Ne mogu svi u programere, neko mora da umesi i vruć burek: Ljupče otrkiva kako da postanete vrhunski burekdžija
Čačak – U doba savremenih tehnologijai brzog života, većna mladih odlučuje se za IT sektor, jer tu vidi svoju šansu za zaposlenje i svetlu budućnost. Međutim, sve je više i onih koji su uvideli kako stvari zapravo stoje na terenu i tržištu i rešeni su da se okrenu zanatu. Uz puno rada i malo sreće to i te kako može biti isplativo. Da je to zasta tako potvrđuje i činjenica da kad god vam treba majstor treba vam večnost da zakažete termin. Jedno od zanimanja koje takođe traženo u poslednje vreme jeste pekar burekdžija. Porodica Smolović sedam decenija uspešno pekarski zanat drži u svojim rukama koji su učili od starih majstora kada su se od mogućih sto birala samo dva pekara.
Ljuboje Ljupče Smolović, čuveni čačanski burekdžija kaže da je svaki zanat zlatan i da je on spreman da nauči nekog mladog da se bavi ovim poslom, jer je potreba velika.
– Što se tiče nas burekdžija, odnosno zanatlija sve je veća potreba i poslednjih godina kuburimo sa omladincima koji bi nasledili i radili ovaj posao. Bilo je dece iz prehrambene škole, dođu, nauče zanat, odu, ali potrebno je više, mnogi su pretežno na društvenim mrežama. Obučio sam nekoliko pekara bilo je tu dva do tri momka koja su dolazila u pekaru i naučili zanat, danas su vrhunski pekari”, rekao je za RINU burekdžija Ljupče.
BurekRINA
On je istakao da je za dobrog pekara važno da poseduje upornost, dosta odricanja, ali i veru da on to može. Bilo šta da se radi u životu, zanat mora da se „priljubi” narodski rečeno, a i deca što više da budu uz roditelja i da se sklone od telefona. I Ljupčetova kćerka Kristina je uz oca i svesrdno mu pomaže kada je to neophodno, takođe, čitava porodica ga podržava.
– Moja generacija je veoma zadovoljna i zainteresovana za same zanate, kao i za veterinu, pedagoške i ostale fakultete, dosta njih želi da se bavi poslovima kojima im se bave i roditelji ili neko od starijih, kako bi nastavili zanate”, rekla je Kristina Smolović.
Nekada su se birala dva pekara od potencijalnih sto, priča burekdžija Ljupče.
– Kada sam ja učio zanat bilo je sasvim drugačije, nije bilo telefona, ja sam uz svog majstora morao da budem da ne kažem, ali skoro 15 sati. Morao sam da ga slušam, ujutro da dođem pre njega. Ako je njemu radno vreme od 04 ujutro, ja sam dolazio u 03, da skuvam kafu i sve pripremim što je potrebno za posao. Takođe tu je morao osmeh i ljubaznost kako bi bio prihvaćen, jer ako toga nije bilo u ovom poslu, teško se moglo i opstati i naučiti, dakle, morao je šegrt da bude poslušan i dobar, i naravno spreman da uči, drrugačije nije moglo”, zaključio je ovaj burekdžija.
(Pančevac/RINA)
