Selo
Zlatni pobednik "Slaninijade" Božo Rosić iz Vojke
Povodom jubileja zbog kojeg Pančevci i dalje žale čitajte u tri nastavka o tome kako je „narodna vlast” 28. februara 1956. ukinula Narodno pozorište u Pančevu
70 godina od ukidanja pančevačkog pozorišta
Povodom jubileja zbog kojeg Pančevci i dalje žale čitajte u tri nastavka o tome kako je „narodna vlast” 28. februara 1956. ukinula Narodno pozorište u Pančevu
Osim putujućih družina i raznih talentovanih probisveta koji su zarađivali pomoću dramskih monologa i kozerija po gradskim hotelima i kafanama još od 18. veka, Pančevo je u svojoj kulturnoj istoriji zabeležilo, po svemu sudeći, tri svoje stalne pozorišne trupe. A jedino pozorište, Narodno, imali smo od 1942. do 1956, pa i dan-danas još neki glavu lupaju time kako smo Đuri dopustili da nam ga ukine. Jer nije stvar samo u predstavama, nego ima nešto i u štimungu i u stecištu gradske elite, koje bi jedna takva institucija mogla predstavljati.
Odavno nema mesta u Pančevu gde bi se bar u nekom periodu okupljali i oni pravi intelektualci i umetnici, oni koji bi uspeli da prevaziđu ovu našu dobrano malograđansku sredinu, kao i dobri i pošteni gradski duhovi, svesni gde su, ali i poluintelektualci i poluumetnici zaostali negde u razvoju zbog lenjosti duha ili odsustva talenta, dežurni bezbednjaci i političari, oni koji su važili za načitanije među svojima, hronični pijanci, koji sebe vole boemima nazivati. Bila bi tu uvek i novinarska bratija, piskarala, skribomani, ustreptala mladež koja je tek prvu pesmu objavila među kojima se možda krije neko s početka ovog nabrajanja – pravi umetnik ili intelektualac.
Za takva okupljališta u gradu Pančevu služili su svojevremeno i mediji, novine „Pančevac” i Radio Pančevo, još ranije „Atelje mladih”, neke likovne kolonije, često i kafane, Zajednica književnika kod Bogdana Mrvoša… A moglo je to biti, a i bilo bi sigurno, i jedno pozorište gde bi se predstave mesecima spremale, kojem bi u goste dolazili neki reditelji i glumci, gde bi se živelo od igre, nekada dobre, nekada loše, zbog bar nekoliko premijera godišnje, koje bi bile samo naše pančevačke, zbog druženja nakon tih premijera, potonjih kritika, naručenih i nenaručenih… I ko zna, možda je i zato Narodni odbor s drugom Đurom Marinkovićem na čelu 28. februara 1956. odlučilo da se Narodno pozorište Pančevo ima ukinuti. Srećom i po tadašnje, a i potonje, sve do današnjih dana, dežurne ideologe i čuvare državne stabilnosti.
Preživelo je kraj rata…
Sedam decenija Pančevo već živuje bez svog pozorišta. Imali smo mi doduše, u međuvremenu, i amatersko pozorište koje je i pažnju Evrope privuklo, bilo je i „koprodukcija” s nekim poznatim beogradskim trupama, zbog kojih je navodno Đura i ukinuo Narodno pozorište, o čemu ćemo više u sledećem nastavku ovog kratkog podsećanja na njegovu istoriju na osnovu napisa u „Pančevcu”.
Mada novine skoro da nisu davale naznaka o ukidanju Narodnog pozorišta u Pančevu. Pratile su valjda „liniju” koju je tada utvrđivao Narodni odbor, poput svih potonjih odbora u ovom gradu. A tek 9. avgusta 1975. „Pančevac” je u serijalu tekstova o trideset godina oslobođenja od „Švaba” uvrstio i priču o Narodnom pozorištu, koje svoj početak beleži 1942. u okupiranom Pančevu.
„Prošlo je već više od godinu dana kako su fašističke trupe okupirale grad Pančevo. Okupacione vlasti zavodile su teror i poredak straha. Grad je živeo. Nije se predavao. Slobodarski narod umeo je da pruži otpor. Da bi prikrile pravo stanje stvari i zavele svoj ’red i zakon’, te iste okupacione vlasti morale su da, bar prividno, ako ne i stvarno, organizuju koliko-toliko život u gradu. Jedan od poteza u cilju ’normalizacije’ života i ustaljivanja navika bilo je osnivanje novog pančevačkog pozorišta. U stvari, maja 1942. godine, posle boravka u Smederevu i Kovinu, glumci Dunavskog narodnog pozorišta iz Novog Sada došli su u Pančevo. Tu, u okupiranom gradu, glumci su počeli s radom kao ogranak Dunavskog narodnog pozorišta Novi Sad, Sekcija I u Pančevu”, pisao je „Pančevac” 1975.
