote, pored dobre volje, potreban je i novac. Nadajmo se da će jednog dana u ovom gradu biti više stida i da će građani Pančevu vratiti ono što mu je oduzeto – spomen i poštovanje kralju Petru Prvom Oslobodiocu.

Zoran Stanižan