Novembar i decembar u južnom Banatu tradicionalno mirišu na dimljeno meso, čvarke i topljenu mast, ali zimska jutra sve ređe odzvanjaju poznatim zvucima svinjokolja.

Nekada je u Opovu, Barandi, Sakulama i Sefkerinu bilo nezamislivo domaćinstvo bez punih obora, a uzgoj svinja predstavljao je oslonac kućnog budžeta i prehrambene sigurnosti. Danas, ekonomska računica, skupa hrana za stoku i promena načina života uzimaju svoj danak, piše Glas Opova.

Zvanična statistika pokazuje da je Srbija u poslednjoj deceniji izgubila preko milion svinja, što se jasno oslikava i u našim selima gde su mnogi obori odavno zarasli u korov, a tradicija se održava samo kod najupornijih domaćina.

Za one koji su ipak sačuvali tradiciju i odluče da u svom dvorištu organizuju svinjokolj, zakon propisuje jasna pravila koja se moraju poštovati, iako se sve dešava unutar privatnog poseda.

Prema važećem Zakonu o dobrobiti životinja Republike Srbije, domaćin je u strogoj obavezi da obezbedi stručno omamljivanje životinje pre samog čina klanja, kako bi se bol i patnja sveli na minimum. Takođe, meso dobijeno na ovaj način namenjeno je isključivo za lične potrebe domaćinstva i zakonski je potpuno zabranjeno stavljati ga u promet ili prodavati. Najvažnija obaveza domaćina, koja je ujedno i apsolutni zdravstveni imperativ, jeste obavezni veterinarski pregled uzoraka mesa na prisustvo parazita trihinele pre bilo kakve konzumacije ili sušenja.

Iako su zakonske odredbe jasne, praksa na terenu često oslikava sudar starih navika i modernih propisa. Pregled mesa na trihinelu se u opovačkoj opštini masovno poštuje, jer su građani duboko svesni fatalnih posledica koje ovaj parazit može ostaviti po zdravlje njihovih porodica. Sa druge strane, zakonska obaveza prethodnog omamljivanja životinje često ostaje mrtvo slovo na papiru. U tradicionalnim seoskim uslovima, svinjokolj se i dalje mahom sprovodi na starinski način, a veterinarske inspekcije retko imaju kapaciteta ili namere da tokom vikenda obilaze privatna dvorišta kako bi kontrolisale sam čin klanja, ostavljajući ovaj aspekt zakona više kao slovo na papiru nego kao strogo sankcionisano pravilo.

Ukoliko pogledamo preko granice i uporedimo našu situaciju sa zakonodavstvom Evropske unije, na primeru susedne Hrvatske jasno vidimo u kom pravcu će se domaći propisi neminovno kretati. U Hrvatskoj je klanje svinja u sopstvenom domaćinstvu i dalje dozvoljeno, ali pod drastično strožim nadzorom. Svako dvorište u kojem se drže svinje mora biti zvanično registrovano, a životinje moraju biti evidentirane. Zbog strogih biosigurnosnih mera i aktuelne borbe protiv afričke kuge svinja, hrvatski propisi u pojedinim zonama nalažu da se klanje mora prijaviti nadležnima najmanje 48 sati unapred, uz obavezni klinički pregled svinje od strane veterinara najkasnije 24 sata pre samog čina. Evropske direktive o dobrobiti životinja se tamo striktno primenjuju, a omamljivanje je apsolutni preduslov bez kojeg se ne sme početi posao, uz izuzetno visoke novčane kazne za prekršioce.

Na kraju, postavlja se pitanje opstanka ove duboko ukorenjene banatske tradicije. Nisu samo stroža zakonska pravila i evropski standardi ono što preti da ugasi vatre pod oranijama u našem kraju. Matematika je postala neumoljiva, te je mnogima danas jeftinije i jednostavnije da meso kupe u mesari nego da mesecima tove svinju. Svinjokolj polako prestaje da bude ekonomska nužnost i sve više postaje tek nostalgični kulturni ritual koji se bori za opstanak između surovih tržišnih uslova, demografskog pražnjenja sela i zakona koji nam tek dolaze.

(Glas Opova)