Naš gost Radovan Đerić: Kadar sa emocijom vredi večnost

Naš gost Radovan Đerić, poznatiji mnogima kao Đera, rođen je 1967. godine u Jaši Tomiću, a od sedme godine živi u Pančevu, gde je i danas.

Iako je veoma rano došao u grad, za sebe kaže da je u duši ostao „seosko dete”, jer su ga detinjstvo, letnji raspusti i bezbrižni dani provedeni u rodnom mestu trajno obeležili.

Danas je prepoznatljiv kao snimatelj, fotograf i autor dokumentarnih filmova koji beleže ljude, običaje, sudbine i specifične priče našeg podneblja.

Njegovi filmovi nagrađivani su na festivalima u zemlji i inostranstvu, a posebno mesto u njegovom stvaralaštvu zauzimaju priče o selu, običnom čoveku i emocijama koje često ostaju skrivene iza suvoparnih informacija.

Prvu značajniju nagradu za dokumentarni film dobio je 2005. godine na omoljičkom festivalu „Žisel” za ostvarenje „Prosto ko pasulj”.

Ovaj film je nagrađivan na više festivala, a Emir Kusturica je ovaj film uvrstio u stalnu projekciju na „Kusterdofu”.

Za dvadeset godina bavljenja dokumentarnim filmom, Đera je snimio više od 40 kratkih autorskih filmova, tri dokumentarna dugometražna filma, četiri etnološka, kao i još toliko serijala autorskih televizijskih emisija.

Radovan je radio dugo kao snimatelj na Radio-televiziji Pančevo, nakon čega je godinama zaposlen kao fotograf pančevačkog Narodnog muzuja, a već dugo sarađuje i s našim listom.

Foto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhiva

PANČEVAC: Još odmalena bilo je naznaka za bavljenje snimanjem…

RADOVAN ĐERIĆ: Iako sam vrlo rano došao u Pančevo, sa sedam godina, sebe i danas vidim kao seosko dete. Od prvog razreda osnovne škole živim u gradu, ali smo brat i ja jedva čekali kraj školske godine da odemo u Jašu Tomić. Tamo smo provodili celo leto – igrali se s decom, vozili bicikle, pecali, igrali fudbal, išli po poljima. To je bila potpuna sloboda. Grad smo doživljavali kao mesto gde moraš da budeš zbog škole. Što se snimanja tiče, prva ljubav je bila fotografija. Otac je imao foto-aparat koji nije koristio, pa sam ga ja prisvojio. Bio sam fasciniran time kako iz jednog klika nastaje fotografija. To mi je delovalo kao magija. Imao sam sedam ili osam godina kada sam počeo da fotografišem.

Život nije odmah krenuo u umetničkom pravcu…

– Nakon što sam završio Hemijsku školu, radio sam kao laboratorijski tehničar u „Azotari” i „Petrohemiji”. Međutim, to je trajalo kratko, do godinu i po dana. Brzo sam shvatio da to nije posao koji me ispunjava. Kada sam kasnije počeo da radim kao snimatelj, shvatio sam da sam se pronašao. To je bio posao koji sam doživljavao kao hobi. Nije mi bilo teško da radim po 10 ili 15 sati ako znam da će rezultat biti dobar.

Kako je došlo do rada na televiziji?

– U medije sam ušao potpuno slučajno. Moj prijatelj Dragan Hrnjez Krca, koji je radio kao tonac na TV Pančevo, predložio mi je da pokušam kao snimatelj. Rekao sam mu da ne znam ni kako kamera izgleda. Ipak, otišao sam i primili su nas nekoliko, ali bez plate dok ne naučimo posao. Bio sam asistent snimatelju Janu Matuhu, od koga sam mnogo naučio. Nosio sam stative, punio baterije, posmatrao i bukvalno krao zanat, jer tada nije bilo ni interneta, a kamoli veštačke inteligencije da mi pripomogne. Prva velika prilika došla je tokom protesta sredinom devedesetih. Niko nije želeo da snima demonstracije, a ja sam prihvatio. To je bilo prvo snimanje koje je emitovano na televiziji i ispostavilo se da sam posao odradio veoma dobro. Tada je sve krenulo ozbiljnije.

Otada je bilo je i zahtevnih kadrova i drugih trenutaka za pamćenje…

– Ima ih mnogo, a nekako se rado sećam snimanja dokumentarca o Studenici. Trebao mi je total manastira iz visine, a dronovi tada nisu postojali. Jedini način bio je da se popnem na brdo oko 500 metara iznad manastira, noseći tešku kameru i stativ. Penjanje je trajalo satima, a taj kadar je u filmu trajao desetak sekundi. Neko bi rekao da nije vredno truda, ali za mene jeste. Taj kadar je pokazao lepotu mesta i zbog toga je sve imalo smisla.

