Lice im je garavo, ali obraz čist: Rudari danas slave svoj dan, hrabra Dušica jedina je dama među njima
Sjenica – Oni zarađuju hleb sa sedam kora u utrobi zemlje, njihovo lice je garavo ali obraz čist. Oni su rudari i danas je njihov dan. Na Pešterskoj visoravni smestio se rudnik uglja Štavalj u kom svoj krvavi dinar zarađuje 420 ljudi. Svaki dan u tri smene oni se spuštaju u duboku jamu, na čijem ulazu je napisana samo jedna reč – srećno. Na njihovim licima je osmeh bez obzira što teško rade satima. Rudarski posao sinomim je za težinu i muku koju mahom mogu podneti samo muškarci, međutim u sjeničkom rudniku našla se i jedna dama. Dušica Karličić je jedna od retkih koja se bavi ovim zanimanjem, ona je jamski merač. Gumene čizme, rudarsko odelo i šlem su njena radna unifomra koju svaki dan oblači sa ponosom.
– U rudarsku jamu dovela me je radoznalost, završila sam Geodeziju na Građevinskom fakultetu i kao što vidite našla posao u struci. Zadovoljna sam jer volim ono što radim i nijednog trenutka se nisam pokajala zbog toga što radim u jami. Volim ovaj posao, kolektiv je fantastičan. Svi su me divno prihvatili. Iako teško radimo, svaki dan nam je obojen smehom i humorom. Kad se spuštate u jamu svaki korak sa sobom može doneti potencijalnu opasnost, ali vodi se računa o bezbednosti i nema bojazni. U jamu sam sišla trećeg radnog dana, a posle mesec dana kao da sam tu bila oduvek“, rekla je ova hrabra žena za RINU koja već pet godina radi u rudniku.
Svakodnevno se sureću sa slepim miševima za koje rudari kažu da su za njih svete životinje. Svakog se trude da nahrane i održe u životu, jer oni najpre predosete opasnot i ako bi krenuli da beže onda bi krenuli i rudari. Srećom, u rudniku Štavalj nema velikih koncentraija otrovnih gasova. Neki su se ovde zaposlili zato što su se za to školovali, neki zbog toga što ih je život naterao. Međutim, dosta mladih ljudi je došlo rekavši da će ostati samo dok ne nađu nešto bolje, a sada u rudniku rade duže od deset godina.
– Čovek se navikne na ovaj posao, postane kao i svaki drugi. Steknu se prijateljstva za čitav život, to je nešto što se ne može opisati rečima i samo oni koji rade u rudniku znaju o čemu pričam. To je naša druga kuća. Zadovoljan sam platom, a zbog ovog posla sam ostao u selu nisam otišao trbuhom za kruhom u neki veći grad. Jama je hladna morate i usred leta obući tri sloja garderobe kako biste mogli normalno da radite“, kaže rudar Dino.
Zahvljajući njihovom teškom radu iz rudnika Štavalj dopremaju se ogromne količine uglja kojima se služi i greje skoro čitava Zapadna Srbija. U njemu je skoro uvek otvoren konkurs za nova zaposlenja, jer je prisutan konstantan nedostatak radne snage. Biti rudar nije lako i ne može biti svako, stoga ovi vredni ljudi zaslužuju ogromno poštovanje i divljenje
(Pančevac/RINA)
