Feljton: Put „jakih žena” od blagog osmejka do grohotnog smeha (10)

„Jaka žena” – titula ili predrasuda? I jedno i drugo. Jer da li biti „jaka” znači na nogama celog života izdržavati svakog dana po šesnaest sati? Ili pristati da budeš tako „jaka” da glumiš skromnost? Ili da slučajno ne podigneš glas? Biti „jaka” – bez roptanja trpeti odustajanje od snova ili ih ostvarivati do poslednjeg ropca? Dokle smo stigli?

„Žena je preopterećena. Osam časova radi na radnom mestu i tačno se ne može reći koliko još kod kuće.” „Slobodnog vremena skoro da i nemam. Radni dan počinje rano ujutru, a završava se kasno uveče.” „Za sve poslove koji je čekaju u toku jednog dana potrebna su joj tri radna vremena.” „Da bih postigla i jedno i drugo, zamenjujem se sa koleginicama, pa tako često uzastopno radim 16 sati.” „Da li vi znate šta su kućni poslovi; kuvanje, spremanje soba, peglanje, pranje sudova, serviranje doručka, ručka, večere?” „Žene su, uglavnom, u dilemi da li pored porodice, koja je njihova glavna preokupacija, mogu sebe da ispolje i u nekoj drugoj oblasti.”

Raduj se, bre, ženo!

A o čemu bi drugom žene – rekli bi oni sarkastični, posebno oni koji svoju savest zadovolje jednom godišnje s nekoliko patetičnih izliva za Osmi mart. Osim u retkim slučajevima, u tekstovima-čestitkama za Dan žena u „Pančevcu” kao da su se iz godine u godinu takmičili u glupostima – od toga „kako reći ŽENO DRUŽE a ne reći ŽENO SABORČE”, preko toga da „ruže procvetaju početkom svakog marta, zarumene se za svu ljubav, čestitke i poljupce, za ono što je najlepše u čoveku kada se obraća majci, supruzi, sestri…”, ili toga da „umesto čaše i zdravice, dižemo jedan martovski prolećni cvet iz rose, za naše heroje-majke, ponos-sestre, uzor-ljube, koje koračaju po ovoj istorijskoj i geografskoj vetrometini, gde čovek i žena rođenjem postaju borci, jer je život borba”, pa sve do naređenja: „Radujte se! Danas je praznik. Neke žene će očekivati poklone, a neće ih dobiti. Neke će ih dobiti, ali ne od onih od kojih su želele. Kako god da je, budite srećne! Na zato što je praznik, već zato što ste žene. Što opijate, omamljujete, zadivljujete. Što za vama čeznu, sanjaju, maštaju. Iako to, možda, ne žele da priznaju.”

Ali kada su „one” pitane kako uspevaju da u jedan dan uguraju i posao i kuću, odgovori su bili skoro isti. Te bi sudeći i po rečima i po tretmanu „jakih žena”, i onih pančevačkih, u drugoj polovini prošlog veka, i one sve ličile jedna na drugu, poput srećnih porodica kod Tolstoja. Ipak, novinarska bratija (čitaj: novinari muškarci) smatrala je valjda nepristojnim da takvo nešto upita i doktorku prava, ili pesnikinju i slikarku. Jer valjda njihovi ukućani žive od ljubavi i slave, a njihova deca ne pune pelene. Doduše, ruku na srce, ni mnoge od njih nisu bile spremne da govore o tome, valjda da ne oskrnave oreol „jačine”. Na sreću, novinarska bratija se bar nije usuđivala da ih naziva „skromnima”.

Ipak se kreće

A na kraju, posle mnogo godina truda, a u godinama otrežnjenja celog društva, tokom devedesetih, konačno će i u novinarskim opisima sa stranica „Pančevca” nestati te „skromne” žene koje se „tiho smeju”.

