Pančevo
JKP Zelenilo uređuje plažu na Tamiškom keju
Pančevka Jelena Ilijin svojim talentom ne prestaje da oduševlja Srbiju i svet, a u intervjuu za Pančevac otkriva kako je tekao njen put do velikih dela
OD DESPOTA STEFANA DO TORTE NA 7 SPRATOVA Vajarka Jelena Ilijin otkriva kako su je figurice za tortu proslavile i promenile život FOTO i VIDEO
Pančevka Jelena Ilijin svojim talentom ne prestaje da oduševlja Srbiju i svet, a u intervjuu za Pančevac otkriva kako je tekao njen put do velikih dela
Pančevo je oduvek bilo poznato kao grad umetnosti i velikih umetnika, od književnika, slikara, do muzičara i glumaca. Mlada vajarka Jelena Ilijin pokazatelj je da i danas, u vreme interneta i modernih zanimanja, naš grad i dalje iznedruje nove umetnike i ima čime da se ponosi.
Pančevac: Završili ste srednju arhitektonsku školu, a istovremeno ste pohađali i srednju muzičku za trubu. Kako ste se na kraju odlučili da studirate vajarstvo?
Jelena Ilijin: Jedne godine, bila je mnogo jaka zima i prijateljica koja je pravila torte naručivala je dekoraciju i trebalo je to veče da preda tortu, a kako dostave nisu radile, putevi su bili zavejani, pitala me je, znajući da dobro crtam, da li znam i da vajam. Rekla sam da nisam sigurna i kako mogu da probam. Dala mi je taj materijal, fondan, nešto slično glini, koji se vrlo lako se oblikuje. Tu sam se prvi put susrela sa oblikovanjem trodimenizionalnih figurica i to mi se svidelo. Nakon te godine, pojavila mi se želja da upišem Fakultet likovnih umetnosti. U tom periodu na izložbi u Domu omladine upoznala sam Svetlanu i Zorana Deranića, vajarku i slikara iz Pančeva, i krenula sam povremeno na časove crtanja kod njih, a između ostalog, postojala je i škola crtanja u Domu omladine kod Čedomira Kesića, to se održavalo tri puta sedmično i tu smo imali rad po živom modelu, crtanje studija, portreta, a ponekad smo mogli i da vajamo ukoliko smo imali glinu kod sebe. U trećoj godini srednje škole sam rešla da to definitivno upišem i počela sam da se spremam. Međutim, ja sam krenula da se spremam sa željom za dizajn nameštaja na primenjenoj akademiji, ali Svetlana mi je rekla da više težim ka likovnom, nego primenjenom vajarstvu, jer više volim to oblikovanje i modelovanje portreta i životinja, nego što idem ka nameštaju. Onda smo rešili da pokušam da upišem Fakultet likovnih umetnosti.
- Na vašem smeru, i uopšte na Fakultetu likovnih umetnosti, klase su veoma male, vi ste uspeli da budete među troje najboljih od ukupno šestoro i ostvarite uslov za budžet, kako je izgledao proces prijemnog ispita?
– Bilo je potrebno da se donesu tri ljudska portreta u prirodnoj veličini i znam da je prvi portret koji sam ikada izvajala bio portret Desanke Maksimović. Taj proces se prvenstveno radi u glini, potom se liju gipsani kalupi i posle se uliva određeni materijal, najčešće je to gips. Meni je ceo taj proces bio zanimljiv, a rezultate tog prijemnog saznala sam nakon mesec dana.
Privatna arhiva
Privatna arhiva
Privatna arhiva
Privatna arhiva
Privatna arhiva
- Skulpture mogu da se izrađuju od različitih materijala kao što su glina, drvo, kamen, metal i dr, sa kojim najviše volite da radite?
– Ja sam tip koji voli da istražuje, avanturista, rešila sam da na fakultetu svake godine radim skulpturu u nekom drugom materijalu .Od druge godine fakulteta više sam se bavila skulpturom u drvetu, za koju sam dobila i prvu nagradu Fakulteta likovnih umetnosti na godišnjoj izložbi. Ta izložba mi je donela to da su moj rad primetili ljudi sa Fakulteta likovnih umetnosti u Kini i dobila sam poziv da studiram, da završim jedan semestar u Ksijanu, u centralnoj Kini, tako da sam i tamo studirala šest meseci. U periodu korone otkrila sam novi materijal, to je polimerna glina s kojom mogu lako da oblikujem moje motive, a najbolja stvar kod nje je što ja mogu da je ispečem u rerni i da ona dobije potpunu ćvrstoću, dok obična glina mora da se peče na preko 700 stepeni, tako da nemam mogućnost da radim sa njom kod kuće. I metal i drvo isto zahtevaju posebne prostore u kojim mogu da stvaram, da rasipam prašinu, pravim buku, burgijam, a to ljudima u okolini smeta.
