CIRKUS JESTE ZABAVA AKO MU NE DOZVOLIMO DA NAS OBUČE U KLOVNOVE: Ići u cirkus ili živeti u njemu – odluka je na vama
Dragi moji, malo nam treba da se povežemo sa sećanjima na veliku šatru, bleštava svetla, glasnu muziku, dresirane životinje – sve redom, od kralja džungle do majmuna i ptica. Ponovo zaustavljamo dah pred neverovatnom umetnošću cirkuskih akrobata i njihovim prkošenjem Zemljinoj teži.
Međutim, ono što predstavlja neizostavno obeležje svakog cirkusa jesu klovnovi. Uvek nasmejane maske koje prikrivaju ko zna kakve tuge, nemire i neka jaka nedostajanja. Čupave perike, skakanje, okreti, balansiranja, široki osmeh, docrtan kako bi ostao neizbrisiv – dok traje predstava… jer oni su tu da zabave, ponište sve ružno i neprijatno što svakodnevica može da donese na svačiji životni put. Na kraju krajeva, tom širokom osmehu veruju samo deca… skaču, vrište, krevelje se i požele, bar na jedno veče, da postanu cirkuski klovnovi, piše Marija Dostić.
Svakodnevica mnogih ljudi sve više liči na cirkusku predstavu u kojoj su oni postali klovnovi sopstvenih života, samo što su otišli i korak dalje. Postaju marionete ruku vezanih nitima istkanim od neistina, grubosti, bestidnosti, ponižavanja… kojima su prikačeni na neiscrpan izvor skretanja pažnje sa sopstvenih života. Vise i dopuštaju drugima da ih pomeraju kako žele. Razmekšane volje usled stalnog ponavljanja sličnih dana, obmotani slojevima slika i reči kojima veruju, jer su njima prikovani sve dok ne prihvate prevaru kao svoju istinu. Tada je lako pokrenuti niti kojima su vezani u smeru kojim drugi žele da njihova cirkuska predstava ide. Hodaju po već izlizanoj ivici svakodnevice, jer je vezanih ruku teško balansirati između pukotina dva sveta – onog van ličnog cirkusa, koji jeste pun bola, patnje, izazova, drugačijih slika i koraka, i onog unutar lične šatre kojim su priključeni na razne aparate misleći da im od njih zavisi preživljavanje.
Cela šatra tog ličnog cirkusa ograđena je nepodnošljivim zidom mraka i ćutanja i u njoj se pravi klovnovski kostim od svega što ih zasipa iz usta i ruku onih koji povlače konce njihovih namera. Ničim neobnovljene misli dovode do odrpanosti i onoga što nose kao svoj kostim i onoga što je u njima. Zastarela i neupotrebljiva uverenja, ulivanje stare izlizane slave u svako sutra, uz bezobzirno gaženje sadašnjeg trenutka, jer kad bi ga osvestili, pomerili bi pogled ili ruku okačenu o nevidljivu nit poželjnosti. Udaranje o sopstvene zidove ćutanja dovodi do okretanja glave od onoga što se govori da jeste, do onoga što jeste stvarnost koja nas sve okružuje. Teško je proći kroz takve zidove jer su učvršćeni strahovima, nemirima i slutnjama. Jedino suočavanje s klovnom u sebi, sa svojom odrpanom slikom u ogledalu, ima moć da razveže ruke, oslobodi misli i pokrene na korak u suprotnom smeru.
Cirkus jeste zabava ako mu ne dozvolimo da nas uvuče u svoj svet i obuče u klovnove, da bismo to i postali igrajući predstave i poštujući pravila vlasnika nekog drugog cirkusa. Ići u cirkus ili živeti u njemu – odluka je, kao i uvek, na vama.
(Pančevac/Marija Dostić)