Pod tim imenom poslednju predstavu su odigrali 30. novembra 1944. godine u već oslobođenom gradu. Dve nedelje ranije aktom broj 47 mesni narodnooslobodilački odbor na upražnjeno mesto upravnika pozorišta odredio je Dragomira Kranjčevića, a istim rešenjem za odgovornog za artistički rad postavljen je glavni reditelj Aleksandar Vereščagin. Srećom, ni glumci gubitkom građanske časti nisu platili to što su i pod okupacijom igrali, pošto su glavu time očigledno morali spasavati. Da prave predstave nastavili su potom kao ogranak tek osnovanog Vojvođanskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, dok na početku sezone 1945–46. Pančevo dobija svoje Srpsko narodno pozorište. Zbog prelaska pod ingerenciju grada potom se naziva Narodno pozorište u Pančevu.
Foto: arhiva Pančevca
Foto: arhiva Pančevca
Foto: arhiva Pančevca
Foto: arhiva Pančevca
Foto: arhiva Pančevca
Početak Pavla Vuisića u Pančevu
„Iz godišnjeg izveštaj za pozorišnu sezonu 1947-48. saznaje se da je upravnik pozorišta bio Milutin Jasnić, a direktor Borislav Dečermić. U toj sezoni u pančevačkom pozorištu bilo je 65 zaposlenih lica, od čega je 50 članova činilo umetničko osoblje”, piše „Pančevac”. Direktor je bio Borislav Dečermić, sekretarica Stefanija Milićević, pomoćnik reditelja Boško Pištalo, scenograf Vladimir Rebezov, a posao šefa tehnike obavljao je Đorđe Kostić.
Redovni članovi drame su bili Miodrag Avramović, Nikola Mitić, Radmila Petrović, Mirko Simić, Milan Borić, Mihajlo Milićević, Dragan Bednarski, Tomanija Đuričko, Milutin Mirković, Jelena Trumić, Marko Jelić, Žarko Kotrošan, Svetislav Savić i Cana Sluka. Članovi drame bili su: Mira Bednarski, Živojin Mišćević, Mira Simić, Dušanka Ristić, Vera Jelić, Ivanka Borić, Branko Petrović, Velimir Životić, Gordana Gonšić, Borivoje Glazer, Severin Bijelić, Ljiljana Rebezov, Arkadije Mirjanić i Ljiljana Šrempf.
„Tokom narednih godina glumački ansambl doživljavao je brojne promene. Već su sezoni 1950–51. godine dolaze u pozorište Ljiljana Medaković, Branislav Kravljanac, Radomir Šobota, Aleksandra Kravljanac i Ognjenka Bijelić. A u sezoni 1951–52. dolaze Jovan Bulajić, Đorđe Pura, Ljubica Janićijević, Mila Ercegović, Janićije Mitrić, Nada i Petar Mitić… Glumački anasambl se i dalje menjao, tako da, listajući registre i dnevnike proba iz kasnijih godina, srećemo imena poznatog preminulog reditelja Nebojše Komadine, popularnog filmskog i televizijskog glumca Pavla Vuisića i još puno drugih.”
Nastojalo se da se u repertoaru neguju dela domaćih pisaca. Igralo je Narodno pozorište Pančevo, između ostalog, „Pokondirenu tikvu” i „Rodoljupce” od Jovana Sterije Popovića, „Zonu Zamfirovu” i „Pop Ćiru i pop Spiru” Stevana Sremca, „Podvalu” i „Dva cvancika” Milivoja Glišića, „Ožalošćenu porodicu“ i „Gospođu ministarku” Nušića, „Dunda Maroja” od Držića… Među strana dela, naravno, morala su biti uvrštena dela ruskih pisaca, ali i Molijer je prošao s „Tartifom” i „Učenim ženama”, kao i Šilerov komad „Spletka i ljubav”, pa i „Ana Kristi” od Judžina O’Nila. Najviše se možda pamtila „Koštana” Bore Stankovića, koja je doživela tri sezone. Publika ju je ispraćala ovacijama, a hvalio ju je i Dobrica Milutinović.
Ali ovi uzleti Narodnog pozorišta Pančevo beleženi su uglavnom u prvih nekoliko sezona. Sve do avgusta 1953. na njegovom čelu bio je Borislav Dečermić, ali potom na mesto direktora dolazi Đura Marinković, isti onaj pod čijim rukovodstvom će ga Narodni odbor ukinuti 28. februara 1956, pravdajući to i slabim umetničkim dometima. Kao da Đura s tim veze nije imao, pa ispada da je sam sebi presudio.
(Pančevac / Nevena Simendić)
100 GODINA MUZEJA Posetite izložbu “Akvizicije Narodnog muzeja Pančevo 1984-2023”