- Imate instagram stranicu, gde ljudi mogu da vide, a i poruče vaše radove. Kako ste došli na ideju da na taj način prodajete svoja umetnička dela?
– U periodu korone, pošto skoro niko nije bilo posla, često smo bili pod policijskim časom, ja sam rešila da otvorim stranice na društvenim mrežama koje se zovu ,,Jec na kvadrat“ (@jec_na _kvadrat) i da radim po porudžbinama. Nikada nisam reklamirala svoje radove, samo sam ih kačila na društvene mreže, pa slučajno neko vidi i naruči i posle preporuči drugome, što je u suštini i najbolja reklama. Imala sam sreće da su neki ljudi moje radove kupovali kao poklone koje su nosili u inostranstvo, pa sam se tako proširila i na međunarodno tržište. Najviše volim da radim motive životinja i floralne motive, inspiraciju generalno pronalazim u prirodi.
View this post on Instagram
- Da li nekad vajate i u prirodi?
– Vajam u prirodi često, ali male radove, koliko mogu stavim u korpu od bicikla, pošto je tamo nemoguće prići kolima. Tamo je potpuna tišina i mir i vajam dok ima prirodnog svetla, jer je u tim uslovima najbolje raditi. Svaki sekund slobodnog vremena provodim u šumi, kraj Tamiša, na nasipu i onda posmatrajući te životinje, dobijam inspiraciju. Mogu satima da sedim na poljani, da posmatram ptice, zečeve, srne, ako imam sreće da ih vidim tada. Nekad jeste opasno, ali to vreme ne može da se kupi drugačije, to me ispunjava u potpunosti.
- Koja je najveća skulptura na kojoj ste radili do sad, a koja najmanja?
– Najveća je spomenik Despota Stefana u Kruševcu, ona se nalazi na trgu. Radila sam sa Rankom Đakovićem za CENET. Određene detalje za tu skulpturu radila sam kod kuće, kao što je grb Srbije, koji smo jedva uspeli da iznesemo kroz vrata koliko je bio veliki. Naknadno je to liveno u bronzi i to je skulptura koja će narednih godina ili vekova stajati tamo, tako da se time jako ponosim. Najmanje sklupture su minijature, reljefi, uglavnom životinjskih motiva, najčešće pasa, njih radim u ramu i na šoljama . Volim da detaljišem, tako da za jedan rad veličine, npr. 10 sa 15 centimetara, potrebno mi je od 10 do 40 sati u zavisnosti od toga šta ljudi žele.
- Kako izgleda proces vajanja skulpture?
– Posao vajara je da napravi konstrukciju, da osmisli kako će to da stoji , da napravi skicu na papiru, da napravi skicu u glini i onda se čeka odobrenje. Ako je neki tender ili ako se radi za nekoga, da mu se to svidi i onda, ako je dobar krajnji rezultat, se prenosi u traženu veličinu, da li je to jedan prema jedan ili jedan prema sto, zavisi. Mi izvajamo tamo, nekad veliki radovi zahtevaju da se visi na seklama, može da se radi napolju, postoje i veliki hangari gde je veoma hladno, a mi smo non-stop u glini koja je vlažna i uslovi nisu baš za žene, teški su fizički. Kad se taj rad završi, postoje livci koju tu skulpturu liju.
Privatna arhiva
Privatna arhiva
Privatna arhiva
- Nakon završenog fakulteta, radili ste razne poslove, između ostalog i u prosveti, na kraju ste se vratili figuricama za torte odakle je sve i počelo. U čemu je razlika između vajanja figurica u poslastičarnici i pravljenja ozbiljnih skulptura?
– Princip vajanja je skroz drugačiji, iako je materijal relativno sličan. One su jestive, ali konstrukcija u njima nije, to moram da naglasim. Kada sam tek krenula da se bavim ovim poslom, radili smo sa ratlukom, to je mešavina ratluka i šećera u prahu koji se nakandano bojio jestivim bojama, a kako su godine prolazile, pojavio se fondan, koji je mnogo zahvalniji za figurice. Problem kod fondana je što se vide spojevi i ne mogu da nadograđujem. Na primer, ako imam lice, ne mogu naknadno dodati obraze, moram izjedna da napravim. Kod običnog portreta u glini ja mogu konstantno da dodajem i da oduzimam, a ovde nema oduzimanja, moraš izjedna da napraviš oblik i da iz više različitih delova spojiš figuru. U tome je velika razlika i znalo je često da me buni kada posle tri meseca rada sa figuricama odem na fakultet gde treba da pređem na drugi materijal. Morala sam da smislim kako da mu priđem, jer izgubim osećaj. Poslom u poslastičarnici se bavim već 10 godina, pre je to bilo honorarno tokom vikenda i letnjih raspusta, ali ozbiljno sam počela to da radim pre dve godine. Najduži vremenski period sam radila u poslastičarnici Golub, a trenutno sam u poslastičarnici Poko loko.
