S MIHAJLOM JOVIĆEM NA ZAVRŠETKU MANDATA DIREKTORA MUZIČKE ŠKOLE: Domaćinsko ponašanje i poštovanje kolega ključ za uspeh

Bez prethodnog saznanja, ovaj razgovor s Mihajlom Jovićem upriličen je vrelog 18. jula, s višekratnim pomeranjem dogovorenog termina, u međuvremenu dok je Mihajlo skupljao papire za penziju koja je počela tog dana. Razgovor je bio dogovoren da bismo popričali o tome šta se činilo i učinilo u Muzičkoj školi prethodne sezone, a na kraju je to postao i omaž karijeri koja se završila četvorogodišnjim direktorovanjem u Muzičkoj školi „Jovan Bandur”, gde je Mihajlo godinama predavao gitaru, mandolinu, tamburu i kamernu muziku.

Ali život uz muziku se nastavlja, jer sada mu je sve vreme ovog sveta na raspolaganju, i za njegov Tamburaški orkestar, kao i za privatne časove s nekim novim učenicima, od kojih će, ne sumnjamo, neki dodati još pokoji trofej na broj veći od 400, koliko ih je do sada zajedno s njima pobrao na raznim takmičenjima. Biće vremena i za nove aranžmane. Sprema i koncert za gitaru i mandolinu sa svojom kćerkom Aleksandrom. U međuvremenu će osluškivati punoću zvuka nekog od instrumenata koje godinama izrađuje. Sete, kaže, nema, jer sve ide u svoje vreme.

– Uspeo sam da se u životu izborim za to da se bavim onim što volim i dok god budem mogao mentalno i fizički da se bavim muzikom, to ću i činiti. Ali uvek sam prihvatao svoje godine. Tako sam prihvatao i scenu na kojoj sam nastupao i govorio sam i svojim učenicima: dok sviramo i dok nam publika tapše, možemo malo da se pravimo važni, ali kada se zavesa spusti, taj fleš je završen.

– Bitno je to što sam bio učenik te škole, kao i moja deca, koja su završila Akademiju. Nisam je nikada svojatao, nego sam nastojao da se ponašam domaćinski. Kada sada razmislim, ne znam ni sam kako sam uspeo da sve to uradim. Možda je i hvaljenje, ali škola se za trideset godina nije pokrenula koliko je za te četiri. Veoma sam ponosam na to što smo otvorili četiri odeljenja, u Starčevu, Jabuci, Banatskom Novom Selu i Dolovu, i što smo omogućili i deci iz okoline grada muzičko obrazovanje u svom mestu i da se na taj način i produhove u ovoj eri šunda. Značajno je bilo i otvaranje Odseka za muzičku produkciju i dizajn zvuka, koji je, u stvari, unapređen teoretski odsek. Jako malo učenika se za njega prijavljivalo. Moguće je, da nije bilo sličnih snalaženja, da bismo ostali i bez srednje škole, jer nije bilo dovoljno đaka koji bi završavali osnovno obrazovanje. Ideja mi je bila da osnovna škola bude izuzetno velika, pa se broj učenika duplirao, a da onda iz te baze možemo da dobijemo kvalitetne muzičare za srednju školu.

– To sam uspeo pre svega na osnovu ušteda. U delovima, u kesi na potkrovlju, na primer, stajalo je čelo Adolfa Majera iz 19. veka koje je sigurno jedno od najboljih u državi. Filip Krumes je dve godine radio na reparaciji i fenomenalno je to obavio. Od 36 violina u upotrebi su bile samo tri-četiri. Sve smo ih popravili, nabavili delove: kordare, kobilice, žice, čivije, kutije. Isto smo uradili i s violama i čelima. I kontrabas smo popravili, a iz donacije smo nabavili i polovinku na kojoj mogu da sviraju manja deca. Kupili smo i tamburaški bas, koji nikada nismo imali. Reparirali smo šest koncertnih klavira kao da su novi, nabavili smo pijanino „Kawai”. Popravili smo četiri klavinove „jamaha” koje su deset godina stajale potpuno odbačene. Srce jedne škole i jesu klaviri zbog nastave za sve, a posebno za solo pevače, koji su ranije morali da pevaju uz raštimani instrument. Imamo sada i dva klarineta „Buffet”, od kojih je jedan bio donacija Neleta Karajlića i Stefana Milenkovića. Nabavili smo i malu hornu, obou, a prvi put i Ce-trubu. A svi ti instrumenti su vrhunskog kvaliteta.