Ali godine truda nisu pomogle da se u „organima upravljanja” nađe više žena i pored toga što se takvo nešto s govornica nalagalo. Ili je možda i prave volje za to nedostajalo. Za poređenje neka posluži podatak da su u gradski Narodni odbor, neku vrstu skupštine grada, 1954. godine, od četrdeset odbornika, izabrane četiri žene: Mara Dotlić, Natalija Jordanović, Milica Prvulov i Radmila Popović. U poslanike će u godinama koje su sledile, do sredine šezdesetih, uspeti da se ubace samo Stanka Veselinov i Desanka Romić. Onda će proći mnogo godina, a Opštinski odbor SPS-a od 45 članova 1990. godine brojao je opet samo 15 žena. Na prvim višestranačkim izborima u decembru te iste godine među 34 kandidata za poslanike u republičkoj Skupštini uspele su da se uguraju samo dve žene: Slobodanka Đordan iz SPS-a i Mirjana Jovanović na listi Zelene stranke. Dve godine kasnije među pet potencijalnih poslanika u Veću građana Savezne Republike Jugoslavije nije bilo nijedne žene, a četiri su uspele da se ubeleže među četrnaest kandidata za poslanike u vojvođanskoj Skupštini. Na terenu na izborima za lokalnu skupštinu 1996. tim „žena” potučen je do nogu od „muškaraca” jer je skor glasio 70 : 6 (SPS), 70 : 10 (Koalicija „Zajedno”), 60 : 8 (JUL), 56 : 8 (Grupa građana), 8 : 1 (Radikalna stranka „Nikola Pašić”)… A čak i danas strankama je teško da popune kvotu od trećine žena među odbornicima ili poslanicima, pa se gunđanja zbog ovog zakonskog naloga ne stišavaju.

Ono u čemu je napredak merljiv svakako je obrazovanje, u kojem su žene zgrabile svoju priliku. Prema podacima s poslednjeg popisa, čak i u pančevačkim selima žene su potukle muškarce u broju fakultetskih diploma za četiri odsto, dok je u gradskom području ta prednost čak pet odsto. Ali to ipak nije dovoljno da budu isto toliko dostojni rukovodioci kao muškarci – jer možda su nepouzdane, suviše emotivne, čak i histerične, podložne volji svojih muškaraca, katkad i pokvarene… Ali svakako nedovoljno posvećene zbog obaveza pored šporeta, dok se one bez dece i muža proglašavaju „lezbejkama” ili frigidnima, navodno neosetljivima za porodicu i toplinu doma. Na kraju, kao dokaz neka posluži i podatak da je autorki ovog teksta nedavno jedan od direktora pančevačkih javnih komunalnih preduzeća rekao da žena bez dece nikako ne može biti ministarka ni zdravlja, a kamoli da vodi resor za porodicu i socijalnu brigu.

A na kraju krajeva, svakako hvala svim „jakim ženama” iz Pančeva, a i drugima, na podršci tokom objavljivanja ovog serijala. Feljton „’Jake žene’ – titula ili predrasuda” je i na iznenađenje autorke izazvao ogromno interesovanje među čitalaštvom – zbog prepoznavanja savremenica, baka ili majki, a nadamo se i zbog razmišljanja o sopstvenoj sudbini.

Dana Medić, jedna od prvih sedam kondukterki u ATP-u

Foto: arhiva Pančevca

Posao je ovako kao i svaki drugi. Ja svađu i raspravu ne volim. Ali naiđe tako neko i u gužvi ga ne primetim, a on ćuti. A kad naiđe kontrola, onda nezgode počinju. A on delija još me smelo gleda u oči. To je najteže. Za ovu profesiju potrebno je mnogo živaca, takta i dobre volje. Mislim da mi žene u tome uspevamo. (28. mart 1964)

Miroslava Mrkalj, vkv. frizerka

Foto: arhiva Pančevca

Danas je mnogo više žena na rukovodećim radnim mestima, a i na drugim radnim mestima skoro svih zanimanja. Ima ih i među variocima, i šoferima, pa čak i transportnim radnicima. To je sve veliki napor, to što savremeni uslovi zahtevaju od jedne žene. Ostaje im malo slobodnog vremena. Ja u salonu svakog dana gledam i slušam skoro iste priče. Rastrzane su između posla i kuće. Izgleda da svim ženama radni dan počinje i završava se isto u jednoj velikoj žurbi. (8. mart 1969)

Ilinka Novaković, ekonomistkinja i poslanica u AP Vojvodini

Foto: arhiva Pančevca

Materijala za sednicu ima mnogo tako da je ponekad skoro nemoguće ih pročitati, a sasvim sigurno nemoguće konsultovati birače. Slobodnog vremena skoro da i nemam. Radni dan počinje rano ujutru a završava se kasno uveče. (6. mart 1971)

Živka Nikolić, prodavačica u „Jasminu” u Sokačetu

Foto: arhiva Pančevca

Posmatrajući položaj žene u mojoj organizaciji gde 50 odsto kolektiva čine žene, smatram da unutar organizacije još uvek nije rešen onaj najveći problem – čuvanje dece. Trebalo bi u „Trudbeniku” da ostvarimo ustanovu za predškolsku decu jer bi na taj način umnogome pomogli ženama koje u većini slučajeva rade dvokratno. (1. mart 1975)