- Zašto ste izabrali baš posao u poslastičarnici?
– Prvo, zato što je neizvestan, ne znaš šta možeš da očekuješ kada dođeš na posao, drugo, zato što su zahtevi ljudi sve ozbiljniji iz godine u godinu. Onda, materijali se menjaju i posmatrajući društvene mreže i gledajući šta sve stranci prave sa ozbiljnijom opremom, imam želju da jednog dana odem „preko” i time da se bavim.
- Ove godine ste bili deo tima koji je pravio jednu od najvećih torti u Srbiji za veliku romsku svadbu u Pančevu, koja je imala sedam spratova i sa sve konstrukcijom težila oko 220 kilograma. Kako je izgledao taj proces?
– To je bio jako veliki izazov i prelepo iskustvo. Sedmoro ljudi je radilo na tome i sama priprema dekoracije je trajala 10 dana, a izrada torte oko tri, jer torta ne može da se pravi mnogo ranije, jer mora da bude sveža. Takve torte se u Srbiji prave veoma retko jer su dosta skupe, sama dekoracija je jako skupa, ona zahteva posebnu tacnu koja se pravi u toj torti, pa na kraju to sve izađe oko par hiljda evra.
printscreen/ig: marko_lacanpanellla
- Sa kakvim ste se sve zahtevima i porudžbinama još susretali tokom rada u poslastičarnici, pamtite li neku interesantu?
– Imali smo zahtev da pravimo figuru pevačice Dijane Janković – Didi Džej za proslavu otvaranja njenog bjuti salona, to je bilo zanimljivo pošto je bio akt u vidu torte. Ali generalno, svaka figurica se radi s ljubavlju i moraš da joj priđeš na jedinstven način. Nekad sam pravila iste figurice više puta, ali svaki put moraš iznova da joj priđeš, jer ne postoji kalup.
View this post on Instagram
- Postoji li periodi kada vam nije dan? Možete li tada na silu da radite s obzirom na to da je reč o umetnosti, a vi ipak imate radno vreme?
– Postoje naravno, al’ prosto gledam da ostavim za sutra, da mi se staloži ruka, jer ruke su moj alat i moram da ih čuvam. Nekad prosto nemam osećaj u njima, kao da ne mogu to da prenesem, pa ostavim za kasnije. A i uvek se trudim da postavim neki rok i da to bude gotovo dan ili dva pre, pa da iako mi nije dan, ostavim prostora da nešto izmenim. Ali ako se baš desi da ne mogu, pokušam da nađem neku zamenu, postoje ljudi koji rade isti posao kao i ja i dopunjujuemo se.
- Kao jedan od najboljih studenata dobili ste si razne stipendije i od Grada Pančeva, ali i od Republike, kako ste uspeli da pored svih obaveza nađete vremena i za učenje?
– Pošto sam znala da nisam u mogućnosti da upišem fakultet ukoliko ne budem na budžetu, trudila sam se da budem dobar student. Pored fakulteta paralelno sam i radila, učila sam u troli na putu do fakulteta, kući pred spavanje. Svaku kjnigu koju bih čitala, čitala bih po nekoliko puta, pogotovo iz istorije umetnosti. Imala sam republičku stipendiju, dobila sam i Dositejevu stipendiju, to je stipendija koju Republika Srbija daje za prosak 10.00, a isto tako i stipendiju za studiranje u Ksijanu u Kini, oni su finansirali školovanje kod njih i sve troškove, sem avionske karte. Kod njih samofinansiranje ne postoji.
- Kako je izgledalo studiranje u Kini?