Škola je sređena od podruma do krova. Ostalo je samo da se okreči nekoliko učionica. Uspeli samo da rešimo problem prokišnjavanja do kojeg je dolazilo zbog toga što izvodi za klime nisu imali opšivke, pa je nekoliko hiljada litara vode ulazilo u učionice. Promenjeno je dvadeset sedam krovnih prozora, kupljene su klime, kompjuteri… Mašine za ventilaciju u podrumu nisu radile, a trebalo je popraviti motore i prepovezati žice. Grad je sredio fasadu na zgradi, koja je pod zaštitom države.

– Prošle godine smo osvojili četrnaest prvih, devet drugih i osam trećih nagrada na republičkom takmičenju. I ja sam mislio da je to možda slučajnost jer smo bili jaki sa duvačima. Međutim, ove godine smo uzeli dvanaest prvih, šest drugih i pet trećih. U rangu smo škola kao što su „Mokranjac”, „Isidor Bajić”. Na Festivalu muzičkih škola Srbije zauzeli smo četvrto mesto u ekipi solista. Imamo, tvrdim, najbolje korepetitore u Srbiji. Tome je sigurno doprinelo poboljšanje uslova rada i atmosfere, kao i mlade nove stručne snage, zajedno sa starim vukovima profesorima. Važno je što su mnogi mladi muzičari koji su bili naši učenici počeli da rade u školi. A učenike to podstiče. Ja sam imao razne metode da to ostvarim. Na primer, neke od njih koji su bili veliki talenti, a nisu bili veliki radnici, ipak sam vodio na takmičenja. Verujte, mnogi od njih su se trgli i potom postali sjajni. Ali ne moraju svi koji upišu muzičku školu da osvajaju nagrade ili da postanu profesionalci, jer je put do toga dugačak. Bitno je da imamo i muzički obrazovanu publiku jer ko će nam slušati koncerte.

– U stvari sam prvo učio violinu, ali gitara je za mene uvek bila čarobni instrument. Njen zvuk me je opčinio. Naša muzička škola je prva imala i klasu gitare u Srbiji. Gitara je kao mali klavir. Ali je moju karijeru obeležilo i to što sam sebe posvetio promociji tambure kao našeg tradicionalnog instrumenta.

Mihajlo će ostati zabeležen u muzičkoj istoriji grada i po tome što je 1990. godine formirao Veliki tamburaški orkestar Radio Pančeva, s kojim je snimio oko 50 trajnih snimaka s pevačima starogradske muzike za RTS, da je vodio Tamburaški orkestar u KUD-u „Stanko Paunović”, da je osnovao Tamburaški orkestar Pančeva, s kojim je snimio CD „Srpski pesnici romantičari u starogradskoj muzici”, da je sarađivao s Nacionalnim ansamblom „Kolo”, kojem je u amanet ostavio sijaset aranžmana, da nastupa i da ima četiri snimljena CD-a sa orkestrom etno-muzike „Ognjen i prijatelji”, da je objavio udžbenike „Tambura A prim” i „Tambura E prim”, a s pokojnim Nenadom Gužvićem i „Tremolo”, „Mandolinu” i „Muzičko-didaktičke igre sa reedukacijom psihomotorike”, da ga je Grad 2011. proglasio za profesora godine i dodelio mu Novembarsku nagradu 2017, da je dobio više nagrada za uspehe u pedagogiji od Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu, da je pokrenuo takmičenje za tamburu i mandolinu „Maksa Popov”, da je autor nebrojenih aranžmana tradicionalne muzike, ali i da je obradio „Bitlse” za tambure…

Sada će imati više vremena da nastavi šta je započeo, ali i da sluša svoje omiljene radio-stanice „Nostalgiju”, „Karolinu” ili Radio Beograd 1 i 2, kao i klasičnu muziku i svog omiljenog Santanu. U planu je da se na repertoaru Tamburaškog orkestra na jesen nađu i „Shadows”, „Apache”, „Perfidia” i „Animals”.

Uvek napominje da ne bi uspeo toliko da postigne u Muzičkoj školi da nije imao dobre saradnike i kolege. Koliko oni to cene, pokazali su i dirljivim ispraćajem u penziju. Umesto stola za četvoro koji je očekivao da vidi, pošto ga je kćerka pozvala samo na porodičnu večeru, u „Šajci” ga je dočekalo oko 45 kolega. Izostali su skoro samo oni koji su imali obaveze. Na torti je bila nacrtana gitara i poruka da uživa u penziji s manje stresa. Valjda je to zaslužio i time što se, kako kaže, kao direktor setio i vratio dug profesorima Nenadu Miriću, Nikoli Grujevskom i Slavici Smiljanić, koji su zadužili muziku ovog grada, a koji su neprimetno otišli u penziju. Jer, ipak je lepo kada te se neko seti.

(Pančevac)