UPOZNAJTE NAJSTARIJU PANČEVKU Dobrila Dragojerac ima 103 godine, a ovo je njen recept dugovčenosti! FOTO
Rođena je 1920. godine u Dolovu i ovog septembra je napunila 103 godine, što Dobrilu Dragojerac čini najstarijomžiteljkom našeg grada. Već decenijama tokom zime živi u Pančevu, a još pre Drugog svetskog rata se udala i otišla u Starčevo, gde sada boravi leti. Ona je gostoljubiva i druželjubiva, malo slabije čuje, priča nešto sporije, ali je odmah pristala da govori za „Pančevac”.
U našem razgovoru s njom učestvovala je i njena ćerka Ilinka Dragojerac Paroški (84), malo joj pomažući da se priseti nekih detalja iz dugog i bogatog života. Ovo je priča i paorke i dame Dobrile Dragojerac.
- Pančevac: Šta vam je ostalo u sećanju iz detinjstva, iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka?
Dobrila Dragojerac: Otac mi je bio Rumun, a majka Srpkinja. Bila sam najstarije dete, imala sam dve mlađe sestre i brata. Išla sam u srpsku školu, kod crkve, u Dolovu. Učitelj mi je bio gospodin Kosta, a učiteljica Melanija, koja nas je učila kako
da sejemo, plevimo, gajimo biljke. Otac je bio paor, ali i lovac i svirao je u orkestru. Stalno smo imali priredbe, a za mene su govorili da imam lepe, krupne oči, pa sam uvek iz prvog reda na njima recitovala. Imali smo sreće, majka je štrikala odeću i
obuću, ništa nam nije nedostajalo. Kad sam malo porasla, a otac nije hteo da mi da novac za ono što mi treba, da se lepo obučem, išla sam kod dede i babe i nosila im rakiju od dudinja koju smo pravili, pa mi ga je deda davao. Kod trgovca Ćurčina u Pančevu sestre i ja smo se oblačile, pa smo šetale tako lepo obučene korzoom u Dolovu. Imali smo nadimak Kurini, jer su nam preci došli iz Kurina, iz severne Italije. Bilo mi je dobro u ranoj mladosti.
• Mladi ste se i udali?
– Da, udala sam se za Dušana kad mi je bilo osamnaest. Svidela sam mu se, a otac nije kvario našu volju. Bila je lepa svadba u Dolovu, trajala je tri dana. Organizovali smo da nam u kuću dođu kuvar i poslastičar. Otišla sam kod muževljevih u Starčevo. Kao miraz od oca sam dobila nameštaj, vezenu i tkanu posteljinu, svilene jorgane, šest lanaca zemlje… Ćerka Ilinka nam se rodila 1939. Mog muža su odvukli u vojsku, otišao je u opancima, malo bolje obučen, sa šubarom na glavi. A Dušan je
poginuo na Sremskom frontu, u 25. godini, i sada mi suze krenu kada se toga setim. Posle dva meseca nam se rodila još jedna ćerka, Dušica, koja je ubrzo umrla. Nisam se više udavala, ostala sam u kući kod svekra i svekrve.
Milan Šupica
• Kako ste živeli odmah posle rata?
– Za one prilike bili smo imućni. Radili smo poljoprivredu. I, sve sam gajila: imala sam dvadeset pet gusaka, puno ćuraka… I pun obor svinja, lepe pastuve. Išla sam na njivu, brala kukuruz, ambar nam je bio ogroman. Svekrva me je lepo prihvatila, bila je blaga osoba, nas dve smo se jako lepo slagale, kao drugarice. Svekar je bio krupan kao gorštak, strog, vrlo ambiciozan, sazidao je sa svojim bratom veliku kuću, kao i još jednu u drugoj ulici u Starčevu. I držao me je, kako se u ono vreme govorilo, jer sam bila vredna. Imao je našeg čobanina i sto ovaca i još je išao da ih kupi, a svekrva kaže: „Pa, šta će ti, imaš ih dosta”. Ne, radio je kako je mislio, bio je dobar domaćin. Jela se jagnjetina, svekrva je umela da je sprema. I moja Ilinka je, kad je bila mala, morala da radi, da pazi na jaganjce, da čisti dvorište. U to vreme imali smo i mašinu koja kosi žito. Nedeljom smo obavezno išli u crkvu: ćerka je do trinaest godina čitala apostola. Malo je ljudi dolazilo, nisu smeli. Kod nas se slavilo, lepo, ali skromno. Subotom se zakolje koka, sve se spremi, skuva se supa, samo se ne zakuva. Morali smo malo da se krijemo za našu slavu Đurđevdan, ali smo je slavili. Stvari su se onda promenile…
• Šta je bilo drugačije?
– Došao je Josa Broz i loše vreme po nas. Pitala sam svekra ko će sad, pošto su ubili kralja Aleksandra, da nam bude kralj. Kazao je: pa, biće jedan špengler. Tih godina su počele nevolje. Svekar nije hteo da uđe u zadrugu, da rasturi svoje imanje. Maltretirali su ga, čupali mu u opštini brkove i pljuvali mu u usta, pa je, ipak, poslednji ušao u nju, 1948. Nije vredelo to što mu je sin, moj muž, poginuo u borbi, jer ga, kazali su mu, on nije u nju poslao. Formirali su zadrugu u našem dvorištu, gde je sve bilo patosano, s betoniranim jaslama; jedna staja je bila za konje, druga
za krave. Sve su nam oduzeli, i zemlju. Komšija nam je na moje oči odveo pastuva. Svekar je stalno pisao žalbe, ali nije vredelo. Sve su uzeli; ostavili su nam jednu junicu i baštu s detelinom. Plakale smo zajedno, svekrva, moja ćerka i ja.
