Cvetna ulica pripada teritoriji Mesne zajednice Gornji grad. Pod ovim nazivom postoji od 2003. godine, a prostire se od Jabučkog puta do Ribarske ulice.
***
Veliki srpski prirodnjak Josif Pančić 1873. godine piše o bosiljku: „Ovo je biljka našem narodu osim mnogih drugih, koje su rasta viđenijeg, cveta i mirisa lepšeg, najmilija, čemu će zar biti uzrok taj, što bosiljak prati Srbina kroz sve ozbiljne prilike u životu: od rođenja, gde se mladencu kita bosioka u osvećenoj vodi do uzglavlja meće, do smrti, gde mu sestrina ili boleće koje srodnice ruka, struk bosioka na grob posadi…”
Tačnost ovih navoda vidimo u običajima koji su se do danas zadržali u pojedinim krajevima Srbije. Postoji običaj da se od bosiljka novorođenčetu pravi krst na čelu, a odsečeni pramen dečje kosice čuva upleten u bosiljak. Tkaninica kojom se opasuje mlada pri udaji kiti se bosiljkom na tri mesta. U nekim krajevima postojala je kapa, takozvani smiljevac, koja se plela od smilja i bosiljka (veoma je česta veza ovih dveju biljaka), a koju je mlada morala da nosi četrdeset dana po venčanju.
O bosiljku je puno pisao Veselin Čajkanović, prvi srpski istoričar vere i čovek koji je proučavao srpske običaje, tradiciju i verovanja. Srbi bosiljak smatraju božjim cvetom, pa se odomaćio običaj da se u baštama prvo seje bosiljak, pa tek potom drugo bilje. U vreme haranja kuge i drugih zaraznih bolesti na sofri je moralo biti bosiljka. Prilikom oranja volovi i jaram kitili su se bosiljkom. Na Božić i na krsnu slavu bosiljkom se kite izvori. Njime se kite ikone. Bosiljkom se kadi obična voda za piće, a mnogo je značajniji obred svećenja vodice. Naime, na Bogojavljenje se u vodu, koja se jutrom donosi sa izvora, stavlja grančica suvog bosiljka. Ova vodica se čuva i kasnije u mnogim prilikama koristi za svećenje. Njome se kadi (korišćenjem bosiljkače, to jest grančice bosiljka), ona se koristi za umivanje, za kupanje porodilja, novorođenčadi, slabih i bolesnih. Na Uskrs su se ovom vodom obredno umivala sva deca u kući, da budu zdrava i jaka. Na Đurđevdan su čobani kvasili i kadili ovce bogojavljenskom vodicom, a lovci prali ruke radi dobrog ulova.
Mnogi običaji vezani su za kult mrtvih. Kad neko izdahne, u ruke mu se stavlja struk bosiljka. Na groblje, na odar nosi se bosiljak. O Duhovima se grančicama kite krstače, a na Zadušnice je obavezan na sofri. Jedna od legendi kaže da u raju ima najviše bosiljka, te da u dobrog čoveka duša na bosiljak miriše.
Bosiljak nije naša biljka. Vodi poreklo iz Indije, gde se vrsta Ocimum sanctum – indijski naziv je tulsi (tulasi) – posebno ceni i gaji.
Zvanični naučni naziv biljke je Ocimum basilicum i potiče od grčkih reči okimon, izvedeno od ozein – mirisati, i basileus – vladar, što bi u prevodu značilo vladar mirisa. U našim krajevima nazivaju ga i ovim imenima: bažilek, basilak, boselak, vasleđen, fasliđan, mislođin, murtela. Kod nas se uspešno gaji, a prepoznatljiv je i na neki način zaštitni znak kulture, običaja i kulinarstva Sredozemlja.
Bosiljak je jednogodišnja biljka, visine 30–50 centimetara. Stabljike su busenasto razgranate, najčešće gole. Listovi su jajasti do gotovo rombični, na vrhu zašiljeni, po obodu grubo nazubljeni, zeleni do modroljubičasti. Cvetovi su žućkasti, beli, ili ružičaste boje, složeni pazušno u prividne pršljenove. Čitava biljka ima prijatan, balsamičan miris. Drogu (biljni lekoviti deo) čini nadzemni deo biljke u cvetu – Bacilici herba. Sadrži do jedan odsto etarskog ulja čiji su glavni sastojci metilkavikol (estragol), linalol, eugenol i cineol. Nadalje, sadrži flavonoide, tanine, saponozide. Deluje kao karminativ i stomahik (olakšava varenje) i blagi sedativ (sredstvo za umirenje). Zbog antiseptičnog svojstva koristi se kod upala i zaraza disajnih puteva, te kod želudačnih tegoba, a naročito za stišavanje stomačnih grčeva.
Jedna hrišćanska legenda kaže da je bosiljak prvi put nikao na Golgoti, na mestu gde je Isus razapet. A opet, jedna druga legenda veli da je bosiljak Bogorodičin najmiliji cvetak. Ovakva predanja veoma su snažna u grčkoj crkvi i u grčkom narodu, gde je bosiljak u potpunosti posvećen Bogorodici, tako da nema manastira, crkve ili praznika posvećenog Devici Mariji a da nisu ukrašeni bosiljkom.
