Gradovi imaju svoju istoriju, ljude i znamenja. Svoje zgrade, ulice, spomenike, četvrti, parkove, ali i svoju industriju. Pančevo je imalo staru i novu pivaru, svilaru, staklaru, fabriku sijalica. Tokom vremena mnoga ova zdanja izgubila su svoju prvobitnu svrhu, postala istorijski spomen na daleku prošlost ili pak nestala u dimu i prašini kao onomad dimnjaci pančevačke Staklare. Sredinom prošlog veka u našem gradu je počela da niče južna industrijska zona, snaga i motor razvoja Pančeva sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, ali i početkom novog milenijuma. Međutim, tehnološko-ekološki udar ugasio je „Azotaru” i na surovoj tržišnoj vetrometini ostale su samo Rafinerija i „Petrohemija”. Savremena poslovna politika je jasna – samo ono što vredi, opstaje. Stoga mudre glave kažu da je njihova budućnost izvesna jedino ako nastave zajedno.

Pančevci i Rafinerija imaju svoju istoriju. Nekad je ona bila lepa i berićetna, nekad tragična, kao 1999. godine tokom agresije NATO snaga, ili napeta, kao sredinom dvehiljaditih zbog ekoloških neprilika, ali oduvek su građani i fabrika u sprezi – kao da postoji neka „tajna veza”, koja se gradi već više od pola veka. Uvek je bilo: kad raste ona, raste i grad. Nekad razvoj Rafinerije potera Pančevce, a nekad građani poteraju nju. I nakon više od decenije intenzivnog ulaganja (od 2009. godine investirano je više od 800 miliona evra) pančevačka Rafinerija je sada najbolja i najjača kada je reč o preradi nafte u regionu, ekološki i tehnološki skockana po svim svetskim standardima i, po svemu sudeći, još mnogo decenija biće deo naše svakodnevice.
Redakcija nedeljnika „Pančevac” nedavno je imala priliku da zađe u srce Naftne industrije Srbije i da s ljudima od struke porazgovara o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti rafinerijske prerade u našem gradu. Kako red nalaže, na ulazu u kompleks, na glavnoj kapiji u Spoljnostarčevačkoj, dočekali su nas predusretljivi domaćini: Iboja Raša, rukovodilac sektora za HSE Bloka Prerada NIS-a, i Uroš Milašinović, glavni inženjer u proizvodnji Bloka Prerada NIS-a. Oni pripadaju srednjoj generaciji rafineraca i za sobom imaju decenijska iskustva u radu u složenim hemijskim kompleksima.
Rečit i sistematičan Uroš, čija je stručnost rasla zajedno s rafinerijskom preradom, otvorio je priču o Rafineriji.

NIS

– Između FCC-a i Sulfolana bilo je polje, trava. Sada kada se pogleda koliko se izgradilo, sve izgleda spojeno. Nije više tako daleko jedno postrojenje od drugog. Kompleks više nije razuđen. Izgradnja je nekoliko godina baš išla udarnički – odgovara u dahu Uroš. – Koliko smo otišli daleko u tehnološkom smislu, pokazuje podatak da smo ranije imali remonte na dve, pa na tri, a sada nam je cilj da dosegnemo period od pet godina. Tada čitava fabrika staje, svi sistemi se gase, čisti se i sređuje, popravlja svaki zakivak. Kad povećavaš remontni period, to znači da ti je oprema pouzdanija – zaključuje Uroš.

