SVE JE U DOBROJ ORGANIZACIJI Skoro trećina stanovnika Pančeva nema nijedno dete

„Sve je stvar dobre organizacije.” To ćete često čuti od žena koje danas rade bar do 16, a često i do 17 časova. Za veliki broj Pančevki, pa i Pančevaca, koji idu u Beograd na posao, putovanje će ih koštati bar još sat vremena. U „dobru organizaciju” ulazi i snalaženje za šesti radni dan u nedelji. Treba zatim osmisliti i kada se usavršavati jer više nema kopanja ni na njivi, pa je potrebna ozbiljna obuka i za traktore, koji danas liče na vasionske brodove. I pored pomoći muškog sveta, koja je veća nego ranije, cela kuća je uglavnom i dalje na ženi. Mesta u vrtićima nema uvek. Ako treba da počneš da radiš posle godinu dana porodiljskog, na primer u martu, moraš da čekaš septembar jer nema upisa usred školske godine. I tako dalje, i tako dalje. Sve ovo kažu sagovornice od 25 do 40 godina koje još nemaju decu ili imaju samo jedno, odgovarajući na pitanje zašto kao naše majke ili bake nemaju dvoje dece – što se sve do osamdesetih smatralo uobičajenim za prosečnu porodicu.

I statistika pokazuje da se za jednu deceniju prosečno smanjio broj živorođene dece i kod žena u Pančevu. Tako sada prosečna Pančevka ima 1,43 dece, za razliku od 2011, kada smo bili blizu nekadašnje jugoslovenske porodice od dvoje dece. Poređenje za muškarce, doduše, nije moguće, jer je na poslednjem popisu prvi put i njima postavljeno pitanje o broju njihove živorođene dece.

I dalje ipak najveći broj žitelja našeg grada ima dvoje dece, više od 40 odsto. Ali odmah iza njih su oni koji nemaju nijedno dete, a u Pančevu, uključujući i žene i muškarce, 2022. godine ih je bilo oko 30.000, ili skoro trećina stanovništva iznad petnaest godina (grafikon 1). Iako su na popisu beleženi podaci i o deci mladih ljudi od 15 do 20 godina, pošto su oni pre izuzetak kada je rađanje u pitanju, u analizu ih nismo uključivali.

U starosnoj kategoriji iznad tridesete godine očigledno se povećava broj žena koje nemaju decu (grafikon 2). Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, za jednu deceniju u celoj Srbiji prosečna starost majki porasla je sa 28 na 29 godina, pa se i značajan pad broja žena bez dece i u Pančevu u ovom dobu može pripisati odlaganju rađanja, valjda dok se ne uspostavi „dobra organizacija”. Ali, izuzimajući one najstarije, koji su rasli u vremenima kada se porodica kao „osnovna ćelija društva” nije mogla zamisliti bez dvoje dece, sve veći broj žena i između tridesete i pedesete godine nema decu. O odlaganju rađanja govori i podatak da i sve manje žena ispod tridesete godine ima bar jedno dete (grafikon 3). Nema podataka o godinama dece, te ne možemo znati da li je uzrok značajnog povećanja žena iznad četrdesete godine koje imaju samo jedno dete rađanje čak i u petoj deceniji. Što se tiče dvoje dece, „čast” brani jedino „uzrast” iznad pedesete godine, kada je ipak plodnost retka pojava, pa je jasno da su deca uglavnom „nasleđena” iz nekih ranijih vremena (grafikon 4). I dok mnogi nemaju decu iz ko zna kojih razloga ili pak želju za roditeljstvom ispunjavaju jednim detetom, raste broj onih koji imaju troje dece. Ali taj broj je isuviše mali da bi nadomestio pad nataliteta.

Ipak, u odnosu na broj stanovnika, broj dece „po glavi žene” se ipak nije smanjio ni za dvadeset godina. Čak je i povećan sa 73,8 na 74,3 odsto, ali očigledno sve više udeo u tome ima samo jedno dete. Istraživanja u Srbiji navode da su razlozi razni, pa i promenjene životne vrednosti. Naše sagovornice, koje nisu htele javno da se imenuju u ovoj priči, tvrde da su razlozi što bar odlažu odluku da imaju dete zaposlenje i stan. Jedna od njih nam je sugerisala i da najzad saznamo zašto stalno postoji lista čekanja u „državnom vrtiću” kada je sve manje dece.

Doduše, podaci i iz regiona, pa i iz Evrope, gde vrtića sigurno ima dovoljno, govore da je pad nataliteta sve veća bolest Starog kontinenta. Ako ništa drugo, u tome ne zaostajemo.

(Pančevac)