Tri godine nije izlazila iz kuće, inateći se zbog očeve odluke da studira „nešto konkretno”, umesto da se „zaluđuje”. Tri godine je odbijala da razgovara, dokazujući da njena ljubav prema slikarstvu nije hir. Tri godine je provela u samoći i tišini, među svojim crtežima i snovima. I dobila je bitku! Otac Jovan je, na majčino insistiranje, popustio i dozvolio joj da krene putem kojim je želela. Zora Petrović je postala slikarka. I to jedna od naših najznačajnijih ekspresionista, pisale su 2015. „Večernje novosti”.
Rođena je 17. maja 1894. godine u banatskom mestu Dobrici, u trgovačkoj porodici koja se često selila. Osnovnu školu je završila u rodnom mestu, gimnaziju u Novoj Gradiški, a dalje obrazovanje stekla je u Pančevu. Od nje se očekivalo da krene očevim stopama, jer bi tako porodična profesija imala svetlu budućnost. Međutim, Zora nije imala trgovačkih ambicija, videla je sebe u svetu umetnosti i slika. Srušila je očeve iluzije, izborivši se za svoje. Uspela je da, uz njegov blagoslov, 1912. godine ode u Beograd i upiše Umetničko-zanatsku školu. Profesori Marko Murat i Rista Vukanović pomogli su joj da za kratko vreme napreduje, ali pošto je izbio Prvi svetski rat, morala je da prekine školovanje. Dobar deo vremena provela je u Budimpešti, učeći zanat od slikara Lajoša Deaka Ebnera, a potom u Nađbanji kod profesora Ištvana Retija. Vratila se u zemlju 1919.
Čim je 1920. godine diplomirala u Beogradu, dobila je posao u struci i posvećeno mu se predavala naredne tri decenije. Imala je dovoljno vremena i volje da se po završetku radnog dana sakrije u svoj atelje i stvara. A to se nije promenilo ni posle 1951, kada je izabrana za redovnog profesora Akademije likovnih umetnosti. Prvi put je izlagala u Somboru 1921. Talenat i upornost mlade slikarke bili su rano prepoznati, pa je 1924. nagrađena Ordenom Svetog Save petog stepena.
Važno mesto u njenom profesionalnom životu zauzima 1925. godina, kada odlazi na jednogodišnje usavršavanje u Pariz kod profesora Andrea Lota. Kroz njegov atelje su prošli mnogi veliki slikari, a njegov uticaj se kasnije osećao i u njenim delima. Sve što je naučila u gradu na Seni, stručnjaci su prepoznali na njenoj prvoj samostalnoj izložbi u Beogradu dve godine kasnije. Kada je 1934. stigla i do treće samostalne izložbe, reči hvale bile su izražajne i glasne.
– Zora je poet cveća i veliki slikar – izjavila je Isidora Sekulić, koja je otvorila izložbu.
Volela je da slika portrete, unosi šumske tonove, motive seljanki, žena u narodnim nošnjama… U to vreme je već bila istaknuta zvezda našeg slikarstva, što je potvrđeno i zvanično, pošto je 1937. dobila diplomu srebrne medalje povodom izlaganja u Paviljonu Kraljevine Jugoslavije u Parizu. Nije je zaobišla ni Oktobarska nagrada grada Beograda 1955, niti Orden rada sa crvenom zastavom tri godine kasnije.
Interesantan je bio odnos Zore Petrović i Pavla Beljanskog, diplomate i kolekcionara, čije portrete je naslikala. Njihova priča datira iz 1937. godine, kada je on kao savetnik u Kraljevskom poslanstvu u Rimu posredovao u organizovanju Izložbe jugoslovenskih umetnika. Govorilo se da on ima više sluha za slikarstvo od najvećih stručnjaka. Tada ju je prepoznao kao jedinu slikarku koja zavređuje ozbiljnu pažnju. Beljanski je rimskoj publici pokazao tri njena dela i jedno kupio za ličnu zbirku. I tako je čuvena Rimska izložba označila početak njihovog velikog prijateljstva. Družili su se intenzivno tokom Drugog svetskog rata, kada je Pavle obilazio njen atelje, gde su razgovarali, a ona radila njegove portrete. Uvek kada bi imao neku dilemu u vezi s kupovinom slika, savetovao bi se sa svojom prijateljicom. I veoma je cenio Zorin rad, naglašavajući joj koliko je sazrela posle rata, pa je najbolja dela počeo da izdvaja za svoju spomen-zbirku u Novom Sadu, stigavši do četrnaest slika.
Oboje ih je nadahnula knjiga „Lazarica ili Boj na Kosovu – narodna epopeja u 24 pesme”, pa su razgovarali o njenom sledećem poduhvatu „Oj davori, ti Kosovo ravno”, dogovarali se, skicirali ga… Zora, međutim, nije stigla da završi ciklus. Preminula je 25. maja 1962. u Beogradu. Pavle Beljanski, s kojim je velika slikarka do kraja ostala na „vi”, bio je uz nju i tokom teške bolesti. Kasnije je govorio o njihovom poslednjem, veoma dirljivom susretu u bolnici, pred operaciju koju nije preživela.
Jedna od naših najvećih umetnica sahranjena je u Pančevu.

(Pančevac)