GRAĐANSKA PROMATRAČNICA SINIŠE TRAJKOVIĆA Svi imamo istu misiju: da se zagledamo u svoja srca i tamo potražimo dobrotu u sebi. I pustimo je da nas preplavi
Građane Srbije, sve, posle dva masakra s početka maja ujedinila je bol. I tuga. Nema osobe koja sama sa sobom ili s nekom drugom dušom tu bol i tugu nije razmenila. I pustila suze da teku. Mnoge javne ličnosti, ali i komšije, prijatelji i sasvim slučajni, na ulici prepoznati, prolaznici, ovih dana izgovaraju da oni koji inače misle dijametralno suprotno od njih imaju ispruženu ruku.
E, postojanje tog svojevrsnog ujedinjenja, kao i suprotnosti mišljenja, govore isto: živimo u duboko podeljenoj zemlji, odnosno ključna reč je podela. Vreme je da se taj „ključ” promeni, a sva vrata otvara – dobrota.
Utisak nedelje je ono o čemu je u istoimenoj emisiji govorio Sofijin tata, Slobodan, otac jedne od devojčica ubijenih u OŠ „Vladislav Ribnikar”. Utisak decenije… Rekao je da empatija u ovom trenutku postoji i da želi da pokuša da probudi „svest ljudi, koja se već sada budi o tome da su podele nešto što nam ne treba i da je problem jako težak; niko nema rešenja i jako je teško živeti sa tim, ali vidim kod ljudi iskrenu želju kada me pogledaju u oči, koji su prestravljeni onim što vide i koji na ljudskom nivou reaguju na ovo; to prevazilazi uobičajene teme i dnevnopolitičke priče”. Kazao je i da „ovo mora biti javna stvar koja se tiče svih nas, ali ne na način stranaka ili partija, ovo je nešto što pogađa društvo na nivou samog našeg opstanka – ne tražim ni krivca, niti upirem prstom lično u ljude”.
Da, ovo je esencija dobrote.
Baš tako razmišlja i Igor, Tijanin tata, čija je ćerka mučki ubijena pre nekoliko godina. On kaže da nam je Slobodan „svima dao zadatak, da na ovu količinu ljubavi i dobrote, koju je on pružio nama, odgovorimo isto. Da svoje bližnje bolje razumemo, volimo i poštujemo. Ali ne samo bližnje. Samo dobrota i ljubav mogu zalečiti ovu veliku ranu i nasilje oko nas”.
Rekao je i da sve treba da krene od narodnih poslanika: „Napunite Skupštinu i sa najvećim poštovanjem u tišini i primerenim rečnikom razgovarajte o ovoj muci koja nas je snašla. Nama roditeljima stradale dece ne znači ništa što se besomučno vređate. Razgovarajte između sebe kako da ove tragedije predupredimo i sprečimo”.
Svi imamo istu misiju, koja nije teška: da pođemo od sebe, zagledamo se u svoja srca i tamo potražimo dobrotu u sebi. I pustimo je da nas preplavi.
(Pančevac)
