DIREKTOR OŠ DOSITEJ OBRADOVIĆ U OMOLJICI Ristić: Sada je trenutak za spiskove ljubavi! Život mora da pobedi sve tragedije

Jedan od direktora škola koji na svim pitanjima iz svog delokruga, pa i na onim koja se tiču bezbednosti, veoma ozbiljno, predano i dubinski rade, prema mnogim mišljenjima, jeste Vladimir Ristić iz omoljičke škole „Dositej Obradović”.

Nakon svega on poručuje da je poslednji trenutak da se stane na put spiskovima mržnje i deci na sve načine pomogne da naprave spiskove ljubavi.

Vladimir Ristić je bio i među onima koji su se upisali u knjigu žalosti u školi na Vračaru, gde je prošle srede stradalo osmoro dece i čuvar, i tako odali počast žrtvama tog zločina bez presedana.

– Imao sam potrebu da na neki način osvetlim sebi stvarnost, da budem na mestu gde se odigrala ta velika tragedija i izrazim saučešće i svoju bol. Nisam mogao ni da zamislim da ću tu bol osetiti u tolikom intenzitetu, i to već kada sam se našao na ulazu u tu školu, gde sam video ne samo lica stradalih nego svih đaka, kao i onih s kojima svakodnevno prolazim stvarnost obrazovnog sistema. Na ulazu se našla i direktorka, skrhana od bola, kojoj sam preneo saučešće u svoje ime i u ime svojih kolega. Kao čoveka i nekoga ko mora sutradan ponovo da uđe u školu, zadesila me je ogromna tuga, do te mere da, iako sam kao čovek mnogo toga teškog prošao, nisam mogao ni da zamislim tu gromoglasnu tišinu koja je izbijala iz tih stotina ljudi. I dovoljna je bila slika sa umrlicama na ulazu, kao nešto što nikako nije prirodno, a na licima svih tih kolega i svih drugih video sam veliki strah i milion pitanja – priča Ristić.

Ovaj pedagog ističe da sada preostaje besomučno traganje za nekim smislom u ovom besmilu, koji će ostati kao opomena, a deci treba pokazati putokaze kako da budu borci za lepotu i protiv svih tih ružnih stvari.

– I kako sam se u ponedeljak vratio u školu, odmah sam ušao u svako odeljenje i video kako se ta bol i strahovi usložnjavaju što su deca starija. S druge strane, zabrinjavajuće je to što je čak i četvorogodišnji dečak iz vrtića pričao o tome kako je neko ubio osmoro dece, jer je strašno kad je neko tako mali svestan toga. Kako rešiti te bolne tragove, nije mi potpuno jasno, pa ni stručnjacima, i vidim da sada svi uzimaju iskustva iz nekih drugih društava – kaže Ristić.

On ističe da je nakon svega najvažnije da se s decom razgovara i da nikako nije dovoljno samo im reći da život teče dalje.

– Moramo da im osmislimo svakodnevicu, kako bi sami shvatili da je život jači od svih tragedija, što sasvim sigurno traži vreme. Bitno je i da kao operativci po školama intenzivno sagledavamo situaciju i shvatimo na šta sve treba obratiti pažnju. Prema našem iskustvu, najvažnije je da pričamo s decom potpuno otvoreno i da osluškujemo svaku njihovu potrebu. Zato je apsolutno važno svaki detalj iz grupnog ponašanja koje je karakteristično svesti na individualni nivo, pa su nam za tako nešto potrebni svi mogući kapaciteti, počev od pedagoških i psiholoških službi, koje moraju da se dopunjuju. Neophodno je da svi, počev od odeljenjskih starešina, prepoznamo kako da se najbolje prenese poruka grupi i da se posveti pažnja, uslovno rečeno, slabijim karikama. Međutim, ono što je još bitnije, jeste da, kao što smo primetili, moramo da priđemo onom delu dece koja još uvek nisu shvatila kolika je ovo tragedija – naglašava direktor.

Prema njegovom mišljenju, u našem društvu postoje takozvani spiskovi mržnje, što je među ljudima maltene otkad je čovečanstva, pa se treba svojski truditi da se svugde, pa i u školama, uz pomoć drugih institucija, umesto mržnje pronađu neki drugi prihvatljivi modeli ponašanja.

– Stoga smo krenuli od najranijeg pa do najstarijeg uzrasta da pravimo spiskove ljubavi. Na taj način želimo da osvestimo decu da drugom žele sve ono što sebi prijatno misle i rade, kroz jedan iskren odnos prepun poštovanja. Spiskovi su intimni, a deca treba na prvo mesto da stave onog kojeg uslovno rečeno najmanje vole. U svakom slučaju, idemo ka modelu da budemo škola bez psovki, bez osmehivanja nečijoj patnji, bez ponižavanja i podsmevanja slabijem od sebe. Smatram da u tom smislu imamo kudikamo sređeniju situaciju. I u taj posao smo svi uključeni. Kada je reč o nasilju, uspeli smo, čini mi se, da mnogo toga promenimo nabolje, a verujem da bismo bili još uspešniji da nije bio korone i komunikacije preko ekrana i maski – priča Ristić.

On se osvrnuo i na slučaj samoubistva dečaka u jednom pančevačkom selu, što je za sve bilo poseban šok.

– Molimo boga da se to nikom više ne desi, naročito zato što za mene to dete nije imalo profil samoubice, nego je dete koje je „poletelo bez krila”, i smatram da smo za njegov nestanak svi mi odgovorni, bilo kao pedagozi ili roditelji. Bio sam i na sahrani da izjavim saučešće tom kolektivu, a moram da kažem da smo i mi u poslednje vreme imali četiri slučaja samo zbog pomisli na samoubistvo. I zato je važno pomno pratiti situaciju kod svakog ponaosob, jer deca u tom uzrastu pri nekim većim problemima često izgovaraju tako nešto. Stoga smo među osmacima imali i pojačan vaspitni rad. Mislim da je rezultate dalo i to što smo uveli razne aktivnosti, od razgovora sa stručnim službama do redovnih zajedničkih druženja, poput vožnje bicikla ili rolerijade. Otada vidimo jasne promene i smanjenje broja primetnih oblika nasilja i maltretiranja na minimum. A svako nasilje deca mogu da prijave na više načina, pa i anonimno, što mi potom ubacujemo u neke naše procese. Jednostavno, ne smemo da izgubimo dečje poverenje, jer na to nemamo pravo, ni zbog kakvih obaveza i drugih izgovora – poručuje Ristić.

(Pančevac/Jordan Filipović)