Naš gost Ljubodrag Grujić, rođen u Pančevu 1976. godine, odrastao je na Kotežu 1 u lalinskoj porodici, s roditeljima, bakom i dekom, a detinjstvo mu je, pored nedeljnog rinflajša, obeležilo i vreme kada su se stare podele i različiti pogledi na istoriju već sudarali sa svetom koji je najavljivao kraj jedne države.

Osnovnu školu pohađao je na Sodari, da bi potom završio i pančevačku gimnaziju.

Studirao je anglistiku u Beogradu tokom sankcija i bombardovanja, radio kao profesor engleskog jezika, a zatim se sve ozbiljnije posvetio heraldici, veksilologiji, amblematici i simbolologiji.

Od 2006. godine njegov rad poprima profesionalni karakter, a posebno mesto zauzima posao na državnim obeležjima Srbije.

Tokom 2010. radio je na etalonu obeležja države i državnih zvaničnika, uključujući grafička rešenja grba, zastave i standarda i, kako kaže, izgled svih tih simbola rezultat je njegovog rada i dugotrajne borbe.

Danas živi i radi u Beogradu, gde se, kako kaže, bavi umetnošću koja pokušava da poveže prošlost i sadašnjost.

Do sada je izradio više od 5.000 radova, a njegovi klijenti dolaze i izvan Srbije.

Ipak, Pančevo je ostalo važan deo njegovog identiteta i stvaralaštva.

PANČEVAC: Kakvo je Pančevo vašeg detinjstva i koliko vas je ono odredilo?

Ljubodrag Grujić: Rođen sam u Pančevu i najpre sam živeo na Kotežu 1. Kada pomenem taj deo grada, odmah mi se vraćaju vrlo konkretne slike detinjstva – porodica, baka i deda, roditelji, ono vreme s kraja Titove vladavine i jedan sasvim drugačiji ritam života. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao sam kada sam već živeo na Sodari. Bio mi je bitan taj pogled na kej, šumu, pa čak i pogled prema Avalskom tornju. Važna mi je bila i Betonjerka, taj osećaj da ste istovremeno izdvojeni od grada, a opet potpuno njegov deo. Mislim da čovek često tek kasnije shvati koliko ga je prostor u kom je odrastao oblikovao. Kod mene je Pančevo svakako imalo veliki uticaj.

Vaše odrastanje obeležile su i različite porodične i društvene istorije.

– Detinjstvo sam provodio u porodici u kojoj su postojale različite istorije i različiti pogledi na svet. Jedan deda bio je partizan, drugi je bio, uslovno rečeno, rojalista, to jest klasični konzervativac. Istovremeno sam se školovao u sistemu vrednosti tadašnje Jugoslavije, a već sam bio svestan da taj sistem ide ka svom kraju i da postoje i drugačiji pogledi, simboli i tumačenja prošlosti. Pančevo je u tom smislu bilo veoma zanimljivo mesto za odrastanje. Imate građansku tradiciju, ratarsku tradiciju, različite istorijske slojeve, različite identitete. Sve to postoji jedno pored drugog.

Kako ste od studija engleskog jezika stigli do heraldike?

– Studirao sam anglistiku u Beogradu tokom sankcija i bombardovanja, delom iz ljubavi prema jeziku, a delom iz veoma praktičnog razloga – morao sam nekako da preživim. Radio sam po privatnim školama kao predavač engleskog, a zatim jedanaest godina kao profesor u srednjoj školi. Ali interesovanje za heraldiku postojalo je mnogo ranije. Još od dečačkih dana privlačili su me simboli, grbovi, zastave i način na koji društva njima predstavljaju sebe. S vremenom se to interesovanje povezalo sa umetnošću i proučavanjem društva. Tako sam došao do oblasti kojom se danas bavim profesionalno.

Foto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhiva

Šta sve obuhvata posao heraldičara?

– Heraldika se u užem smislu bavi grbovima. Zatim dolazi veksilologija, odnosno nauka o zastavama, a šire područje obuhvata amblematiku i simbolologiju. Mene najviše zanima upravo odnos između simbola, istorije, umetnosti i društva. Simbol nije samo crtež. On ima značenje koje ljudi u njega unose i kroz koje onda tumače stvarnost. Posebno mesto u vašem radu zauzima izrada državnih obeležja Srbije.

Kako je došlo do tog angažmana?

– Godinu 2006. uzimam kao početak svog ozbiljnog profesionalnog rada. Nekoliko godina kasnije dobio sam priliku da radim na etalonu obeležja države i državnih zvaničnika. To je bio veoma zahtevan posao. Kada kažem da je grafički izgled tih obeležja moje delo, ne mislim da je to nastalo preko noći ili da je bilo jednostavno. O svakoj liniji se razgovaralo i svaku je trebalo obrazložiti i odbraniti. Takav posao
podrazumeva veliko znanje, ali i mnogo strpljenja.

