ČEKA IH NALET SREĆE: Evo koji horoskopski znakovi će imati sreće za vikend
Predaje tehničko obrazovanje u dve škole. oduvek je znao da će do kraja života biti pedagog, neko ko želi da pomaže drugima. Prepoznatljiv je i kao fotograf.
Predaje tehničko obrazovanje u dve škole. oduvek je znao da će do kraja života biti pedagog, neko ko želi da pomaže drugima. Prepoznatljiv je i kao fotograf.
Naš sagovornik je multitalentovana i ostvarena osoba. Pančevac je od rođenja 1981. Pitali smo ga najpre šta bi izdvojio kao najjače utiske iz svog detinjstva.
Zoltan Bisak: Prvu godinu života proveo sam u Vojlovici, jer se naša kuća u Ivanovu gradila, pa smo se po njenom završetku porodično preselili u ovo divno mesto. U komšiluku, u kući pored, živeli su naši rođaci koji su imali sina Jožefa Danija, jedva četiri meseca mlađeg od mene. Otkad smo prohodali skoro neprestano smo se družili tako da smo postali najbolji prijatelji, što jesmo i sada, četrdeset i dve godine kasnije. Osnovnu školu „Moša Pijade” završio sam u Ivanovu, gde sam zavoleo da čitam i da prikupljam knjige, a to i danas radim.
• Ljubav prema čitanju vam je obeležila ceo život…
– Jeste. Čitanje me opušta i omogućava mi da se isključim iz ove stvarnosti, odnosno da odem negde gde je sve čudesno i vrlo često suprotno od sveta u kome živimo. Od malena mi je mašta bila razvijenija od prosečnog deteta, što mislim da je rezultat života bez interneta, kompjutera i mobilnih telefona. Rastužim se kada čujem kako većina dece ne želi da čita i da više voli da pogleda film. Činjenica je da brojna deca, ali i mnogo odraslih, ne znaju da čitaju, već samo da pročitaju šta je napisano. U školi nisam bio najbolji učenik, ali sam uvek bio među najboljima: kada se vratim mislima unazad mislim da nikada nisam dao sve od sebe u školi. Jednostavno, nije bilo potrebe, danas se kajem zbog toga, ali šta je, tu je.
• Šta vas je posebno zanimalo?
– U to vreme me je interesovalo svašta, ali ujedno i ništa posebno. Trebalo je da se upiše srednja škola, a nisam znao šta bih… Imao sam znanja i tu mogućnost, pa sam odabrao Elektrotehničku školu „Nikola Tesla” u Pančevu; nisam želeo da upišem gimnaziju pošto tada nisam razmišljao o studiranju. U četvrtoj godini sam počeo da mislim o tome šta ću posle škole pošto nisam želeo da kao većina ostanem samo sa srednjom školom. U to vreme sam sreo bivšeg, sada već pokojnog, direktora osnovne škole Đuru Dugonića koji me je posavetovao da upišem tehničku školu za profesora tehničkog obrazovanja. Otišao sam do fakulteta u Beogradu, gde su mi rekli da nemaju taj smer te godine i da vidim u Zrenjaninu: tamo sam odmah rešio da ću upisati Tehnički fakultet, što sam i uradio naredne godine. Fakultet sam završio u roku i zaposlio se u dve škole: u OŠ „Moša Pijade” i OŠ „Đura Jakšić” u Pančevu.
• Koliko ste izlazili u grad i putovali? Šta vas je inspirisalo kada ste bili mlađi?
– U toku odrastanja nisam bio ljubitelj izlazaka u diskoteke, više sam voleo mirnija mesta s manje ljudi s kojima možeš da popričaš. Voleo sam i sada volim sve vrste muzičkih kompozicija, u zavisnosti od raspoloženja, mada ovu novu vrstu muzike što slušaju mladi danas, s mnogo psovanja i propagiranja lošeg života, baš i ne razumem. Možda sam jednostavno ostario, ko to zna… Dok sam odrastao često sam putovao za Nemačku gde imam veliku rodbinu, ali mi je put u Rim i Vatikan 2001. godine stvarno otvorio oči ka čudima koja ljudi mogu da naprave i urade. Tada sam ujedno i uvideo koliko je pojedinac mali i prolazan, ali neizbežan u razvoju društva, a da ako želi da bude zapamćen mora da uradi nešto izvanredno. U Vatikanu sam na Trgu svetog Petra video tadašnjeg papu Jovana Pavla Drugog i osetio čist i neiskvaren uticaj jedne osobe na hiljade ljudi okupljenih oko njega i to kako osoba bez ijedne reči prenosi dobrotu na sve oko sebe. U tom trenutku sam znao da sam odabrao odgovarajuće zanimanje i da sam oduvek bio i biću do kraja života pedagog, to jest neko ko želi da pomaže drugima i da uči mlade naraštaje ne samo o opštim stvarima, već i o pravim vrednostima.
