KAD JE CENTAR PANČEVA BIO U CENTRU GRADA: Lome se koplja za BIG i protiv njega, a niko ne razmišlja o strategiji odbrane pustog „centra grada”

Kuknjavi nikad kraja. Skoro da nema pomalo zaludnih razgovora za stolom neke od još preostalih kafana (bolje rečeno jedne ili dve) ili za stočićem u kafiću dok vas komšija za susednim stolom neprestano udara ili šašolji metalnom nogom stolice, a da se ne pomene to kako nam je „Aviv” (još se tako uobičajeno zove), to jest „Big”, uništio centar grada. A krivci su različiti, sve u skladu sa svetonazorima govornika.

Protivnici potrošačkog društva reći će da su za ekonomsku propast i radnji, i trgovina, i kafana, i salona u „starom jezgru Pančeva” krivi kupoholičari, iliti oni kojima je jedini smisao života u šopingovanju. Usput će se podsmevati patikama koje se raspadaju u roku od dva meseca, majicama koje se istegle posle jednog pranja ili pilećim krilcima koja zaudaraju na užeglo ulje posle višekratnog prženja u njemu.

„Građani” će pak tvrditi da je u pitanju „plebs koji se odasvud naselio i koji jeftinim krpicama prikriva svoj neukus”, nastavljajući pričom o kvalitetnoj robi koju bar oni nabavljaju po brendiranim buticima u Beogradu. Večiti „protivnici režima” vikaće na vlast koja je zapustila centar da bi „napunila džepove Izraelaca”, pametnog naroda koji zna kako da iskoristi budale i lopove kao što smo mi, dok na pitanja o tome koja vlast je kriva odgovaraju da tu nema razlike jer „svi su isti”. Ljubitelji teorije da sve teče i sve se menja, uz stalno podizanje naočara koje klize niz nos, držaće predavanja o tome da je u pitanju istorijska neminovnost u vezi s globalizacijom koja zorno pokazuje kako smo i mi neizostavni deo sveta. Ne tako daleko od njih su i vernici teorija zavera koji uglavljuju tužnu priču o pocepanom i ishabanom centru grada u dobro osmišljeni koncept onih koji bi da nas kontrolišu.

Ali pored svih njih uvek će tu sedeti i poneki zagovornik tolerancije, pomiritelj, kome se bar može oprostiti zato što ne laže da u „Aviv” iliti „Big” redovno ide. Boriće se za razumevanje svih koji kao na ćabu idu u „sjajni šoping-centar” jer tamo mogu da nađu sve što im treba. Na odgovore da je sve to bofl i da, eto, baš neko baš tamo baš juče nije uspeo ništa da nađe, ne odustaju. Zazivaju u pomoć parking kojeg tamo stalno ima, a još je i besplatan, za razliku od centra grada gde nas deru. Tu baš protivargumenta i nema, ali protivnici se smeju i prepričavaju potom kako su baš tamo neki dan platili jedno pivo 360 dinara, za šta su mogli da klopaju i da popiju dva piva u centru. Ismevaju i „đevojke” iz nekih omanjih mesta u susedstvu našeg „velikog grada”, koje se petkom lickaju celo popodne kako bi se uveče prikazale u „tem ’Aviv parkuֹ’”. A tek „nabildovani bilmezi” koji turiraju motore automobila pozajmljenih od tata! Pomiritelji onda viču da su to mladi ljudi i da je naše vreme bilo drugačije i da treba da se setimo šta su nama sve roditelji drobili.

Na red onda dolazi i Pančevački karneval. Te na šta on liči od kada je tamo stisnut između montažnih zgrada, te da nema više tancovanja čitavog grada uz ritam sambe, te da gradovi karnevala ne prave takve fešte u trgovačkim centrima… „A zašto je onda pun?!”, dolazi s druge strane. „A što moraš da platiš za sto i 10.000 dinara, popio – ne popio, dok si u centru bar mogao da se uzdaš u čekanje i brzinu da bi zauzeo bar stolicu za vreme karnevala. I zašto tamo ne daju ni da fotografišeš? Prodali smo svoju zemlju!” Niko ne odustaje. A gde je tu još priča o jadnim radnicima po prodavnicama koji rade i po šest dana, a bogami i čitavu sedmicu, za sitnu kintu jer drugde posla nemaju, o gazdama tržnog centra koji vlasnike trgovina kontrolišu koliki im je promet. Ne valja ni premalo ni premnogo. Manji broj mušterija znači da letiš, mnogo potrošača znači povećanje zakupnine. „Ali gde i šta da kupiš?!”, vapi za sve to vreme pomiritelj.

