Nenad Jović je jedno od najprepoznatljivijih sportskih lica, naročito kada je reč o plivanju i triatlonu, u kojima je ostvarivao vrhunske rezultate na državnom i svetskom nivou. Rođen je 1970. godine od roditelja Mirjane i Lazara, a završio je „Zmajevu” osnovnu školu, pa srednju elektrotehničku „Nikola Tesla”, smer za automatsko upravljanje.

Tom strukom se kasnije bavio u fabrici sijalica (koja se takođe zvala po velikom srpskom i svetskom naučniku), gde je radio do 2006. godine, kada se prebacio u JKP „Mladost”. U međuvremenu je stekao diplomu više trenerske škole na Sportskoj akademiji u Beogradu, što mu je veoma dobro došlo, jer je po završetku karijere počeo da se bavi obukom mladih plivača, kojima nesebično prenosi svoje bogato znanje i iskustvo.

Pančevac: Kada i kako ste počeli da se bavite plivanjem?
Nenad Jović: S obzirom na to da mi je otac bio strastveni ribolovac, čak i prvak Pančeva u sportskom pecanju, stalno me je vukao na reku, pa me je, kako je govorio, da ne bi razmišljao kada smo na vodi, poslao na obuku, jer je često i sam vozio plivače. To je bilo otprilike godinu i po dana pre nego što je napravljen zatvoreni bazen na Sportskom centru 1981. godine. Inače, naučio sam da plivam za šest dana, jer sam nehotice upao u veliki bazen. I umesto da se uhvatim za zid, nekako sam „kereći” isplivao, nakon čega su me dohvatili instruktori Bane Matić i Ivan Andrejević. Tog dana sam popio pola bazena, ali sam na kraju ipak naučio da plivam, pa su me već sutradan naterali da idem na polaganje. I uspeo sam da prođem, ali sam nastavio sa školom. I tako sam postao plivač, što mi je, pored svega ostalog, jednom čak i spaslo glavu na moru u Radovićima. Tada su me
uhvatili nezapamćeno ogromni talasi, koji su me lupali o stenje, ali sam sve nekako, zahvaljujući snalaženju u vodi, izmanevrisao i izbegao najgore. Međutim, od silnog adrenalina nekoliko sati nisam osetio brojne ubode od ježeva koje sam tom neprilikom zadobio.

• A onda je krenulo ozbiljno treniranje…

– Odmalena sam bio okrenut sportu, ali sam najpre, za vreme škole, bio zagrižen za rukomet. Radilo se o zlatnoj generaciji koju su činili Dejan Perić, Žikica Milosavljević, Nikola Jovanović… Međutim, kada sam položio obuku plivanja, klub je dobio opremu, pa sam počeo da aktivno treniram. Ali sa mnom su bili i oni koji su počeli da treniraju sa pet-šest
godina starosti, pa sam prvih godinu dana morao da se trudim kako bih ih sustigao i u tom periodu nisam uzeo nijednu medalju. Kako sam poslovično uporan, brzo sam napredovao i sa četrnaest godina postao najbolji pionir u Vojvodini i jedan od najboljih u Srbiji, a sa šesnaest godina i apsolutni šampion u svom uzrastu u pokrajini. Interesantno je da su u to vreme sa mnom trenirala još tri Nenada: Janković, Popović i Filipović, pa smo po prezimenima dobili nadimke, a ja sam bio Jova. Jednom smo čak u Zrenjaninu upravo nas četvorica zajedno plivali štafetu. Inače, neki od najvećih uspeha su mi treće mesto u Jugoslaviji na 200 metara leđno, a držao sam mnoge rekorde i recimo bio u jednom momentu četvrti u apsolutnoj kategoriji, kada je prvi bio čuveni Darjan Petrič. U prilog tome koliko je „Dinamo” bio jak klub govori i to što je 1985. godine bio peti u zemlji posle „Partizana”, „Mladosti” iz Zagreba, ljubljanske „Olimpije” i „Jadrana” iz Splita. Međutim, prva povreda usledila je 1987. godine, a potom još jedan peh, jer mi je trener otišao u Grčku. Mogao sam i ja s njim i verovatno bih bio prvak Grčke i rekorder na 200 i 400 metara mešovito. Nisam otišao jer smo tad živeli samo od mamine penzije, dok je sestra još uvek bila na studijama. Nažalost, otac je prerano preminuo, a koliko je bio dobar čovek – jer nema kome nije pomogao – govori i to što mu je na sahrani bilo nekoliko hiljada. Ali kakvi su ljudi, saznao sam već sutra, kada gotovo da nije bilo nikog, pa sam shvatio da u životu uglavnom moram sve sam.

• Kao veoma mladi zaposlili ste se u struci u „Tesli”…
– U Fabrici sijalica „Tesla” radio sam od 2. oktobra 1988. godine na održavanju elektroautomatike i tamo proveo šesnaest i po godina. To je bila odlična firma i imala saradnju i s mnogima širom sveta – od Ukrajinaca do Britanaca, a mašine smo recimo nabavljali od mađarskog „Tungsrama”. U početku smo čak radili u tri smene i izvozili sijalice
vrhunskog kvaliteta svuda po svetu, pa i u čuvenu švedsku „Ikeu”. Bio sam zadužen za kotlove i kompresore visokog pritiska, ali smo svi radili i sve ostalo. Mnogo sam naučio od odličnih majstora kao što su Mile Basta, Miša Hrćan, Dragan Mijatov… Bilo je dobro sve do kraja 1992. godine, kada smo stali na šest meseci zbog sankcija, ali smo ostavili punih pet
magacina. Nažalost, po povratku na posao sve je to bilo prazno, a nije bilo para u kasi, niti repromaterijala. Stoga smo bili prinuđeni da podižemo nepovoljne kredite da bismo pokrenuli proizvodnju, ali nikada više nismo se vratili na nekadašnji nivo, pa sam 2006. godine prešao u JKP „Mladost”.

