Mlada Kineskinja Ana Guo (20) je jedna od retkih koja ima dve porodice – kinesku i srpsku. Naime, nju su biološki roditelji Šao i Pei Ven dali na čuvanje porodici Stojković iz sela Oraovica kod Leskovca kada je imala svega četiri meseca.

Iako je ostanak kod srpskih roditelja trebalo da bude na određeno vreme, Ana je zauvek ostala i postala prava Srpkinja. Kaže da gde god da se pojavi, izaziva oduševljenje jer govori srpski jezik tečno kao i mi, dok kineskim ne barata najbolje, zbog čega je upisala privatne časove.

Biološka porodica mlade Srpkinje kineskog porekla (ili Kineskinje srpskog porekla) Ane Guo Stojković došla je u Srbiju 1999. godine kako bi pokrenula privatan biznis.

Odlučili su da centar njihovog poslovanja bude Leskovac i posao im je krenuo vrlo dobro. Upoznali su puno naših ljudi, sa nekima se sprijateljili, pa čak postali i kućni prijatelji.
A onda se 2004. godine rodila beba Ana. Njeni roditelji nastavili su sa biznisom, ali kako su non-stop bili zauzeti i živeli na relaciji Leskovac-Kina, odlučili su da svoju četvoromesečnu bebu daju na čuvanje svojim prijateljima Srbima, porodici Stojković.

Ana, ta kinesko-srpska beba, sada je dvadesetogodišnjakinja aa kako je izgledao njen život u Leskovcu i zašto je bila voljena sa svih strana.

„Pretpostavljam da su moji biološki roditelji imali poverenja u moje srpske roditelje. Posebno su Stojkovići bili oduševljeni činjenicom da će dobiti žensko dete jer imaju tri sina. Tako da sam prešla u njihove ruke, kao na nekoliko dana, pa nedelja, pa meseci… Na kraju ostadoh kod njih ceo moj život“, kaže Ana na početku razgovora.

Dodaje da se njen život odvijao potpuno spontano i neplanirano.

„Sve se dogodilo nekako spontano. Moji biološki roditelji su pre nekoliko godina imali u planu da me dovedu u Beograd, a onda da odemo u Kinu kako bih naučila jezik, ali ja u tom trenutku nisam bila zainteresovana i ostala sam u Srbiji. Ipak sam se navikla na ovaj život i nisam spremna da ga menjam“, bila je jasna ona.

Njeni srpski roditelji učili su je pravim srpskim vrednostima i običajima, a Ana je, podrazumeva se, progovorila srpski jezik. Kineski ne zna, te je zbog toga upisala privatne časove, kako bi lakše mogla da se sporazumeva sa porodicom u Kini.

„To je svima čudno i smešno. Meni je srpski kao maternji jezik, iako mi je kineski maternji jezik, ali ga tek učim. Čak je i meni smešno i simpatično. Ali je nekako prirodno da znam srpski pošto sam odrastala u srpskoj porodici“.

Kaže da je imala sreće što je oduvek bila okružena dobrim ljudima i što nikada nije osetila da je drugačija od drugih, a posebnu ljubav imala je od svoje braće Mladena, Nikole i Lazara.

„Svi su me gledali kao da sam Srpkinja. Moja porodica me nije odvajala od braće, bili smo jednaki svi. Mama Slađa se često našali kako je mene više čuvala nego moju braću. Braća me vole, ja sam najmlađa i mezimica, što je i normalno s obzirom da su mnogo stariji od mene. Ja sam u potpunosti prilagođena srpskoj kulturi i ne razlikujem se od drugih, sem po fizičkom izgledu. Ali bez obzira na to, prijatelji me ne odvajaju, za njih sam ja njihova i često se našale i kažu: ‘Ti si naša’, kaže ponosna Ana.

Deca u školi je obožavala
I drugarima u školi Ana je bila najzanimljivija jer – priča srpski, a izgleda kao Kineskinja.

„Voleli su me svi, družili smo se. Ako neko nije znao ko sam ja, govorili su: ‘To je ona mala Kineskinja’. Zaista nije bilo nikakvih problema“.

Njeni biološki roditelji i dalje žive na relaciji Srbija-Kina. S njima je u svakodnevnom kontaktu, a prvi put je bila u Kini prošle godine.

„Jako mi se dopada Kina, to mi je bio pozitivan šok i i jako lepo iskustvo, ali za sada bih radije otišla tamo turistički nego da živim zauvek. Ali imam u planu da tamo upišem master studije. Nikad se ne zna, možda i ostanem tamo da usavršim jezik, možda se vratim u Srbiju, a možda me život nanese skroz na drugu stranu“.

Posle gimnazije u Leskovcu, Ana je otišla u Beograd na studiranje. Obe porodice učestvuju u njenom školovanju, a najvažnije je, kaže, da se svi međusobno podržavaju i poštuju.

Što se tiče kolega na Fakultetu organizacionih nauka na kom je prva godina, Ana im je definitivno „omiljena Srpkinja“.

„Na fakultetu ima dosta stranaca, oni uglavnom ne znaju srpski jezik, zato su mene svi gledali kao i ostale srpske studente jer odlično govorim jezik. Deluje mi da sam i za profesore prijatno iznenađenje jer možemo da se sporazumevamo. A i meni je lakše, nema šta“.

Rado ide u rodnu Oraovicu
Kad god ima vremena, Ana se trudi da ode u svoje rodno selo Oraovica i da bude sa svojom porodicom.

„Sada je ispitni rok tako da nisam išla prethodnih vikenda, ali hoću čim položim ispite. Svakako, volim da odem kod svojih, prija mi. Ali i u Beogradu mi je lepo s obzirom da mi biološka mama trenutno živi ovde, pa se sada nekako češće viđam s njom nego sa mamom Slađom“, priča Ana.

Ana, inače, ima i dve rođene sestre od bioloških roditelja. One žive u Kini i sa njima je često u kontaktu putem društvenih mreža.

„Moje sestre Čin Ćin i Čin Ven su starije od mene, ali se čujemo, posećujemo… Prijaju mi jer mi govore o Kini, tamošnjoj kulturi i običajima…Lepo je imati dve porodice, toliko različite, a opet pune ljubavi“, kaže naša sagovornica.

(RTS)

VUKOVCI NA OKUPU: Spoj mladosti i pameti