Istorija kaže da se početak rada Rafinerije vezuje za Blok 5, a prva postrojenja za preradu puštena su u rad 14. decembra 1968. Uroš je nabrojao: Mala atmosferska destilacija, Platforming, Hidrodesulfikacija, Vizbrejking i Obrada gasa. Kako je rekao, to je za potrebe 1968. bilo sasvim dovoljno jer je kapacitet bio 4.000 tona na dan – oko 1,3 miliona tona godišnje. U starom delu zadržali smo se u zoni baklje. Pančevcima su odavno poznate rafinerijske vatre sa ovih prepoznatljivih odžaka – vizuelnih javljača da je došlo do poremećaja u proizvodnji.
– Baklja je sigurnosni sistem koji nam omogućava da bezbedno startujemo ili zaustavimo proizvodnju – kaže Iboja Raša. – Sve što treba da se isprazni iz sistema, ide na potpuno sagorevanje. Nema varijante da se u takvim situacijama ugrozi zdravlje građana Pančeva – kategorično tvrdi ona, a na njene reči nadovezuje se Uroš dodajući da je pri proširivanju Rafinerije krajem sedamdesetih ubačena još jedna, veća baklja, a nakon 2012. godine i puštanja u rad MHC kompleksa instalirana je još jedna, visoka 157 metara.
– One pokazuju da ima problema u Rafineriji i poslednji su stepen sigurnosti. Mi sprovodimo mere da bismo smanjili ovakve situacije na minimum. Samom modernizacijom smo došli do mnogo boljeg monitoringa rada postrojenja. Pored toga, uveli smo sistem predviđanja i sada možemo preciznije da zamenimo opremu koja može imati problem u radu. Jednostavno, sada reagujemo pre nego što dođe do kvara na opremi. Najbolje je da sva postrojenja rade po planu, da se ispoštuju mesečni ciljevi. U suštini ništa se ne prepušta slučaju i ukoliko vidimo da možemo da radimo bolje, menjamo plan – otkriva nam Uroš uspešan princip poslovanja.
Ponosno ističe da postrojenja koja su izgrađena šezdesetih još uvek funkcionišu.
– Plastično gledano, imaš „fiću” koji je nekad išao 70 na sat, onda smo mu ubacili jači motor, bolje gume, kočnice, savremenu instrumentaciju i tako ga spremili za buduću trku. To smo isto uradili i s proizvodnom opremom iz sedamdesetih godina. Kada smo modernizovali pogone, dobili su najbolje instrumente koji su tada mogli da se kupe na tržištu: najbolji merač protoka, najbolji merač temperature i još mnogo toga. Povezali smo ih s Kontrolnim centrom, gde pratimo procese rada postrojenja. Nekada nismo znali da oprema (pumpe, kompresori…) ima problem u radu; ispadne oprema iz rada zbog nekog razloga, koji se utvrđuje danima posle ispada. Operateri trče da startuju rezervnu.Sada imamo monitoring koji nam odmah javlja problem u radu opreme, pa tako možemo da predupredimo ispad i na siguran način obustavimo opremu koja ima problem i startujemo rezervnu bez poremećaja u radu čitavog postrojenja. Reaguje se u trenutku, proces ne staje – jednostavno objašnjava Uroš trenutno stanje stvari.

Kako kaže, stvar je veoma prosta i logična.
– To je naš poslovni princip. Trenutno imamo deo Rafinerije koji je startovao 1968. godine, deo Rafinerije s kraja sedamdesetih, ovaj novi deo iz 2012. i najnoviji iz 2020. godine. Svu opremu i sisteme koji su starije generacije prilagođavamo sadašnjim standardima i sve je uvezano jedno s drugim u jedan celovit sistem. Kada je unapređena Rafinerija sedamdesetih godina, izgrađena je još jedna Atmosferska destilacija, tako da sada imamo kapacitet skoro pet miliona tona na godišnjem nivou. Taj primarni kapacitet usaglašen je sa ostalim sekundarnim postrojenjima. Cela Rafinerija je dizajnirana tako da može da se radi s maksimalnim kapacitetom na svakom postrojenju. Faktički, sedamdesetih smo podigli kapacitet, a s modernizacijom 2012. i 2020. dobili smo prinose belih derivata, odnosno dubinu prerade. To znači da, na primer, od jedne tone nafte dobijamo 85 odsto belih derivata. To pre MHC-a i Kokera (postrojenje za odloženo koksovanje) nije moglo. To znači da za manju količinu sirove nafte vi možete da dobijete istu količinu belih derivata kao pre modernizacije – zaključuje Uroš.

Na njegove reči nadovezuje se Iboja.
– Veći je iscrpak. Sva postrojenja su prilagođavana tom cilju proizvodnje najkvalitetnijih goriva u standardu euro 5 kvaliteta. Proizvod koji možemo bilo gde u svetu da prodamo – zaključuje ona dok prilazimo Energani.
Za rad u Rafineriji nekad i sad oboje se slažu – kompleksnije je jer ima mnogo više stvari koje moraju da se prate. Zaposleni imaju više obaveza. Kada je reč o samoj struci, uglas kažu da je rad na sebi konstanta jer NIS ide u korak s tehnologijom, a zaposleni to moraju da prate ukoliko žele da profesionalno obavljaju svoj deo posla.

Uroš dodaje da neko ko je radio u prvim decenijama postojanja Rafinerije sada ne bi prepoznao Blok 5.
– Ostalo je isto samo geografski. Velika oprema nije promenjena spolja, ali iznutra je to sasvim drugačije – kroz smeh kaže Uroš i priču o ekologiji prepušta koleginici dok posmatramo 150 rezervoara koji su nekada bili otvoreni i zbog kojih je u prošlosti (usled isparenja opasnih i zagađujućih materija) bilo trzavica na liniji Pančevo–Rafinerija. Iboja ističe da je paralelno s razvojem i modernizacijom, kao i unapređivanjem rada starih postrojenja, NIS ulagao sredstva u zaštitu životne sredine.

