KULTURNI CENTAR U petak izložba LJube Bečejskog

Ljuba Bečejski je čovek rođen u selu Sakule, a u Banatu 1949. godine. Maturirao je u našoj pančevačkoj Gimnaziji „Uroš Predićˮ, a onda je u Bukureštu završio kameru na Akademiji za pozorište, film i televiziju. Odmah, 1977, zaposlio se u redakciji dokumentarnog programa u RTV Novi Sad gde je dogurao do mesta glavnog urednika, ali nije mogao dalje 1991, dao je ostavku, i otišao – za Bukurešt. Vratio se nije, ali u petak, 6. septembra imamo priliku da od 19 sati u foajeu Kulturnog centra gledamo izložbu njegovih printova pod nazivom „„Portreti bez lika: Bukureštanske dame kroz moj prozorˮ koji su rezultat bavljenja i digitalnom fotografijom. Da vas podsetimo, Ljuba Bečejski radio je kao direktor fotografije na Žilnikovim dokumentarnim dramama „Strujaˮ i „Stanimir silazi u gradˮ, filmovima „Druga generacija“, „Beograde, dobro jutro“, „Lijepe žene prolaze kroz grad“, seriji „Vruće plate“, kao i na filmu Puriše Đorđevića „Srpski rulet“.

A o čemu je reč na ovoj izložbi? Iza naziva „Portreti bez lika: Bukureštanske dame kroz moj prozorˮ krije se 35 fotografija „portreta“, možda iz poluprofila, ali uglavnom silueta dama koje čekaju na stanici dok ih je Ljuba snimao iza leđa, skriven u svom stanu. Nema zato, kako napisa likovni istoričar Dimitrije Jovanov, tu crta lica, pa zato izostaje i psihologizacija lika, dok silueta vlada. A sigurno onda i naša imaginacija u zamišljanju života ovih 35 „dama“, jer u portretima uvek to i tražimo.

O izložbi Ljube Bečejskog Portreti bez lika: Bukureštanske dame kroz moj prozor ili Čekanje čekanja – poduhvat namere i volje