• Prepoznatljivi ste i kao fotograf…
– Da, kažu da imam svoj stil. Dve godine nakon zaposlenja 2005. godine kupio sam prvi digitalni fotoaparat; ranije sam koristio samo aparate s filmom, isključivo da bih fotografisao porodicu. Digitalni aparat sam imao svega tri dana kada me je prijatelj Petar Vasilčin nagovorio da pošaljem fotografije na konkurs u Banatski Brestovac. Naravno, nije primljena nijedna moja fotografija, ali sam na samoj izložbi u Brestovcu prvi put video fotografiju kao umetničku formu, a ne samo kao dokumentarnu. Od tog trenutka sam i sam počeo da se bavim takozvanom „umetničkom” fotografijom, da šaljem radove na razne konkurse… Polako su moje fotografije postajale primećene i 2014. godine kao nagradu na jednom konkursu dobio sam putovanje u Indiju, gde sam i otišao naredne godine, što mi je za sada najdalja turistička destinacija. Fotografija je postala moj hobi i sastavni deo mog života. Kao i svi, i ja sam na početku maštao o dalekim putovanjima da bih napravio dobre fotografije, ali s izvesnim iskustvom svi shvate da dobra fotografija može da se napravi bilo gde, samo je treba videti i izdvojiti. Većina ljudi zbog brzog života ne živi ili propušta da živi.
• Koje vas teme najviše privlače?
– Na mojim skorijim fotografijama mogu se videti obični ljudi u običnim situacijama, gde svetlo čini situaciju dramatičnom; nešto posebno u posmatraču mogu da izazovu i izrazi lica, ono čime se bave, ili, jednostavno, sama situacija izaziva pažnju. Većinu fotografskog vremena provodim u radu s mladim fotografima u Ivanovu i Pančevu pomažući im da prave bolje fotografije i da primete svakodnevne lepote koje ih okružuju. Povremeno odradim neki komercijalni fotografski angažman, ali me i dalje više privlači kreativna fotografija. Foto savez Srbije mi je 2023. godine na osnovu kolekcije od 30 fotografija dodelio zvanje kandidat majstora fotografije.
• Šta je trenutno najaktuelnije u vašem svetu fotografije?
– Polako pravim ličnu kolekciju fotografija mojih kolega fotografa koje su mi se posebno dopale. Do sada sam fotografisao na razne teme i pravio različite tipove fotografija – portrete, „lajf” fotografije, one iz prirode…, a sada ih razvrstavam i dopunjujem kako bih jednog dana napravio fotomonografije po temama. Trenutno spremam samostalnu izložbu u Banatskom Brestovcu, koju mi je omogućio prijatelj Zdravko Simijonović, predsednik KFFA „Ponjavica” iz tog mesta. Član sam tog kluba, a Simijonović me je podržavao od početka bavljenja fotografijom. Fotografija mi se toliko uvukla pod kožu da i kada nemam fotoaparat uvek gledam šta bi bilo dobro fotografisati.
• Imate li još neki hobi i cilj?
– Umem da se prepustim čarima pecanja: pecanjem se bavim duže nego fotografijom i koncentrisao sam se na amatersko pecanje šarana na divljim vodama. Priroda me kao i većinu ljudi opušta i trudim se da budem u prirodi što duže i što češće mogu. Moj cilj u vezi s fotografijom je isti kao i kod većine fotografa: da bar jedna od fotografija koje napravim bude šire poznata, da ne kažem svetski, a paralelna želja mi je da svoju strast i znanje o značaju i pojmu fotografije, pošto se danas sve brzo menja, prenesem novim generacijama. Danas je fotografija dostupna svima, pa je svi doživljavaju kao nešto obično, tako da bih preporučio da ljudi posete neke od izložbi „prave” fotografije kako bi videli da fotografija nije samo škljocanje.
• Postoji li vaš moto koji prenosite dalje?
– Naravno. Poručio bih svima da će, ako im pomoć drugima čini zadovoljstvo, u životu biti srećniji. Uz to, nikada nije kasno da se nečim bavite ili da uradite dobru stvar. I za kraj, veoma važno: uživajte u sitnicama života da vam sam život ne bi promakao.
(Pančevac / Siniša Trajković)
NAŠ GOST: Vajanje sudbine umetnika i inženjera
NAŠ GOST Dejan Gaćeša: Foto beležnica (ne)vidljivog Pančeva