Dragan Bjelić, Branislav Ćurčin, Ivan Raković, Spiridion Efaplomatas, Dunja Halilović, Vesna Aleksić i Jasna Dizdarević Yizdil članovi su Medicinskog interventnog tima, koji postoji u okviru Organizacije za traganje i spasavanje. Nakon što su videli apokaliptične scene iz Turske posle raznornog zemljotresa 6. februara, za nešto manje od 24 sata uspeli su da se okupe, spakuju svu svoju opremu koju su godinama sticali, i krenu u volontersku spasilačku misiju.

Međutim, pri sletanju ih je zadesio manji peh kada su shvatili da se sva njihova oprema, među kojom su bili šatori, potrošni medicinski materijal i uniforme, zagubila. Sa velikom voljom i ručnim prtljagom nastavili su ka baznom kampu u blizini aerodroma gde su bili smešteni.

Pokrivalica/IN/MUPSrbije

„To je sada nepostojeći grad“

– Mi smo prvo sleteli u Adanu, to je grad koji je takođe bio pogođen zemljotresom, ali ne toliko. Odmah nakon sletanja njihovo ministarstvo za vanredne situacije i katastrofe nas je rasporedilo u Kahranmanmaraš, i vrlo brzo smo bili transportovani helikopterom i odmah smo išli na teren. Prva dva dana smo zapravo radili na zadacima pretrage. Utisak neki prvi kada smo videli taj grad, za koji slobodno mogu reći da je sada nepostojeći grad, to je jedno sivilo, to je tuga. Dok smo išli kolima do prvog mesta, koje ćemo pretraživati jeza nas je prošla kakva je to sila delovala i šta se to desilo – priča Dragan Bjelić, koji je inače i vođa ovog tima.

Kako kaže, bili su spremni da rade sve što treba, a to su i pokazali na delu.

– Imali smo misiju u nedelju gde je jedna ekipa utvrdila termalnom kamerom da se živa osoba nalazi pod ruševinama. Ceo dan je trajala ta spasilačka misija, na kraju se sve svelo na naš tim, koji je pristupio samoj ruševini, jer su svi ostali timovi procenjivali da nije bezbedno.

Dodaje da su oni bili jedini pored kolega iz Turske da uđu u ruševinu i da pokušaju da dopru do te osobe.

– Kolega i ja smo pristupili ruševini, bili smo dole oko 2 sata i na kraju smo došli do te osobe, ali nažalost ona nije bila živa. Imali smo veru i nadu, koja nas je gurala da ćemo izvući nekog živog, i prosto se nismo bojali. U glavi nam je samo bila ta osoba i mogućnost da je ona živa, i da je izvučemo – priseća se.

U tom momentu strah nije postojao, ali po izlasku iz ruševina usledio je još jedan jači zemljotres pri kome se urušio deo gde su oni bili pre samo nekoliko minuta. Tada mu je, kako priča, prošlo kroz glavu šta je sve moglo da se dogodi.

Vesna Aleksić i Dunja Halilović bile su zadužene za zbrinjavanje osoba za koje se očekivalo da će biti pronađene žive, kao i za zbrinjavanje njihovih članova i svih članova kampa, koji su se vraćali kući nakon pretrage i nakon rada na terenu. Sa njima je bila i Jasna Dizdarević Yizdil, koja je bila zadužena za prevođenje s obzirom na to da je komunikacija bila samo na turskom jeziku.

Printscreen/TW

Pomogli smo devojčici koja je bila u stanju sepse

– Najveći utisak koji nosim sa terena i čitave misije u Turskoj su majka i devojčica od sedam godina, koje su jednog dana došle do našeg kampa da zatraže pomoć. Devojčica je bila u veoma lošem stanju. Već pre samog zemljotresa imala je infekciju, i u toku čitave situacije, zbog hladnoće i uslova u kojima su se našle, njeno stanje je postajalo sve gore. Bila je u stanju sepse. Mi smo uspeli da je zbrinemo i da joj omogućimo transport do bolnice. I danas smo u kontaku sa njenom majkom i znamo da je devojčica dobro – priča Aleksićeva.

Slike i utisci koje su stekli tokom sedam dana boravka u Turskoj ostaće im duboko urezani u sećanju. Iako se trude, teško im je da rečima opišu ono što su zatekli na terenu.

Printscren/IN/MUP

Osetio se očaj, tuga, neprijatni mirisi koji su se širili gradom

– Slike koje smo videli pre nego što smo otišli nisu mogle toliko da opišu emocije, koje smo zapravo osetili na terenu. Osetio se očaj, tuga, neprijatni mirisi koji su se širili gradom. Sve je bilo sivo, tamno – kazala je.

Za preživelima i preminulima tragali su i danju i noću, a smene su nekada trajale i po 18 sati. Bili su svesni da je svaki sat, svaki minut veoma dragocen. Njihovu jaku volju i želju da što više pomognu primetile su i kolege iz turskog tima.

Printscreen/TW

„Da je još pet ovakvih Srba kao što ste vi, ne bi nam trebali drugi timovi“

– Posle par dana saradnje sa turskim spasiocilačkim timom u nekom neformalnom razgovoru su nas pohvalili i rekli da je još pet ovakvih Srba kao što ste vi, ne bi nam trebali drugi timovi – priseća se Bjelić.

Dodaje da su svima bili veoma simpatični, te kad ih vide samo su govorili „Srbistan, Srbistan“.

– Svi su se zahvaljivali, i čak u nekim momentima toliko su bili zahvalni, da je nama bilo neprijatno kolika je doza zahvalnosti turskog naroda što smo mi došli njima da pomognemo. Toliko su bili prema nama gostoprimljivi da jedino možemo mi njima da se zahvalimo na svemu tome – kaže on.

Po povratku kući na beogradskom aerodromu dočekao ih je prvi konzul ambasade Turske zajedno sa ostatkom njihove ekipe. Veliki aplauz i suze u očima.

Rođeni za ovakve stvari

– Kada se vratite u svoj dom i svoju državu gde je sve u redu, nekako budete srećni i ponosni što ste predstavljali svoju državu 2.000 kilometara od kuće. Teška vremena su nas naučila da moramo da radimo i da gradimo naš tim, koji je spreman da reaguje u svim vanrednim situacijama.

– Imali smo kovid, imamo sada ovo iskustvo iz Turske, sve su to ogromna iskustva na kojima gradimo jednu volontersku organizaciju, koja će biti spremna da sutra, u slučaju neke nesreće u Srbiji, bude spremna da pomogne građanima naše zemlje i da bude tu na prvoj liniji. Zaključak nakon našeg povratka iz Turske jeste da smo mi rođeni za ovakve stvari – kaže Dragan Bjelić, 25-godišnji student medicine.

(Pančevac/Blic)