Na kraju rasprave u kojoj niko ne odustaje sećanje neminovno odlazi u sedamdesete ili osamdesete prošlog veka. U vreme kada se u kupovinu išlo samo u „Trgoproduktove” prodavnice, među kojima su najomiljenije među decom bile „velika” i „mala” robna kuća, jer si uvek mogao da iskamčiš još nešto pored neophodnog kaputa koji se nabavljao jednom u dve ili tri godine. Prodavci čike, ne tako retko sa ulaštenim brčićima i u obaveznim plavim radnim uniformama, deklamovali su sastav najboljih engleskih štofova dok su uz topli potmuli zvuk nabacivali trube jednu preko druge. Mame su kod našminkanih teta s trajnim frizurama birale kišobrane čiji se mehanizmi nikada nisu kvarili. Cipele su bile skoro nepoderive. Pored „Jugotona” na spratu one „velike” robne kuće još su se jedino prodavale i ploče. „Gvožđar” nam je bio najdosadniji, ali, koliko me sećanje služi, nije bilo ničega što moj otac nije mogao tamo da pronađe. Malo kasnije, krajem osamdesetih, jedina konkurencija su bile „Robne kuće Beograd”, u koje je stizala roba iz celog sveta. Iz tog perioda ostale su u mojoj familiji čaše, iz kojih se još i danas pije, i servis iz Španije, iz kojeg se još i danas jede.

Sada, hteo – ne hteo, ako želiš da nabaviš nešto više od cigareta i dezodoransa, put pod noge, pa u „Big”. Svakom vremenu svoje, sve do prve rasprave, jer posle kukanja na vreme jedna od obaveznih tema je i propast centra grada.

A niko da se seti kako su to rešili neki koji su našu priču već prošli. Jer tržni centri su usud urbanog života na Zapadu. Centri gradova pripali su zanatima, prostorima za mikro kulturna dešavanja, kafanama sa šmekom i s nazivima koji dižu ponos lokalnog stanovništva jer pripadaju velikoj lokalnoj tradiciji.

Godine 2011. na prostoru nekadašnjeg „Trudbenika”, koji su na nesreću zadesile privatizacija i otimačina, beše otvorena „šoping oaza”, kako mediji prenošahu reči „pi-arova”, to jest prvi ritejl park u Srbiji, a zvaše se „Aviv park”. Kako novinari dalje prenošahu reči „pi-arova”, beše to „novi koncept kupovine – na otvorenom, u zelenilu, s brojnim pratećim sadržajima za celu porodicu”. A gde god se okreneš, „sve robne marke poznatih međunarodnih i domaćih proizvođača s cenama prihvatljivijim široj ciljnoj grupi potrošača”. A tu bejaše i „kutak za odmor i razonodu dece i odraslih, hipermarket za nedeljnu porodičnu kupovinu, restorani i kafići i parking”.

Jedina falinka beše u tome što su svečano otvaranje parka osujetili seljaci na traktorima koji su našli baš tad da se bune kô da su alavi za tom cenom kukuruza.

A onda, godine 2019, beše to negde u maju, kako isti oni novinari prenošahu reči „pi-arova”, „na radost mnogobrojnih stanovnika i posetilaca Pančeva, popularni tržni centar ’Aviv park’ Pančevo postaće deo velike porodice šoping-centara ’Big’ u Srbiji”. Uslediše tu, bogme, „sjajne aktivnosti”. Program je vodila „popularna” Sanja Marinković, pevali su oni iz „Leksington benda”, a jedan koji je došao na proslavu dobio je i automobil. Rekoše oni tada da se taj „Big”, koji nasledi „Aviv”, nalazi „u samom srcu grada”. Al’ je svet mali, a nekad „srce grada” bilo od Tamiša do Slavine.

(N. Simendić)