– Jako je nezgodno, prvo zato što jako mali broj studenata priča engleski jezik, drugo što je sve na kineskom. Sporazumevala sam se uz pomoć Gugl prevodioca, a profesori su imali svoje prevodioce koje su pratili kroz klase, jer ni sami ne znaju jezik. To je fakultet koji ima 6.000 studenata u tom trenutku i tri devojke iz inostranstva. To je bilo strašno, kao da te neko samo ubacio tamo. Takođe, velika je vremenska razlika u odnosu na Srbiju i osećaj da si potpuno sam. Ljudi su nas se tamo plašili jer dosta njih nikada nije videlo strance na ulicama. Kina ima veliku razliku u staležima i većina ljudi, koji imaju novca i putuju, su u tim većm gradovima kao što je Peking. Prvih mesec dana mi je bilo jako stresno i htela sam da se vratim, a onda sam shvatila da moram da se izborim s tim i da se prilagodim, nije sve u životu tek tako.
- Bili ste u gradu koji je podređen studentima, šta sve tamo može da se vidi?
– U sklopu fakulteta imali smo terene, bazen, veliko veštačko jezero, tri ogromne menze, teretanu na otvorenom itd. Praktično smo imali studentski grad, ali samo za ljude koje se bave umetnošću i to je fantstično, mnogo mi je značilo to iskustvo. Jedino što mi je teško palo što nisu imali naše slatkiše, jer sam navikla da jedem torte. Sve ostalo je bilo fantastično i hrana i usluga, zaista su se svi trudili da ti pomognu ako ti nešto treba. Jedna od najlepših stvari koje sam ikada videla je spomenik Vojske cara Ćina, koji je od terakote i gde je svaki vojnik izvajan ručno i ima drugačiji lik.To je zapravo njegova grobnica. Imati priliku takvo nešto videti uživo je neverovatno. To se postiže velikim trudom, znanjem i upornošću.
- Pored Kine, boravili ste privatno i u Rusiji neko vreme, postoji li još neka destinacija koja vas je oduševila?
Najveći utisak mi je ostavio Lisabon, to je grad umetnosti. Ima dosta malih galerija, postoji art centar gde ljudi mogu da donesu i prodaju svoje radove. Ima dosta umetnika, to mi se najviše svidelo. Mladalački je grad. Bila sam i na fudbalskoj utakmici gde je bilo 20.000 ljudi i niko nije pretresao ljude, niti je postojao detektor za metal. Niko nije zapalio baklju. A, iako su pobedili, ušli smo u metro bez problema. Grad jako dobro funkcioniše i veoma je organizovan. Ljudi su nekako mirni, nije kao kod nas. Isto tako, grad je čist, oni ustaju u 4 ujutru da čiste ulice. Generalno volim jako da putujem, sav novac koji zaradim uglavnom trošim na putovanja. Volim da menjam destinacije i gde god da odem prvo volim da posetim muzeje u okolini, izložbe koje su trenutno aktuelne i da šetam svim mogućim ulicama i onim najmanjim, da se zavučem u svako sokače, da vidim šta tu ima, jer volim da osetim mentalitet tih naroda, da vidim kako oni stvarno žive. Ne volim da odem u neki hotel i da provedem deset dana zatvorena i da mi sve izgleda bajno i sjajno, a da kad izađem na ulicu da se razočaram. Gde kod da odem, umesto magneta, kupim njihovu tradicionalnu haljinu. Volim da idem po starim buvljacima. Gde god da odem, nađem neki stari buvljak, to je uvek ludilo. Nekad sam i u 4 sata ujutru išla jer tad otvaraju. I kada vidim nešto od alata, što bi mi značilo pri stvaranju skulptura, uvek kupim.
View this post on Instagram
- Bavite se veoma specifičnom umetnošću koja nudi razne mogućnosti. Kako zamišljate svoj život za 10, 20 godina, da li biste volela da svet čuje za vas i da postanete poznato ime u svetu umetnosti?
– Nikada nisam želela da se probijem na svetskoj sceni, ni da imam veliki broj izložbi. Želela bih da putujem, da posećujem druge izložbe, ali ne da ja sama budem deo njih. Ne volim generalno da se eksponiram, ne volim gužve, volim tišinu i mir. Nisam asocijalna, samo mi to prosto prija. Volela bih da u budućnosti imam neku malu radionicu na otvorenom i da imam sobicu koja ima pogled na neku šumu ili prirodu, samo da ne gledam ljudima u prozor, to mi je bitno. Onda da nastavim da se bavim izradom životinjskih motiva, volela bih da imam prostor gde mogu da radim u drvetu i da napravim samostalnu izložbu sa izmišljenim stvorenjima, jer kada radim za druge, radim po fotografiji i ono što oni traže, ali kada radim za sebe, uvek radim iz glave, bez skice, krenem da vajam iz duše. Tako da bih volela da imam atelje, koji bi bio u sklopu kuće u prirodi u kojoj bih živela, gde bih volela da gajim i kokoške, to mi je san.
(Pančevac/Mirko Popović)