Nada Ilić, domaćica, slepa od dvanaeste godine

Foto: arhiva Pančevca

Htela sam da živim životom obične žene, i bogami, živim. I ja bih volela kao druge žene da se malo odmorim, ali ni ja, kao ni druge žene, nemam vremena. Da li vi znate šta su kućni poslovi; kuvanje, spremanje soba, peglanje, pranje sudova, serviranje doručka, ručka, večere? (5. februar 1977)

Ljiljana Živković, novinarka

Foto: arhiva Pančevca

„Ko je tamo među vama novinarima najbolji novinar”, oni koji misle da je skromnost lažna vrlina, rekli bi, bez ustručavanja: „Ja”. Oni drugi bi to pomislili. Međutim, to uopšte ne treba pitati. Sasvim je sigurno da sam to ja. (25. decembar 1982)

Svetlana Mladenov, istoričarka umetnosti

Foto: arhiva Pančevca

Ovu godinu ću pamtiti po opštoj depresiji i osećanju bespomoćnosti, a i po čvrstoj odluci koju sam donela krajem godine, a koja u 1995. treba da mi pomogne da ignorišem ovo stanje apatije i beznađa i da usvajanjem nekih bitnih promena učinim puno za svoju struku, a i za sebe lično. (30. decembar 1994)

Senadinka Janošev, sutkinja Okružnog suda

Foto: arhiva Pančevca

Moje mišljenje je da ovo nije svet muškaraca. Koliko je njihov, toliko je i naš. Nisam pronašla nijednu oblast društva u kojoj žene nisu zastupljene. Naravno, prilično su u zaostatku za muškarcima, ali mislim da to nije zbog toga što im muškarci ne dozvoljavaju da se iskažu, već zbog njih samih. Žene su, uglavnom, u dilemi da li pored porodice, koja je njihova glavna preokupacija, mogu sebe da ispolje i u nekoj drugoj oblasti. (8. mart 1996)

Slobodanka Milošević, vlasnica Turističke agencije MP

Foto: arhiva Pančevca

Poslovna žena mora da poruši nekoliko barijera. Ako je privlačna, može joj se dogoditi da joj se udvaraju. Još je teže ako nije pošteđena kućnih obaveza. Još jedna barijera za ženu je i to što je nerado prihvaćena u sredini u kojoj radi, jer robujemo tradicionalnim  okvirima gde se „zna gde je ženi mesto” (7. mart 1997)

Lidija Stamenić, internistkinja nefrološkinja

Foto: arhiva Pančevca

Makar imala najviša znanja i funkcije, žena mora da odgovori svim porodičnim obavezama i da obavi bezbroj svakodnevnih često besmislenih kućnih poslova. Muškarac joj i u ovome pomaže koliko želi i smatra da je potrebno. Ako želi da bude cenjena i poštovana, žena mora u svakom trenutku, pogotovu ako radi sa ljudima, da bude nasmejana, raspoložena, da brigu o bolesnom detetu ostavi kod kuće i da se sasvim posveti poslu. Moj put do specijalizacije bio je mnogo teži nego put mojih kolega. Dok sam ja rađala i negovala decu, oni su napredovali. Uprkos svemu, mislim da sam ih stigla, ali uz koju cenu – to samo ja znam. Da podsetimo i da živimo na Balkanu gde muškarac još uvek dominira, a žena, ma koliko uspešna bila, ostaje samo žena kojoj je potrebna pažnja, ljubav i razumevanje svakog dana, a ne samo osmog marta. Zašto se ne bismo tog jednog dana odrekle u korist muškaraca, a da svi ostali budu naši? Možda bi tada svet bio bolji i humaniji. I pored svega nisam nikada poželela da budem muškarac, jer je ipak lepo biti žena. (7. mart 1997)

Kraj feljtona

(Pančevac / Nevena Simendić)

Feljton „jake žene”: gospodarice kuće i šporeta (9)

Jake žene – titula ili predrasuda: Moćnice iz druge polovine XX veka

FELJTON: „Jake žene” devedesetih: Dovoljno „jake” da ne budu „jake” (7)

„JAKE ŽENE” OSAMDESETIH: Zbori kȏ muškarac, a radi kao žena

FELJTON: „Jake žene” sedamdesetih – busije za budućnost (5)

FELJTON: „Jake žene” 60-tih, voz i za servirke i za doktorke nauka (4)

FELJTON: Otkrivanje „jakih žena” 50-tih godina prošlog veka (3)

FELJTON: Narodne herojke – prve „jake žene” posle Drugog svetskog rata (2)

FELJTON „Jake žene” – titula ili predrasuda (1)