NIS

– Ulagalo se toliko da su, na primer, rezervoari potpuno usklađeni s pravilnikom koji se odnosi na isparljiva organska jedinjenja. Usklađeni smo i s pravilnicima koji regulišu isparenje azotnih oksida, sumpor-dioksida, praškastih materija i nemamo nijedno prekoračenje propisanih graničnih vredosti emisija zagađujućih materija u vazduh. Smanjili smo za 90 odsto količinu opasnih i zagađujućih materija u kilogramima na godišnjem nivou u odnosu na merenja iz 2009. godine. To nije ostvareno ulaganjem samo u ekološke projekte. To je dobrim delom ostvareno modernizacijom Rafinerije najboljim dostupnim tehnologijama. Birali smo opremu koja je u skladu s visokim ekološkim standardima. Prvo smo energetsko postrojenje u Srbiji koje je dobilo tzv. IPPC dozvolu, jer smo dokazali da smo našim ulaganjima dostigli veoma stroge ekološke standarde. Pored toga, investirali smo u rezervoare, ugradili smo najsavremenije brenere na pećima, napravili smo plan potrošnje goriva tako da smo minimizirali korišćenje ulja za loženje, a maksimizirali upotrebu prirodnog gasa i gasa koji ovde proizvodimo. Zbog svega toga ne samo da smo se usaglasili s propisanim graničnim vrednostima emisija nego smo usklađeni i s Nacionalnim planom za smanjenje emisija – s ponosom ističe Iboja i dodaje da su kvote za NO2, SO2 i praškaste materije koje je NIS dobio za Energanu i za Atmosfersku destilaciju, a koje su veoma rigorozne, već dostignute za 2027. godinu.
– Dakle, četiri godine smo ispred zadatka. Kvota predstavlja ono što mi smemo da emitujemo u toku jedne kalendarske godine. Građani treba da znaju da mi po trenutno najvećim ekološkim normama vodimo postrojenje, odnosno naše visoke emitere od postrojenja za sagorevanje. Nedavno smo imali inspekcijski nadzor i u svim zapisnicima je konstatovano da smo u skladu s propisanim zahtevima zakonske regulative Republike Srbije. Ne propisuju nam se mere koje treba da preduzmemo, niti nam se nalaže šta treba da uradimo kako bismo smanjili emitovanje opasnih i zagađujućih materija jer smo sve već postigli – govori Iboja samouvereno o ekološkim izazovima s kojima se NIS suočava.

Vreme leti. Već smo u sedamdesetim. Uroš nabraja: FCC, Alkilacija, Obrada gasa, Velika atmosferska destilacija, Vakuum destilacija. Kako kaže, ovom investicijom povećana je primarna prerada nafte u Rafineriji.
– A najnovijim ulaganjem, izgradnjom MHC-a i Kokera, povećana je konverzija, odnosno faktički je povećana proizvodnja belih derivata i, što je važno istaći, sve je potpuno usklađeno s primarnom proizvodnjom. U trećoj fazi modernizacije planirana je rekonstrukcija FCC-a, koji je napravljen krajem sedamdesetih godina, jer NIS planira da stavi akcenat i na proizvodnju propilena i na povećanje proizvodnje komponenata za dobijanje motornih benzina. Propilen koristi polimerna industrija i ovaj rafinerijski proizvod je veoma isplativ na tržištu – zaključuje naš sagovornik.
U rafinerijskom komandnom centru tišina – samo kliktanje i tup zvuk koji prati pomeranje miša. Govori se kroz šapat. Operateri uglavnom pomoću velikih monitora, tastature i miša prate procese proizvodnje i upravljaju njima. Na monitorima sijaset različitih indikatora. Dok ulazimo u specijalnu prostoriju prepunu računara, Iboja priča kako je prošle godine otvorena trening-soba u okviru komandnog centra gde se, u realnim uslovima, operateri stavljaju u najrazličitije situacije, do onih najkompleksnijih. Uroš dodaje da NIS ulaže sredstva i u uvođenje savremenih tehnologija u oblast edukacije i istraživanja.
– Ovakva softverska rešenja su važna za adekvatnu pripremu mladog čoveka za rad, ali koristi i nama, iskusnijim inženjerima. Softveri koji se koriste u trening-sobi omogućavaju nam da testiramo kapacitete proizvodnih procesa, a to pomaže da uočimo nedostatke, ali i da predvidimo scenarije koji mogu da se dogode u realnosti, u specifičnim situacijama i usled specifičnih okolnosti – kaže na kraju domaćin Uroš Milašinović, glavni inženjer u proizvodnji Bloka Prerada NIS-a.

(Pančevac/Z.S.)

ZAJEDNIČKI PROJEKAT POKRAJINSKE VLADE I KOMPANIJE NIS: Bolji uslovi za štićenike Dečjeg sela „Dr Milorad Pavlović”

STRUČNA PRAKSA U NIS-u: Sedma sezona programa „NIS Calling”

Studenti Tehničkog fakulteta „Mihajlo Pupin“ na nastavi u NIS-ovom pogonu „Srednji Banat“