Crno nebo nad Pančevom. Mrak u podne. Deluje nestvarno: ljudi uglavnom gledaju u trotoar ispred sebe žureći da pre kiše pobegnu kuda su krenuli – nervozni su, psi lutalice se kriju ispod klupa u parku, ptica nema u vazduhu… Atmosfera je nabubrila, kao da će da pukne. Oluja se sprema, a samo dan ranije bilo je sunčano, lepo vreme. Sve nas je više meteoropata.

Komšijska mala mesara, u nju stanovnik ulaza broj 4 ulazi skoro svaki dan. Duo zaposlenih ne menja se godinama: simpatična prodavačica i prilično natmuren mesar, uvek deluje odsutno, ali završava posao, vidi se da zna sa satarama i noževima. Uostalom, najvažnije je biti profi.

Pančevac bi da kupi ribić za čorbu i da furne kući da je sprema, ne treba mu još jedna prehlada. Mesar je pogledao u njega očekujući narudžbinu. Kada je čuo za šta komša želi meso, odsekao je parče od oko kile, stavio ga na veliku dasku i kazao da bi ga trebalo iseckati na kockice i da će on to vrlo rado učiniti…

Ne, ne, stop! Vratimo se na deo teksta gde stoji „mesar je pogledao u…”. Nije baš tako bilo: pogledao je kroz njega i nije ponudio seckanje na kockice, već je zapakovao onaj poveći komad i pružio ga komšiji. E, ovaj je, pošto je došao kući, shvatio da nema dovoljno dobre noževe i rešio da se vrati u mesaru dok se ne zatvori i da, usput, skokne do pošte i do radnje. Ispred mesare je bio pola sata pred njeno zatvaranje i, pošto je ušao, zamolio je mesara da umesto njega isecka meso – potrebni su mu sitni komadi, da se bolje i brže skuvaju. Dobio je: „To ste mogli da kažete odmah!” Potom je nož uz malu asistenciju mesara završio posao. Komša je zahvalio, ali verbalan odgovor nije dobio; mesar je malo nervozan, moguće je da je i on meteoropata. Stvar je izvadila prodavačica – uz ljubazan osmeh rekla je „nema na čemu”. Očigledno bolje podnosi nestabilno vreme od kolege, ali i od komše.

U pošti gužva osrednjeg gabarita. Ništa strašno, osim što jedna od radnica lupa pečate kao da hoće da probije sto! Nemoguće je čuti svoje misli! Žena ispred stanovnika ulaza broj 4 zapušila je jedno uvo, ne može da podnese tu buku. Delovala je kao da će da se sruši. Ni naš komša ne veruje koliko lupanje pečata može da bude glasno. Stigao je na red, pa mu je, budući da nije imao ispisane brojeve računa i iznose, veoma fina gospođa za šalterom kazala da može da joj ih izdiktira.
I – to je sve što je čuo! Lupanje pečata bilo je još brže i još glasnije, ili je tako delovalo zbog eha u velikoj prostoriji. Preostalo mu je da čita sa usana šalterske službenice; nije mu to baš najbolje išlo, pa ga je do’vatila nervoza, jedva je čekao da završi ovaj zadatak i da izađe iz pošte – zvuk je bio nesnosan.

Uspelo mu je to posle nekoliko minuta, a preostalo je još samo da ode do megamarketa u blizini i kupi omiljeni sok od paradajza. Flaše te sorte nije bilo u rafu, pa je zamolio prodavačicu da pogleda ima li je u magacinu. „Okej, odmah dolazim”, rekla mu je ona. Komša je stao pored vrata kroz koja je prošla i čekao. I čekao. I čekao… Posle pet minuta već je bio vrlo, vrlo nervozan, a posle deset, kada se prodavačica pojavila s punim rukama raznih proizvoda i bez soka od paradajza – besan! Samo je prošla pored njega i izgovorila: „Nema”.

On, bogami, tog dana nije imao sreće: napolju je pljuštalo i treba preći stotinak metara do ulaza broj 4, a biti koliko-toliko suv. Uspeo je u tome. Sad je samo trebalo da se popne peške do osmog sprata jer se pokvario lift. Uživancija, do kraja.
S. Trajković