PK Spparta

• U međuvremenu ste plivanje zamenili triatlonom.

– Kada je 1993. godine organizovano prvo državno prvenstvo u tada novom sportu, triatlonu, koji je podrazumevao plivanje na 1.500 metara, 40 kilometara vožnje bicikla i 10.000 metara trčanja, nas dvadesetak iz kluba se prijavilo, čisto da se oprobamo. Bio sam peti i kada sam završio tu prvu trku, rekao sam da to više nikad neću da radim, jer sam doživeo dotad neviđeno opterećenje, naročito zbog toga što sam tri dana ranije imao neko
teško trovanje stomaka. Ipak, ubrzo sam se predomislio i nastavio da se takmičim i postižem sve bolje rezultate. Zapravo, meni je triatlon počinjao od bicikla, jer sam na plivanju uvek bio svež, a pomenutu distancu sam prelazio za manje od sedamnaest minuta na bazenu. Već tada se videlo da imam potencijal za velike domete i, da bih se što bolje pripremao, počeo sam s Miletom Ugrenom da radim trčanje, a da sam predisponiran i za to, rekao mi je jedan doktor – kako je u stvari trebalo da trčim srednje pruge. Inače, prvi smo u zemlji osnovali triatlon klub pod nazivom „Tamiš”, ali kad se politika umešala i počeli da me sabotiraju, prešao sam u beogradski „Milicionar”, kod prijatelja Mite Dopsaja.

• Za to vreme ste talenat krunisali uspesima i putovanjima, ali je bilo i ne baš lepih epizoda.

– Mađarski treneri su bili oduševljeni mojim mogućnostima, ali ovi ovde mi nisu pružili adekvatnu podršku. A za to je, smatram, bilo više nego dovoljno razloga, jer sam jedan od retkih sa ovih prostora koji su učestvovali u elitnoj grupi na svetskim prvenstvima u Meksiku i na Novom Zelandu. Uzgred, u toj pacifičkoj zemlji sam na otvaranju šampionata dobio nešto od mahagonija, što je pola veslo – pola koplje. To su mi dali Maori, koji su time vitlali u svojoj ritualnoj igri haka. S druge strane, iako sam imao samo jedan trening, mogao sam da budem peti-šesti na svetskom takmičenju u disciplini long distans „Ajron men” u francuskoj Nici. Nisam otišao iako sam se dogovorio sa SOFK-om da mi plate avio-kartu i startninu u iznosu od 1.000 maraka, a petnaest dana u Nici i ostale troškove trebalo je da snosi moj stric iz Pariza. Pakleno sam se pripremao i svaki dan vozio do 150 kilometara i trčao 20 kilometara, a kada je bilo još deset dana do puta, rekli su mi da nema ništa od obećane podrške, jer su morali nekom fudbaleru da kupe stan. Nakon toga sam
tavorio nekoliko godina u „Tamišu”, a naročito sam loše prošao 1998. godine, kada sam imao razne pehove, zaključno s Kruševcem, gde mi je verovatno neko sabotirao bicikl, pa sam doživeo težak pad. Naime, kada sam prešao preko neke šahte, zbog tog kvara, ispala mi je noga iz pedale i pao sam grudima ispred volana pri brzini od 50 kilometara na sat,
napravio dva koluta napred i nekim čudom ponovo stao na noge. Kasnije se ispostavilo da mi je jedna kost ispod šake pukla po dužini, ali sam završio trku i tako sa slomljenom rukom najbrže trčao. Na kraju sam ipak bio tek deveti. Nakon toga sam bio neko vreme u „Milicionaru”, a bio sam i mobilisan u vreme bombardovanja punih 78 dana u Novom Sadu, gde sam bio na položaju kada su gađana sva tri mosta i četiri puta televizija. Kasnije
sam bio sam šesti na evropskom prvenstvu, i to bez treninga, i postizao vredne rezultate na državnim takmičenjima. Sve to ukupno je potrajalo punih osam sezona, dok nisam morao da prekinem karijeru zbog toga što sam operisao štitnu žlezdu 2001. godine.

• Nakon toga zaplivali ste trenerskim vodama, gde i sada vredno
radite na prenošenju isustva mladima.

– Po završetku karijere postao sam trener u „Dinamu”, kada sam recimo Nađu Higl trenirao osam godina, a tu je, pored ostalih, veliki talenat bio i Damir Hamzić. Potom sam bio jedan od osnivača „Sparte” 2012. godine. Nekako se održavamo iako teško funkcionišemo, jer ne
dobijamo dobre termine na bazenu. Imam četrdesetoro dece u školi, kao i takmičare, među kojima su bili i mnogi sa zavidnim rezultatima na važnim takmičenjima. Nažalost, današnja deca uglavnom nemaju neku volju za treniranje i žao mi je što sve manje imam na koga da prenesem iskustvo.

(Pančevac/Jordan Filipović)

DARIO GRGIĆ OD DANAS IGRAČ ŽELEZNIČARA! Potpisao ugovor na tri godine!

MASTERS PRVENSTVO SRBIJE 35 medalja za Plivački klub Sparta iz Pančeva