Na lokalnoj televiziji su posebno mesto imale emisije o selu…

– To mi je mnogo značilo, jer sam se na neki način tako vratio sebi. Dok su političke teme bile najcenjenije, meni su dodeljivali emisije o selu i poljoprivredi. Neki su to doživljavali kao manje važno, a meni je to bio pun pogodak. Radio sam kao snimatelj s kolegama Stankom Zengom i Draganom Vujačićem Vujom na emisijama „Seoska razglednica“ i „Je l’ rodilo“, koje su me dodatno približile selu, meštanima i njihovim pričama. Tu sam shvatio da me najviše zanimaju obični ljudi i njihove sudbine.

Tako je nastao i prvi dokumentarni film?

– Sve je počelo na manifestaciji „Slaninijada” u Kačarevu, kada sam snimao priču o čoveku koji je želeo da obori Ginisov rekord kuvajući ogromnu količinu pasulja. Napravili smo televizijski prilog, ali ja nisam bio zadovoljan. Nedostajala mi je emocija. Vratio sam se i nastavio da snimam ceo proces. Tek u montaži sam shvatio da prava priča nije u pasulju, već u mentalitetu ljudi koji sve komentarišu, a niko ne pomaže. Tako je nastao film „Prosto kao pasulj”.

To ostvarenje je donelo veliko priznanje?

– Poslao sam ga na „Kratki metar u Beogradu” bez velikih očekivanja. U konkurenciji je bilo više od 400 filmova, a moj je ušao među odabrane. Posle festivala pozvala me je novinarka „Politike” i rekla da su ona i Emir Kusturica gledali film i da smatraju da je bio najbolji. Legendarni režiser je poželeo da ga prikaže u Mećavniku. Naravno da mi je to mnogo značilo, naročito kada me je Kusta lično pozvao da me pita da li se slažem da emituje moj film u vreme kada sam se nalazio u punoj redakciji RTV-a Pančevo. Ja sam tako doživeo punu satisfakciju dok su kolege bile u neverici.

Foto: Privatna arhivaFoto: Privatna arhiva

Ipak, film o jednom delu Pančeva, Gornjem gradu, zauzima posebno mesto…

– „Selo u srcu grada”, film o pančevačkom naselju Margita, doneo mi je mnogo lepih trenutaka, kako u vreme samog snimanja, tako i kada su u pitanju priznanja. To je priča koja mi je veoma bliska jer sam i sam, kao što rekoh, vezan za seoski način života. U Margiti sam prepoznao duh koji sam voleo još od detinjstva – mirise, ljude, način života. Taj film je 2017. godine dobio nagradu za najbolji etno-film u Srbiji. Kasnije su usledile i brojne druge nagrade poput tri gran-prija na omoljičkom „Žiselu” ili pobede na makedonskom festivalu „Milton Manaki”.

Bilo je i pauza u radu, ali je nedavno došlo do povratka dokumentarcu…

– U međuvremenu sam shvatio koliko dokumentarni film traži vremena, energije i odricanja, a često ne donosi adekvatnu finansijsku satisfakciju. Napravio sam dužu pauzu. Kasnije sam, radeći kao fotograf za „Pančevac”, ponovo dobio inspiraciju zahvaljujući priči o psu s tri noge, kada sam s novinarom Jordanom Filipovićem pravio prilog o prihvatilištu za pse, zapravo o jednoj kuci na tri noge koju tamošnji zaposleni u šali zovu „neparica”, ali je svi apsolotno obožavaju. Ta priča me je vratila dokumentarnom filmu i pokazala mi da još uvek imam tu potrebu da beležim emocije. Pritom, nije izostala ni međunarodna nagrada na jednom prestižnom festivalu koji se održava u ruskom Kalinjingradu.

Šta je suština dobrog dokumentarca?

– Iskrenost. Ne možete na silu napraviti dobru priču. Ona mora sama da vam se otvori. Najvažnije je da čovek oseti emociju. Informacija se brzo zaboravi, ali emocija ostaje. Inače, sebe vidim kao dokumentaristu, a ako mi se u dokumentovanju dogodi umetnost, onda je to slučajnost ili božja intervencija. Poenta je da mi umetnost nije ni namera ni cilj, već samo beleženje sadašnjosti.

Iz svega navedenog proizilazi i životna poruka…

– Čovek treba da radi ono što voli. Ako posao doživljavate kao teret, onda ste na pogrešnom mestu. Ja sam imao sreću da pronađem posao koji me i posle toliko godina uzbuđuje kao prvog dana. A kada uspete da u nekoliko sekundi kadra sačuvate nečiji život, emociju ili uspomenu – onda znate da je sve vredelo.

(Pančevac/J. Filipović)

BONUS VIDEO