Izložbom Ljube Bečejskog pred posmatrača je objedinjeno i postavljeno 35 fotografija definisanih naizgled paradoksalnim naslovom Portreti bez lika: Bukureštanske dame kroz moj prozor. Međutim, istorija portreta kao kulturnog obrasca a shodno našem predmetu, kao teme i motiva likovnog umetničkog univerzuma, razuverava naše pretpostavke i predubeđenja o portretu (samo) kao ikoni, ili ogoljenom licu datom ovde-i-sada. Pojam utemeljen ikonom kao osnovom imanentnom svakom njegovom vizuelnom uobličenju pretpostavlja i otklon od direktnog prikazivanja lika, otklon omogućen povesnim hodom, metaforičkim zračenjem i semantičkim izmeštanjem. Isti, saglasno tome, zahteva i promenu percepcije, što je međuzavisno procesu osamostaljenja atributa lika i elemenata ikonografske konvencije, aktivirane usled rastakanja celine, njenog jedinstva, odnosno odsustva ili prikrivanja lica kao nosioca identiteta. Fotografski snimci nastali su posmatranjem modela – slučajnih prolaznica koje čekaju na stanici metroa (za čije prisustvo je potrebno čekanje fotografa), s visine, iz gornjeg rakursa, uključujući skrivenost tvorca čija statična pozicija u udobnosti i nedodirljivosti stana u višespratnici ne isključuje dinamičnost njegove zamisli, poduhvata namere i volje. Zastupljen je klasičan pristup portretskom tretiranju figure – dopojasna u poluprofilu ili s leđa, odnosno data je konvencionalna postavka ali samo u osnovnom vidu. U većini primera posmatranje je ograničeno na stražnji deo glave, lica, leđa – dozvoljeno i ograničeno samo na poluprofil ili profil koji je sveden; zamaskirane su personalne karakteristike. Portret s kojim imamo posla je onaj koji se skriva – crte lica izostaju, a s tim isključena je psihologizacija lika, dok silueta vlada, mada vidno zamućena. Sekundarno se pojačava, postajući noseća rola prikaza naglašene likovnosti; telesni stav i gest amblematski su po konfiguraciji, premda mutnog smisla i distorzirane hijeratičnosti amblema, otvarajući čitanje prizora prkošenjem normi hermetičnog. Rezultat nisu konačno strukturisane slike-metafore već male igre skoro dečjeg maskiranja ili prikrivanja. Umetnik nošen ludičkim principom pokazuje blago subverzivni stav – razaranjem stabilnosti i integriteta fotografije doprinosi zauzdavanju posmatračkog užitka – voajerskog razgolićenja – užitak dobija formu, ukalupljuje se u estetski format. Usled nadraženja digitalnim šumom, tj. intervencijom u softveru za obradu slika, pojačana je hromatska skala osamostaljenih elemenata u celini – poput anatomskih detalja figure, delova odeće i pozadine. Raspršena lokalna boja, izmenjena i izazvana takvom interferencijom – zrači, upodobljavajući fotografiju po modelu pastelne ili akvarelne tehnike sazdane od gradivnih čestica nalik tragu manuelnog poteza – svedoci smo postajanja fotografije slikom u užem smislu – painting-om. S druge strane, akcentovani predmeti, gestovi, označeni detalji, postaju atributi ličnosti (ličnih osobenosti, životnog stila, ženstvenosti, pripadnosti društvenoj grupi, supkulturi…), njen govor, obraćanje imaginarnom posmatraču. Ne nastupaju u vidu prostih supstituta, već kao personifikovani nosioci subjekta, pošto je ona sama nema, nesvesna da je objekt posmatranja – ne prima pogled za pogled, a još više od toga – autorovim izborom odstranjeno je (jasno) lice. Uprkos prozirnosti stvaralačkog postupka manipulacije fotografskim snimkom, takav način autorskog pristupa pokazao se kao kohezivni faktor (pred)domišljene zamisli/poetike autora. Konkretne radnje razaranja fiksirane čvrstine fotografskog snimka bez opreke doprinele su vizuelnoj sagledivosti celine ciklusa i jedinstvu konceptualne ravni. Ishod je konceptualno i poetičko zaokruženje iako ne bez izvesne jednoličnosti, kratkotrajnosti utiska, kao posledice raščaravanja. U analizi koreografskih postupaka nastajanja gotovog dela ističu se dva bitna aspekta ili pozicije stvaraoca: suvereni fotograf (egzekutor snimka) i izvođač intervencije unutar slikovnog polja fotografskog kadra.

U poziciji prve delimično su sadržani umišljaji druge, jer potonja pretpostavlja izvesnu otvorenost koja nije puko ponavljanje zamišljenih mehaničkih radnji. Stanovište nevinog oka nije prisutno – prvi posmatrač i tumač je umetnik u ateljeu nakon načinjenih snimaka, istovremeno i – onaj drugi koji domišljava, vrši izmene, donekle montira, stvara i naglašava znakove, atribute, posvećujući se detaljima. Šireći spektar i produžujući liniju čitanja ovih dela možemo otkriti parodički stav autora prema savremenom nadziranju skopčanim s tehnologijom. Poigravajući se s modusom zasnovanim na kompjuterskoj tehnologiji, autor indirektno upire na učinke softvera za prepoznavanje lica, čineći upravo suprotno od toga. Time zaključuje svoj stav iz kojeg proishodi fotografija koja se skriva, koja skriva svoj predmet, označavajući sputavanje, zauzdavanje želje (kolektivne i lične) za potpunim i transparentnim prikazom, za golim. Svesni smo, pak, da Ljuba Bečejski nije odoleo lepim slikama – njihovom stvaranju, jer one uistinu to i jesu, pojedinačno i u mozaiku postavke.

Dimitrije Jovanov, istoričar umetnosti)

Pančevac / N. S.)

“Dani pančevačkog rokenrola” ujedinili različite generacije