Milan Šupica
• Od čega ste živeli?
– Morala sam pedesetih da idem u zadrugu, da zaradim. Kopala sam, brala kukuruz. A ona junica i detelina – to je snaga našeg seljaka. Znate, ništa sem toga nismo imali, ali smo umeli da se snađemo. Junica je postala krava, a ja sam sedam godina svaki dan išla u Pančevo, devet kilometara, da nosim mleko. Prvo na leđima, a posle na starom biciklu. Nosila sam mušterijama i naš krompir, luk… Bila sam brza i vredna. Kasnije su nam vratili nešto zemlje, sedamnaest lanaca, obrađivali smo je, svekar, svekrva i ja.
• Kada ste se preselili u Pančevo? Čime ste se onda bavili?
– Dali smo zadruzi u zakup to što su nam vratili, tada su nešto i plaćali. Moja Ilinka je završavala studije, udala se početkom šezdesetih i došla u Pančevo, u centar grada. Ilinka je još bila studentkinja, a rodila je moju unuku Ljiljanu. Došla sam da živim s njima. Sa zetom Novakom sam se slagala, nosila mu novine u krevet, iskuvavala mu i peglala košulje. Ljiljanu sam vodila u obdanište i vraćala je kući, da ne nastrada. Ilinka i zet su bili zadovoljni. Kuvala sam svima, spremala kuću, širila čaršave. Radila sam goblene, tkala. Svi su od dece mogli da dođu, pravila sam im kolače i kuvala im kafu, ali Ljiljana nije mogla nikud da ide, morala je da uči. I bila je najbolji đak. Imali smo stalno goste, rođake i prijatelje, spremala sam sve što treba da se pojede. Najviše sam volela da pravim reform tortu. I krofne. Nismo ni sa kim bili u svađi, niti imamo neprijatelje. Kasnije smo prodali zemlju koju su nam vratili, pa smo odneli prilog za izgradnju Hrama Svetog Save iz zahvalnosti Bogu što smo ponovo došli do toga i do mira u kući.
„Svekar nije hteo da uđe u zadrugu, da rasturi svoje imanje. Maltretirali su ga, čupali mu u opštini brkove, pa je, ipak, poslednji ušao u nju, 1948. Nije vredelo to što mu je sin, moj muž, poginuo u borbi, jer ga, kazali su mu, on nije u nju poslao. Formirali su zadrugu u našem dvorištu. Sve su nam oduzeli, i zemlju. Komšija nam je na moje oči odveo pastuva.”
• Postoji li neki recept za dugovečnost?
– Dugo živim jer sam jela ono što smo mi pravili, domaće, zdravu hranu. Grašak, krompir, kupus naš, jagode, ništa nismo kupovali. Nisam htela da idem na pijacu, sve sam htela da proizvedem. Radila sam mnogo i u kući i u polju. Od rada se dugo
živi. I, putovali smo u banje, u Rumuniju i Italiju. Kod lekara nisam baš išla. Operisala sam jednom kataraktu. Imala sam jako lepe zube, svi su mislili da su veštački. U 98. godini mi nešto nije bilo u redu sa zubom. Zubarka me isto pitala kako se dostižu te velike godine života. Rekla sam joj da sam udovica od 25. godine, nikada se posle nisam udavala, htela sam tako da počnem priču, a ona mi uz osmeh kaže, šali se: „Pa, zato tako dugo i živite, nema sekiracije”. I, pre nekoliko godina sam, u stotoj, operisala kuk.
• Kako izgleda vaš jedan dan? Šta radite kad ustanete?
– Ustanem u petnaest do šest. Moja Ilinka mi pomogne da odem u kupatilo da se istuširam. Onda pijemo kafu s ratlukom. Odem do prozora, ovde na petom spratu, gledam decu dole ispred škole. Spremim poparu, hleb za kuce i mace koje su nam u
Starčevu, Ilinka im posle odnese. Čitam onda dnevne novine. Sad se strašne stvari dešavaju. Gledam i televiziju, vesti, pa pitam Ilinku da li je to kod nas. Ne gledam više filmove i serije, doskora sam gledala. Po podne odremam. Ranije sam i plela i
heklala. Ne ostajem dokasno budna.
Milan Šupica
• Na šta ste najviše ponosni u životu?
– Na to što sam mnogo radila. I ponosna sam na Ilinku i Ljiljanu.
• Da li biste nešto promenili da možete, da li ste zadovoljni svojim životom?
– Zadovoljna sam. Tako je sve moralo da bude. Žao mi je samo zbog mog muža. Bio je dobar čovek. I vredan. Tako, nekada kada mi dođe teško, ja kažem: e, da je i on tu, lakše bi nam bilo.
(Pančevac/S. Trajković)
