SVETI MUČENICI TARAH, PROV I ANDRONIK! Beseda o večernjem plaču i jutarnjoj radosti
Srpska pravoslavna crkva danas obeležava svete mučenike Taraha, Prova i Andronika.
Sva trojica su bila uhvaćena u Pompeopolju, gradu u kilikijskoj oblasti, za vreme gonjenja hrišćana od strane rimskog cara Dioklecijana, odnosno njegovog namesnika Numerija Maksima. Tarah, Prov i Andronik su podvrgnuti teškom mučenju.
Tarah je u to vreme imao 65 godina. Kada antipat upita tri puta za ime, on sva tri puta odgovori hrišćanin. Najpre su ih tukli štapovima, pa su ih krvave i ranjene bacili u tamnicu. Potom su ih ponovo izveli na isticanje. Kada je antipat savetovao Provu da se odrekne Hrista, obećavajući mu počasti od cara i svoje prijateljstvo, Prov odgovara: – Niti careve počasti hoću, niti tvoje prijateljstvo želim –
A kada prećaše Androniku još većim telesnim mukama, odgovara mladi mučenik Hristov: – Telo moje pred tobom je, čini što hoćeš –
Posle dugotrajnih mučenja po raznim mestima, ova tri sveta mučenika bačena su u pozorište pred zveri. No, voljom Božjom, zveri su se umirile i postale krotke pred trojicom Božjih ljudi. Ovaj prizor izazvao je kod prisutnih građana u areni divljenje prema stradalnicima i u mnogima probudio veru u jednog Boga.
No, postiđeni i razjareni mučitelj naredio je vojnicima da uđu u arenu i hrišćane poseku mačem. Tako su završili svoj pravedni zemaljski život sveti mučenici Tarah, Prov i Andronik. Numerijan Maksim je naredio vojnicima da čuvaju njihova tela kako ih hrišćani ne bi sahranili. No neki hrišćani uspeli su u toku noći da uzmu iz arene njihova tijela i sahrane ih na skrovitom mestu izvad grada, pred sam kraj vladavine cara Dioklecijana.
BESEDA o večernjem plaču i jutarnjoj radosti
Večerom se useljava plač a jutrom radost (Ps. 29, 6).
Bog kara, i Bog veseli. Jedna pokajna pomisao već ublažava gnev Božji. Jer se Bog ne gnevi na ljude kao što se neprijatelj gnevi, nego kao otac na decu svoju. Njegov je gnev trenutan, Njegova milost beskonačna. Ako večerom pokara, jutrom već obraduje. Da bi Ga ljudi poznali i u karanju i u milovanju. O braćo moja, kad bi ljudi stalno poznavali i priznavali Boga kao dobrotvora, ne bi Ga ni znali kao karatelja i sudiju. Gle, i Bog se više raduje, da Ga mi poznamo po milosti nego po gnjevu.
No ima ljudi vrlo neblagodarnih i nemislenih, koji se Boga nikad ne sećaju, kada Bog daje i miluje, nego Ga se samo onda sete, kada ih On počne biti i karati, bilo bolešću, ili smrću u porodici, ili neuspehom i sramom među ljudima, ili ognjem, ili mačem, ili zemljotresom, ili poplavom, ili mnogobrojnim drugim prutovima i prutićima, kojima On šiba neprobuđene, opominje neblagodarne, privodi razumu zatupele, i podseća sve i svakoga, da je On Tvorac i Gospodar i Darodavac i Sudija.
Večerom se useljava plač a jutrom radost. Još ove reči znače, da je noć za plač i molitvu i pokajanje i bogorazmišljanje. Naročito je noć za pokajanje, a pravog pokajanja nema bez plača. Noću čovek nesmetano misli o delima svojim, o rečima i mislima svojim, i kaje se za sve što učini protiv zakona Božjeg. Ako čovek noću pokajnički plače, dalju će se radovati, radovaće se kao novorođeni, kao okupani, kao olakšani od bremena greha. Ako li pak noć provodi u grehu i bezumnom veselju, osvanuće mu dan žalostan i plačevan.O Gospode Isuse, Spasitelju i Učitelju naš, karaj nas, no oprosti nam; šibaj nas, no spasi nas. Tebi slava i hvala vavek. Amin.
(TV Hram)