Ulica Filipa Višnjića pripada teritoriji Mesne zajednice Centar. Pod ovim nazivom postoji od 1946. godine, a prostire se od Cara Lazara do Miloša Trebinjca.
Filip Višnjić (1767–1834) jedan je od najpoznatijih srpskih guslara i tvoraca srpskih narodnih pesama. Rođen je na Majevici, u selu Gornja Trnova, kod Ugljevika. Oslepevši od velikih boginja još kao dete, Višnjić je postao profesionalni pevač. S guslama u rukama je putovao po čitavom Bosanskom pašaluku, pa i dalje, sve do Skadra.
Najvažniji momenat u životu Filipa Višnjića bio je njegov prelazak u Srbiju 1809. godine. Do tog momenta on nije bio sastavio nijednu novu pesmu. Neposredni dodir sa ustaničkim zbivanjima bio je trenutak njegovog rađanja kao pesnika. Nekada je lutao po zemlji, pevajući pesme od starine, a sada se nalazio na mestu gde se stvarala istorija. Družio se sa ustaničkim vojvodama, dobijao nagrade i priznanja.
U manastiru Šišatovcu, 1815. godine, našao se s Vukom Karadžićem, koji je zapisao njegovih sedamnaest pesama, četiri stare i trinaest novih, ustaničkih.
***
Sve do u predvečerje modernog doba leka za mnoge bolesti nije bilo, pa je i broj onih koji su u detinjstvu ostajali bez vida bio veliki. Te su osobe bile osuđene na prosjačenje, ali je bilo i onih koji su za život zarađivali pevanjem i muziciranjem, i takav je običaj vladao u celoj Evropi, pa i kod nas, od 16. pa sve do sredine 19. veka.
Kod nas, slepi pevači u najvećem broju slučajeva pratili su sebe sviranjem na guslama. Neki su se brzo pročuli zbog svog pesničkog ili izvođačkog dara, pa je slava išla ispred njih i obezbeđivala im publiku – i dobre honorare. Zanimljivo je da su neki slepi guslari važili za poželjne mladoženje. Običan narod nadničio je kod gazda i velikaša za dnevnicu koja je jedva omogućavala preživljavanje, a guslari su taj iznos zarađivali sa neuporedivo manje truda. Osim toga, bili su sami svoji gospodari, a tada je imućan bio onaj koji nije radio za drugoga.
Obično su unajmljivali slugu, odraslog čoveka ili dete, da ih vodi i brine o njima, i da se stara o konju ili zaprezi. Pevali su po kafanama, saborima i na drugim mestima gde su održavani skupovi, a oni mogli da nađu slušaoce. Imali su širok repertoar pesama: od junačkih, to jest epskih, preko balada, do pesama za svaku priliku posebno, „klanjalica”, „pretkućnica” i „blagoslova”… Neki od njih bili su i pravi pesnici, poput Filipa Višnjića i starca Milije, čije je stihove zapisao Vuk Karadžić.
Mladi guslari, početnici, „krali” su znanje od starih – slušali su ih i oponašali, a zatim gradili sopstveni stil. Ali gotovo trista godina u Irigu u Sremu postojala je svojevrsna škola za guslare. Ovaj grad je bio ekonomski centar šire oblasti – krajem 18. veka u Irigu je živelo više ljudi nego u Beogradu, a u njegovoj blizini su fruškogorski manastiri, gde su putujući narodni pevači dolazili da prezime, pa nije slučajno što je baš tu nastala i dugo trajala Slepačka akademija.
Njen rad zabranjen je 1780. godine na traženje katoličkih monaha iz Iloka, koji su caru u Beču pisali da „srpski guslari šire pesme u kojima se veličaju srpski junaci u borbi sa Turcima…” Carske vlasti proterale su slepe pevače, ali je Irig još decenijama ostao mesto njihovog okupljanja.
Tek sredinom 19. veka centar guslarstva preselio se u Slankamen, gde su neki guslari otvorili svoje privatne škole. Poslednji iriški guslar bio je Pera Dmitrov (1852–1926). Sudbina mu u ranom detinjstvu baš nije bila naklonjena: rođen kao vanbračno dete, oslepeo je u petoj godini. Iz guslarske škole u Slankamenu učitelj ga je izbacio kad je shvatio da će ga Dmitrov nadmašiti u umeću… U istom mestu prešao je kod drugog guslara, koji nije bio slep i koji je držao školu guslanja za mlade slepce. Ostao je tu devet godina, a onda se vratio u Irig. Bio je zdrav čovek, veseo i dobroćudan. Godinama ga je vodio neki Radulović, umno zaostao čovek. U Irigu se u poznijim godinama Dmitrov kretao sam, obilazeći manastirske slave po Fruškoj gori. Irižani su ga uvažavali, pa ga je, kad je umro, opština sahranila o svom trošku, a njegove gusle čuvane su u iriškoj Srpskoj čitaonici sve do Drugog svetskog rata, kad su Nemci čitaonicu spalili.
Poput drugih zatvorenih društvenih grupa, i guslari su imali svoj žargon, nazvan gegavački. Neke reči gegavačkog, kao što su „gotivan” – dobar, i „keva” – majka, i danas se koriste.
(Iz knjige Momčila Petrovića „Zanimljiva istorija Srba u 147 priča”)