Koliko je teško bilo postići dogovor o izgledu državnih simbola?

– Veoma teško, jer simboli kod ljudi izazivaju snažne emocije. Svako ima neku svoju predstavu o tome kako bi državni simbol trebalo da izgleda. Jedni su imali primedbe na krunu, drugi na to što nije korišćeno neko ranije rešenje, treći su smatrali da grb treba drugačije grafički oblikovati. Bilo je mnogo različitih mišljenja. Meni je bilo važno da se napravi sistem koji je istorijski utemeljen, ali istovremeno funkcionalan i savremen. Smatrao sam da ne treba samo ponavljati prošlost, već iz nje uzeti ono što ima smisla za sadašnjost.

Deo tog rada nastao je upravo u Pančevu…

– Značilo mi je to veoma mnogo. Grb, zastava, standardi i druga državna obeležja na kojima sam radio nastajali su dok sam još bio veoma vezan za Pančevo. Moglo bi se reći da su iz ovog grada otišla u svet. To mi je jedan od razloga zbog kojih taj period i danas doživljavam kao deo svoje pančevačke priče.

Koliko ste do sada radova uradili?

– Trenutno sam na svom 5.490. radu. U jednom trenutku postalo je neophodno da sve to sistematizujem i napravim umetnički portfolio. To je veoma široko područje. Državni simboli predstavljaju samo mali deo onoga čime se bavim. Radim grbove porodica, institucija, organizacija, gradova i različitih klijenata. Veliki deo tog rada je na međunarodnom nivou. Na domaćem tržištu nema toliko klijenata za ovakvu vrstu umetnosti, dok je interesovanje u svetu mnogo veće.

Foto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhiva

Šta Vas i danas privlači toj umetnosti?

– Verovatno upravo činjenica da ona i dalje odoleva. Heraldika je vezana za istoriju, ali istovremeno mora da odgovori na potrebe sadašnjeg trenutka. Zanimljivo mi je da napravim nešto što će biti razumljivo i danas, ali što ima mogućnost da traje mnogo duže od nas. Kada pogledam neki svoj rad i pomislim: „Ovo je dobro urađeno i ovo može da traje”, onda znam da sam uradio ono što sam želeo. Možda bih svoju ideju o umetnosti najkraće mogao da nazovem „večnost u trenutku”.

Već desetak godina živite i radite u Beogradu.

– Život u glavnom gradu mi je doneo mnogo toga. Beograd je potpuno drugačija sredina i pruža mnogo više mogućnosti za rad kojim se bavim. Istovremeno, zanimljiv mi je odnos naše prestonice prema samoj sebi i prema ostatku Srbije. Tu postoji čitav niz različitih društvenih i kulturnih slojeva koji se prepliću. Meni je važno da u tom okruženju sačuvam sopstveni pogled na svet i da radim ono štosmatram važnim.

A kakav je danas Vaš odnos prema Pančevu?

– Nemam osećaj da sam zaista otišao. U Pančevo dolazim sa decom kad god obaveze dozvole, otprilike jednom u četrdesetak dana, mada bih voleo da je to češće. Kada sam u Beogradu, često uhvatim sebe da kažem „ovde, u Pančevu”, kao da sam i dalje tamo. Moje Pančevo se samo malo proširilo na brdovitije i uglavnom manje vetrovite predele.

U poslednjih nekoliko godina radite i na projektu koji nazivate svojom „kućom“, a koliko je Pančevo prisutno u tom projektu?

– Veoma mnogo. Već sedam godina intenzivno radim na tom projektu stvaranja i življenja sopstvene „kuće“, ne u arhitektonskom, već u širem smislu. Dok sam proučavao slojeve identiteta koji čine taj entitet, postajao sam sve svesniji koliko je Pančevo uticalo na moj način razmišljanja i na moj rad. Ja jesam deo ovog grada i to rado prihvatam.

Kako biste danas objasnili šta je za Vas Pančevo?

– Mislim da svako od nas ima svoje Pančevo. Ono postoji u našem sećanju, iskustvu i načinu na koji posmatramo svet. Kao što simboli postoje samo kroz značenje koje im čovek daje, tako i moje Pančevo postoji kroz ono što sam iz njega poneo. Čitavu stvarnost, na kraju, ljudski mozak obrađuje kroz simbole koje smo sami stvorili da bismo razumeli svet. Zato mi je važna jedna jednostavna misao: „Ko stvara simbole, stvara stvarnost”.

(Pančevac/J. Filipović)

Naš gost Radovan Đerić: Kadar sa emocijom vredi večnost